Kako pobediti smrt

Za NIN iz Lavova Kada sam im saopštio da idem za Ukrajinu, većina prijatelja u Srbiji ispratila me je sa rečenicom: „Šta ćeš tamo, da pogineš, da li si lud, nije to naš rat?“ Zaista, retki su oni u Srbiji koji, kao Ukrajinci ili deo Evropljana, misle da se Evropa 2023. nalazi u situaciji sličnoj kao 1938. i da je Ukrajina Putinovoj Rusiji isto šta su čehoslovački Sudeti bili Hitlerovoj Nemačkoj. Rečenice poput one da se u Ukrajini ne brani samo Ukrajina već čitava Evropa i demokratija, i da bi Putin, kad bi mu se dozvolilo da pregazi Ukrajinu, nastavio da gazi druge zemlje, u Srbiji se primaju sa skepsom. To je donekle razumljivo imajući u vidu bombardovanje 1999, i cinično poređenje tadašnje situacije sa sadašnjom u Ukrajini. „Ako su mogli da nam uzmu Kosovo, što ne može Putin Krim, Donbas i ostale okupirane teritorije Ukrajine“, rekao mi je jedan poznanik pred polazak na put. Nisam se trudio da mu protivurečim niti da ulazim u slične diskusije sa drugima. Najiskrenije, ono šta najviše nedostaje u Srbiji nije rasprava o međunarodnom pravu i istorijskom značaju ovog rata (toga ima i previše), već empatija prema običnim Ukrajinkama i Ukrajincima koji žive pod ruskim bombama. Granica U zapadni deo Ukrajine i Lavov, gde se održavala konferencija na koju sam se uputio, putuje se preko Mađarske. Na 12 sati dug put iz Beograda pošli smo rano ujutro, predviđajući, usled ratnog stanja, višesatno čekanje na granici sa Ukrajinom. U zavisnosti od mesta, policijski čas počinje u deset uveče ili u ponoć, pa je bilo važno stići u hotel pre toga. U odnosu na granični prelaz Horgoš gde su nas Orbanovi policajci, iako nije bila gužva, držali skoro dva sata, preturajući nam stvari kao da je u njihovoj zemlji, a ne u Ukrajini, rat, granica sa Ukrajinom deluje začuđujuće normalno. Za razliku od prvih nekoliko meseci od početka rata 2022, kada se iz Ukrajine uglavnom izlazilo u panici, i kada su se na graničnim prelazima uglavnom mogle videti žene, deca i starci, danas saobraćaj ka Ukrajini i iz nje teče rutinski u oba pravca. Naravno, vojno sposobnim muškarcima izlaz iz zemlje je dozvoljen samo uz posebne dozvole, ali su se u redu na graničnom prelazu mogli naći i mnogi od njih. Na ulazu iz Poljske u Ukrajinu, gde smo čekali manje nego na granici između Srbije i Mađarske, bilo je svačega, kamioni-prikolice sa novim automobilima, bakice u kombiju koje uglas pevaju ukrajinske narodne pesme, veći autobusi, taksiji, druga putnička vozila, kao i svakojaki teretni saobraćaj. Za razliku od februara i marta 2022. kada se ruska vojska nalazila u predgrađu Kijeva, i kada je iz Ukrajine bežala reka izbeglica, sada se u nju ljudi često i vraćaju. Život se, bez obzira na rat, kao i linija fronta na jugoistoku zemlje, stabilizovao. Vazdušna uzbuna Pred odlazak u Ukrajinu na svom mobilnom telefonu „skinuo“ sam nekoliko različitih aplikacija koje pokazuju početak i prestanak vazdušne opasnosti po regionima Ukrajine. Za razliku od bombardovanja Jugoslavije 1999, kada je dolazak NATO aviona i raketa najavljivao glas Avrama Izraela, danas se i rat digitalizovao. Aplikacije, koje se odnose na sve ukrajinske teritorije, čak i one pod ruskom okupacijom (izuzev Krima), pokazuju da je vazdušna opasnost u regionima Donjecka i Luganska objavljena na samom početku rata i da neprekidno traje do današnjeg dana. U ostalim regionima Ukrajine situacija je drugačija. Dok je uzbuna u Kijevu i delovima zemlje bliskim frontu česta, pet do šest puta dnevno, ona je u Lavovu prilično retka. Primera radi, tokom čitave dve nedelje pre našeg dolaska u ovu nekadašnju prestonicu austrougarske provincije Galicije, vazdušna opasnost proglašena je samo jednom i trajala je nepunih sat vremena. Ovo znam zato što sam, pomalo zabrinut pred put, sve tri aplikacije proveravao nekoliko puta na dan kao da sam već u Ukrajini. U Lavov smo stigli oko pola deset uveče, pre proglašenja policijskog časa u ponoć. Grad je, bez obzira na večernje sate, bio prepun ljudi, naročito mladog sveta. Nekoliko sati ranije, stanovnici Lavova su organizovali svečani doček za ukrajinske reprezentativce koji su sa „Inviktus“ („Nepobeđeni“) sportskih igara za ranjene, povređene i bolesne ratne veterane, ove godine održanih u Diseldorfu, u Nemačkoj, doneli ukupno 34 medalje, od kojih 12 zlatnih. Posle noćne šetnje kroz grad, čekiranja na recepciji hotela i na brzaka pojedene sečuan svinjetine, koju sam pokupio usput u kineskom restoranu brze hrane, još brže sam i zaspao. Oko pola četiri ujutro probudila nas je sirena za početak vazdušne opasnosti i metalizovani muški glas na engleskom jeziku sa hotelskog razglasa sa rečima „idite u sklonište, preterana opuštenost je vaša slabost“. Gosti hotela bili su raspoređeni u dva skloništa, jednom pretoplom, vrlo malom i uskom bez kreveta, sa nedovoljno stolica, u hotelskom podrumu, i drugom, daleko prostranijem, opremljenijem, ali i hladnijem, u podrumu škole koja se nalazila u zgradi iz 19. veka sa druge strane uske ulice. U ovom skloništu su pored gostiju hotela bili i stanovnici okolnih zgrada. U istorijskom centru Lavova nalaze se uglavnom zgrade stare nekoliko stotina godina, u kojima po pravilu nema pravih skloništa te ljudi ili ostaju u svojim stanovima ili se snalaze kako mogu. Od učesnika sa Balkana, na konferenciji nas je bilo troje, nas dvojica iz Srbije i jedna učesnica sa Kosova koja je takođe preživela bombardovanje 1999. U šali smo konstatovali da smo najverovatnije jedini u oba skloništa koje su bombardovali i Amerikanci i Rusi. Pošto su se napolju čule eksplozije, ne znajući šta se dešava, objašnjenje smo zatražili od prisutnih Ukrajinaca. Jedan od najmlađih, ne znajući engleski jezik, preko svog mobilnog telefona koristeći automatski prevodilac nam je objasnio da je u neposrednoj blizini skloništa proleteo ruski dron. Kasnije smo uspeli da se „prikačimo“ na lokalni internet i videli da su Rusi te večeri na Lavov poslali pravu pravcatu kišu iranskih dronova samoubica šahid, da je u napadu ubijena jedna osoba i ranjena nekolicina. Nekoliko Ukrajinki nam je uglas objasnilo da one kod kuće u Kijevu (u Lavovu su bile poslom) više i ne idu u skloništa, kao i da je u napadima dronova „stvarno opasno samo kada si na ulici, blizu prozora, ili na poslednjim spratovima zgrada i kuća“. Jedna mi je ispričala da su delići eksplodiranog drona uleteli u stan nekim njenim prijateljima i zapalili im nameštaj, ali da su vrlo brzo požar ugasili. U skloništu smo ostali dva i po sata, do šest ujutro, kada se oglasila sirena za prestanak vazdušne opasnosti. Kroz hotelske hodnike, do sobe, propratio nas je isti muški glas hotelskog razglasa sa „pažnja, pažnja, vazdušni napad je gotov“, dodajući šaljivi citat iz filma Ratovi zvezda, „neka sila bude sa tobom“. U danima posle, šetajući po gradu, konstatovali smo da izuzev brojnih uniformisanih lica, makar u centru Lavova, tragovi rata nisu na prvi pogled vidljivi. Lavov uopšte ne liči na Bahmut, Marijupolj i druge gradove na jugoistoku Ukrajine sravnjene sa zemljom. Ipak, ako pažljivo pogledate, miris rata je svugde u vazduhu. Vitraži na grkokatoličkom Hramu spasa zaštićeni su drvenim i metalnim pločama, dok su skulpture na fasadi katoličke katedrale uvijene u zaštitne omotače. Svi istorijski značajni spomenici u gradu su ograđeni, a na reklamnim ciradama uz fotografiju spomenika koji se nalaze ispod, piše „u originalima ćemo uživati posle pobede“. Vera u pobedu Nijedan od sagovornika, iako se neki pribojavaju da će rat trajati dugo, barem otvoreno ne sumnja u konačnu pobedu Ukrajine. Uverenje da će Ukrajina na kraju isterati rusku vojsku sa svoje teritorije, da će uništene gradove ponovo izgraditi, da će se život posle rata nastaviti, i nada da će biti bolji nego ranije, pomaže Ukrajincima da lakše podnesu ratne žrtve i odricanja. Bez obzira na to što ukrajinska kontraofanziva možda ne napreduje po planu, 19 meseci od početka rata vera u pobedu je sveprisutna. Ona se ne vidi samo simbolički, kada uključite televizor i kada se u gornjem desnom uglu ukrajinskih TV kanala zavijori ukrajinska zastava sa „pobedićemo“ napisanim iznad nje. Na konferenciji „Otključajmo Ukrajinu“, na kojoj sam učestvovao, holandski arhitekta, inače zaljubljenik u Srbiju zbog ljubavi iz mladosti, predstavljao je predlog urbanističkog plana primorskog grada Marijupolja, koji se nalazi duboko na teritoriji okupiranoj od strane Rusije, potpuno sravnjenog sa zemljom, i za koji je sasvim neizvesno da li će i kada biti oslobođen. Ukrajinski muškarci zamrzavaju svoje spermatozoide kako bi u slučaju pogibije na frontu njihove supruge mogle da, putem veštačke oplodnje, rađaju njihovu biološku decu. Ukrajinski parlament, Vrhovna rada, namerava da donese zakon koji će učiniti da ovu, sve rašireniju praksu, u budućnosti u potpunosti finansira država. Bez obzira na to što zvanični Kijev ne objavljuje tačan broj ranjenih i poginulih, smrt ili njen nagoveštaj, bez obzira na udaljenost od fronta, primetni su na sve strane. U Ukrajini je od početka ruske invazije 2022. postao običaj da se poginuli vojnici u njihova rodna mesta dovoze u kolonama automobila, koje, poput neke tužne svadbene kolone, ukrašavaju ukrajinskim zastavama i obeležjima jedinica kojima su pripadali. Građani koji se zatiču uz put kolone skoro bez izuzetka se spuštaju u klečeći položaj sa jednim kolenom dole. Na jednu od ovakvih kolona smo naišli vraćajući se za Beograd kroz zapadnu Ukrajinu nedaleko od mađarske granice. Rat je u Ukrajini uvek tu, i u dubokoj pozadini, na samom zapadu zemlje, od njega je nemoguće pobeći. Na groblju Polja Marsa u Lavovu, izgrađenom kako bi se pokopale prve žrtve ubijene na samom početku sukoba sa Rusijom posle Evromajdana 2014. godine, leži skoro 600 muškaraca i žena. Poslednji pali borac, stariji poručnik Oleg Petrović, poginuo je samo nedelju dana pre naše posete. Čitava jedna strana ogromnog polja smrti već je popunjena, a ne bi predstavljalo iznenađenje da će, ako se rat ovim tempom nastavi, slobodnih grobnih mesta na groblju nazvanom po rimskom Bogu rata, u potpunosti nestati, i da će se ukrajinske zastave vijoriti i na zasad još uvek praznoj zelenoj površini na levoj strani polja. Julijine oči U veče pred povratak kući razgovaram sa Vitalijem, umetnikom iz Lisičanska, mesta u okupiranoj oblasti Luganska, koji se bežeći od ruske vojske, nastanio u Lavovu. Dok smo zajedno pili domaću kajsijevaču, koju sam kao poklon doneo iz Srbije, sa izrazom lica koji odslikava vidni osećaj krivice zato što, kao „brojne kolege umetnici“, kako mi je rekao, nije na frontu, Vitalij, kojeg je teško zamisliti u uniformi, priča kako razmišlja da se prijavi u dobrovoljce. Na naša uveravanja da borbi za slobodu više doprinosi svojim umetničkim radom, i da je knjiga-zbornik o ukrajinskim umetnicima vrednija od njegove buduće žrtve, i ubojitije oružje protiv ruske propagande od bilo kojeg metka eventualno ispaljenog u neprijateljske vojnike, Vitalij pognute glave sluša i posle kraće tišine dodaje: „Dobro, možda se neću prijaviti u dobrovoljce, ali ću se odazvati vojnom pozivu ako ga budem dobio.“ Vitalijeva devojka Julija, student medicine, koja se sprema da se naredne godine pridruži majci koja već radi kao bolničarka u rovovima na jugoistoku, naš razgovor prati stoički, ubeđeno, nepromenjenog izraza lica. U njenim očima se vide patnja i zabrinutost, ne za sebe, već za Vitalija. Sećaću se Julijinih očiju. Siguran sam da bi svaki građanin ili građanka Srbije, kada bi se zagledao u njih poput mene, preispitao sadašnji stav prema ovom ratu, i sasvim prirodno bi se poistovetio više sa Ukrajincima koji se brane, nego sa Rusima koji ih napadaju. Autor je predsednik međunarodnog savetodavnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politikuDogodine u Sevastopolju Prve večeri konferencije, kako bi olakšali upoznavanje među učesnicima, domaćini su organizovali pab-kviz. Jedno od pitanja sastojalo se u tome da se ispod fotografija poznatih građevina širom Evrope upiše ime zemlje u kojoj se nalaze. Tačan odgovor ispod fotografije Narodne i univerzitetske biblioteke u Prištini bio je „Srbija“, mada su na komentare nekih od učesnika organizatori prihvatali i odgovore „Kosovo“ i „Priština“ kao tačne. Pored već poznatog pokliča „slava Ukrajini“ i odgovora „herojima slava“, kako bi podvukli nameru da će jednog dana povratiti Krim, anektiran 2014. godine od strane Ruske Federacije, neki Ukrajinci uzvikuju „dogodine u Sevastopolju“.