Zmajeva trka

Pijuckati kapučino na 87. spratu u restoranu hotela “Hajat”. Sa televizijskog tornja visokog 461 metar posmatrati u izmaglici jednu od najbogatijih luka sveta i stotine nebodera viših od trideset spratova. Voziti se brzinom od 431 kilometar na sat i za sedam minuta vozom preći trideset kilometara. Kupovati u deset spratova visokim šoping centrima, gde radnje imaju samo najpoznatiji svetski proizvođači. Zvuči kao scena iz američke serije “Seks i grad”, ali ipak niste na Menhetnu i ne šetate ulicama NJujorka.

U to uverava prizor udaljen svega stotinak kilometara daleko od futurističkih predela Šangaja. Trošne kuće i mirisi jako začinjenje hrane. Stotine prodavnica u kojima prodavci sa digitronima u rukama pokušavaju da vam prodaju bisere, žad, svilu, lepeze. Grad podeljen na dva dela kanalom na kojem se ljuljaju drvene džunke. Ogromne svinjske butke na štapiću. A odmah do njih dobro uhranjeni hrčak u kavezu, takođe na prodaju. Hiljade ljudi koji nekuda žure na svojim biciklima. Tu je i obavezan zeleni čaj u kojem plivaju listići, serviran uz vlažan peškir kojim možete obrisati ruke i lice. Sve je to slika današnje Kine, zmaja koji se probudio pre 26 godina i sada velikim koracima žuri da zauzme dominantnu ulogu na svetskoj političkoj i ekonomskoj sceni.

Prvo što vidite kada sletite na pekinški aerodrom su stotine i stotine džinovskih dizalica. Veruje se da je čak dve trećine najvećih svetskih građevinskih mašina danas na teritoriji Kine. I, zaista, verovatno na svetu nema većeg gradilišta od te azijske zemlje, koja je nedavno proslavila rođenje milijardu i tristamilionitog stanovnika. LJudi koji su boravili u Pekingu pre nekoliko godina kažu da danas više nisu u stanju da se snađu u tom megalopolisu.

Glavni grad Kine sprema se za Olimpijske igre 2008. godine i ne žali da na ulepšavanje potroši milijarde dolara. Dobit od igara neće moći da pokrije te troškove, ali kineskim zvaničnicima je u tom podvigu pre svega važan prestiž. Kina je civilizacija koja raste, bogati se u svakom pogledu, i čiji je nepisani moto – više, brže i raskošnije od ostatka sveta. Da je to istina, svedoči i činjenica da će predusretljivi kineski domaćini svakog stranca obavezno povesti u muzej izgradnje Pekinga. Tamo gde ćete na “tri D” filmu videti stotine nebodera, hotela, kilometre autoputa i čitav novi aerodrom koji će nići do 2008. godine. Sasvim dovoljno da vas ubedi da će olimpijci te godine gledati jedan sasvim drugačiji grad od onoga kakav je na početku 2005. godine.

Ali, današnja Kina je pre svega zemlja zaprepašćujućih kontrasta, koji su vidljivi i u samom Pekingu. Nedaleko od najluksuznijih hotela u centru grada još se nalaze hutonzi ili sirotinjski kvartovi. Međutim, oni lagano nestaju u Zmajevoj globalnoj trci. Pekinške vlasti planski iseljavaju stanovnike hutonga, daju im određenu naknadu za njihove zgrade, koje potom ruše, praveći mesta za nove nebodere, od kojih je svaki spomenik arhitekti koji ga je projektovao. Pri tom se ništa ne odbacuje, pa svaka cigla posle rušenja bude pažljivo očišćena i upotrebljena za nove građevinske radove.

Stanovnici hutonga nikada ne dobiju dovoljno novca da ostanu u centru Pekinga pa se sele na periferne prstenove grada. Centar ostaje strogo administrativno, poslovno i turističko središte. Glavni grad Kine i danas je na neki način “zabranjeni grad” za većinu Kineza. LJudi iz unutrašnjosti mogu da se nasele u Peking izuzetno teško, samo uz dozvolu gradskih vlasti. Međutim, jednom kada ste u Pekingu, posao vam je zagarantovan. Svi nešto rade, makar stajali pored semafora na raskrsnici i mahali crvenom zastavicom kada je crveno ili zelenom kada je zeleno svetlo.

Kinezi većinu stranih političkih delegacija vole da provedu kroz tri grada. Peking, kao administrativno središte, Sijan, koji je slika impresivne kineske prošlosti, i Šangaj, koji je kinesko ogledno polje za 22. vek. A kineska budućnost, barem po statističkim podacima, deluje impresivno. U Šangaju već sada ima oko 2.000 zgrada koje su više od 20 spratova. Najviša u gradu ima čak 87 spratova, od kojih se na poslednjih tridesetak nalazi hotel “Hajat”. Do 2010, kada se tamo otvara Svetska izložba, biće izgrađeno 200 novih najluksuznijih hotela.

Šangaj je i jedna od tri najisplativije svetske luke, koja je prošle godine imala robnu razmenu od oko 240 milijardi dolara. Od centra Šangaja do aerodroma možete stići za samo sedam minuta jer vas tamo nosi voz koji dostiže brzinu od 431 kilometar na sat, levitirajući pri tom na milimetar-dva iznad šina. Kilometar te pruge, sa otvorenim magnetskim poljima, košta 20 miliona evra. Moćne privatne kompanije u Šangaju počele su da kupuju zemljišta na kojima planiraju izgradnju čitavih gradova za svega nekoliko godina.

Ukupna robna razmena Kine sa svetom u 2004. godini bila je 1.100 milijardi dolara, što je najviše u poslednjih 26 godina. Prošlogodišnja strana ulaganja u Kinu vredna su čak 60 milijardi dolara, dok su Kinezi u inostranstvo investirali oko 33 milijarde dolara. U Kini još dominira državna svojina, ali ima i sve više privatnog kapitala. Prema zvaničnim podacima, u toj zemlji ima oko 3,4 miliona privatnih firmi. Dnevno ih se otvori još oko 1.300. Kineske devizne rezerve sada se procenjuju na oko 500 milijardi dolara dok su 1978. godine bile ispod 200 miliona dolara.

Međutim, u ogromnoj državi kakva je Kina normalno je i postojanje drastičnih socijalnih razlika. Iako je privredni rast impozantan i nezaustavljiv, kineski nacionalni dohodak je i dalje 1.000 američkih dolara po stanovniku. Planira se da se do 2020. udvostruči nacionalna proizvodnja, što bi dovelo do, najmanje, utrostručavanja nacionalnog dohotka.

No, Kina ima stopu nezaposlenosti od 4,5 odsto, a dužna je da svake godine nađe radna mesta za novih 10 miliona ljudi. Postoje i velike razlike između razvijenog istoka i nerazvijenog zapada zemlje, kao i razlike između gradova i sela. Prema zvaničnim podacima, u kineskim selima živi tridesetak miliona siromašnih. Oko dvadeset miliona relativno siromašnih živi u kineskim gradovima. Tek kada i oni postanu pobednici u kineskim reformama, vlasti će moći da proglase veliku pobedu svog modela razvoja.

Dotle će se ceo svet pitati u čemu je kinesko čudo, ne shvatajući pravi odgovor – Kina je čudo.

Igor Jovanović