Umetnost je ono što ostane posle rituala

Kada su LJuba Jovićević i Mirjana Dušić, kustoskinje galerije DOTS i koautorke izložbe Linijom do iskona holandskog umetnika Remija Jungermana, prvi put videle njegov rad u okviru Venecijanskog bijenala 2019, bile su zatečene veštinom i poetikom ovog svestranog stvaraoca. Radilo se o prostornoj instalaciji Visiting Deities, a zapravo o nekom čudnom univerzumu kojim dominiraju lebdeći brodovi. Umesto mora, ili u ovom slučaju – Zemlje, bila je ravna ploča, sačinjena od mnoštva panela protkanih trakama tekstila iz Afrike na koje je nanet prefinjen sloj kineske gline, a sve je bilo prekriveno mrežom prepletenih letvica. „Pored samog rada, koji ima mnogo dodirnih tačaka sa ovde izloženim delima, izuzetno nam je bilo zanimljivo to što je jedna kolonijalna zemlja kao što je Holandija za svoje predstavnike izabrala autore iz svoje bivše kolonije - Surinama. Jer, pored Jungermana, u Veneciji je u holandskom paviljonu izlagala i Iris Kensmil“, kažu kustoskinje za NIN. Drugi put su na Jungermanovu samostalnu izložbu otišle namenski, pravo u Stedelijk muzej u Amsterdamu, koji ga veliča kao jednog od najznačajnijih tamošnjih umetnika. Prvi utisak ih nije prevario, ponovo su bile očarane, te je, čim su se stekli uslovi da DOTS upriliči reprezentativnu postavku, poznati umetnik na poziv galerije stigao u Beograd. Otvarajući svoju izložbu 21. septembra, Jungerman je zapazio da je srpska prestonica za njega u tom trenutku centar na kulturnoj mapi sveta, jer je na umetnicima da kote od značaja iznova i iznova stvaraju. Uostalom, započinjati iz početka je njegov stil života, a način izražavanja - nešto od drevnog zaodenuti u novo obličje. Tako se njegova poetika stručno opisuje kao kohezija obrazaca iz afričke i surinamsko-maronske kulture i vinti religije, s jedne strane, i vizuelnog idioma evropskog modernizma dvadesetog veka (nalik Pitu Mondrijanu), s druge. Konkretno, za posmatrača to znači da mora biti strpljiv i lagano otkrivati sve nivoe njegovih kolaža, skulptura, instalacija, grafika rađenih u sito štampi... pa sve do video-rada Broos. I sam taj rad je složen jer ga čine fotografije i kratki filmski isečci iz snimaka rituala maronske zajednice Bakabusi. Najupadljiviji lik je Jungermanov predak, vrhovni poglavica plemena i borac za slobodu porobljenih prastanovnika Latinske Amerike. Ovladavši složenom strukturom radova, posmatrač se nužno pita zašto se Jungerman bavi ukrštanjem dveju kultura, jedne iz koje potiče i druge čiji je postao deo preseljenjem u Holandiju. „Moje rođenje u Surinamu istovremeno je značilo roditi se u holandskoj koloniji, sa holandskim sistemom vrednosti, a pripadati podjarmljenom sloju stanovništva. Da bi situacija bila još komplikovanija, nakon oslobađanja od robovlasništva, u moju zemlju su došli radnici iz Indonezije, Kine, Indije i raznih delova Afrike, koji su preuzeli naše poslove, ali i stvorili atmosferu multikulturalnosti“, opisuje umetnik. Rastući na takvom tlu, Jungerman je naučio da šarolikost vera i nacija prihvati kao apsolutnu vrednost. Holanđani su s druge strane o multikulturalnosti mnogo pričali, ali je nisu istinski živeli. „Svako ko bi došao sa strane, ostajao bi strancem. Zato mi je bilo važno da osetim pripadnost toj zemlji, ali i da sačuvam sopstveno kulturno nasleđe i istoriju. Na početku je to bilo veoma teško, pa su moji radovi govorili o komunikaciji i izostanku dijaloga, o tome kako naći svoju poziciju u novom okruženju“, objašnjava Jungerman. U tom osećaju nije bio usamljen: njegove kolege s Akademije smatrani su tuđincima čak i ako bi u Amsterdam došli iz nekog drugog kraja države. Razlike među došljacima ipak je bilo, i to u drugačijem razumevanju jezika, ali i tome da je on sam morao da pređe Atlantik, a oni tek poneku reku. „Neka vrsta nadoknade je to što sad živim u NJujorku“, kaže, smešeći se. Na podele će staviti konačnu tačku posthumnim „performansom“ rasipanja pepela u tri reke – Hadson, Janson i Kotiku, čemu je dao nagoveštaj instalacijom sa tri boce sa vodom zahvaćenom iz ovih tokova na različitim meridijanima. Nositi se s tom raspetošću njemu bi bilo mnogo teže da nije umetnosti, kojom „povlašćeni“ dobijaju mogućnost da se izraze. Umetnost mu omogućava i da govori o zapadnom modernizmu, ukrštajući folklorne elemente Surinama i geometriju evropske misli. „Većina umetnika na svetu obrazovano je po evropocentričnom modelu, i malo ko od njih zna išta o Indiji, recimo“, ističe umetnik. Razuveriti nekog na silu nema smisla, pa Jungerman publiku suočava sa realnim stanjem pričajući slikom o putovanjima, trgovini, interakciji... Istovremeno, preko materijala (delova tekstila) svedoči o religiji vindi u koju se utisnuo protestantizam, zamenivši svece mudracima, odnosno, „demokratičnijim“ prenosom zanosa. On govori i o hindu veri gde se sve zasniva na osnovnim elementima zemlje, šume, vode i vazduha. Upotrebom gline referiše na kinesku tradiciju, dok batikom kaže pokoju i o Indoneziji... Svi ti udaljeni prostori, tj. njihova znamenja, spretno su zaokruženi u narativ o „savremenom dobu, gde stalni tok ljudi i artefakata poništava granice, proizvodeći nove identitete izvan i mimo nacionalnih“, kako zapaža LJubica Vujović, autorka kataloga. „Istovremeno povezivanje i suprotstavljanje kultura formira Jungermanov autentični vizuelni jezik“, Vujović dodaje. Postavka pleni i bogatstvom tehnika, premda kad Jungerman krene da razmišlja na neku temu, ne zna na koji će način da je izrazi. „Prvenstveno volim da gradim, ali izbor medija ponekad zavisi i od trenutnog načina života. Takođe, za mene je i umetnost vrsta rituala, odnosno ono šta ostane posle obreda“, umetnik ističe. Nekad spolja ovo nije vidljivo, pa neki od izloženih kubusa sadrže mnoštvo sitnica poput parčića tkanine, ceduljica.., što se ne da ni naslutiti posmatranjem predstavljenih objekata. „Umetnost je iznad očiglednog“, tumači takav svoj mistični postupak. Ponekad na nekom delu radi godinama, i čak ga i izloži da bi zaključio da nije završeno. Onda pristupa doradi, dok god nije sasvim zadovoljan. Iz ovog proističe sud da umetnost očito zahteva trud, ali i žrtvu, o kojoj Jungerman govori u kolažu Garden of Eden Sacrifice, gde se vudu figure i ritualne kokoši prepliću sa bocama džina koje simbolišu omamljenost, ali i vid (podmukle) trgovine. „Na početku pronalaženja puta, svakom umetniku je teško, ali kad je izbor već napravljen, stvaranje za njega više nije žrtva, sve iako mu niko i ništa ne garantuje da će biti uspešan“, Jungermanovo je mišljenje, zasnovano na ličnom iskustvu. Jer, pre umetničkih studija u Surinamu, a zatim i Holandiji, on je završio mašinstvo, imao dobar posao, veliku platu i sjajan automobil, lepu kuću.., ali je sve to zamenio za novi početak. I nije se isprva libio da čisti toalete, bude baštovan i radi sve što je morao. „To sad deluje kao malo odricanje u ime današnje sreće“, Jungerman zaključuje. NJegova izložba, koja traje do 18. novembra, proizašla je iz politike galerije DOTS da se publici omogući uvid u nečije istaknuto stvaralaštvo koje uobičajeno sagledava samo preko publikacija. „Cela ova godina bila je posvećena saradnji sa Holanđanima, uključujući i plasiranje domaćih autora na toj važnoj sceni“, kaže Jovićević. Jungerman mu dođe kao zasladak tako ustrojenih aktivnosti, bar za domaći auditorijum. Dragana Nikoletić