Ah, taj FEST!

O tome šta se događa na aktuelnom (trideset trećem) beogradskom FEST-u saznajem sve iz izveštaja dnevne štampe. Sličan sam vama – jer, na FEST nikako ne odlazim. Pokušaj da objasnim razloge svoje apstinencije, koja je inače lišena “političkih konotacija”, stajao me je, pre nekoliko godina, jedne nepotrebne, možda i prqave polemike, koja se iznad svega bar karakterisala zavidnom količinom gluposti.

Kako bih sebe ubuduće poštedeo takvih iskušewa, a istovremeno ostao dosledan svom “filmofilmskom stavu” da u vreme FEST-a u širokom luku zaobilazim Centar “Sava”, zadovoqavam se benevolentnim tumačewima novinskih članaka. Ali, uprkos tome, nisam odoleo iskušewu da “okrpim” skorojevićku snishodqivost organizatora tog festivala i pojedinih gradskih čelnika prema staramajci Denev. Bilo pa prošlo. Živi smo.

Međutim, iz pojedinih novina saznajem kako je postojala “kombinacija” da FEST otvori Morgan Frimen. Na svoj način, to govori o naivnosti organizatora kojima je palo na pamet da Frimen može biti u Beogradu baš onda kada mora biti na dodeli “Oskara” (koji je, uzgred budi rečeno, i osvojio). To se, prosto, protivi zakonima fizike i dobrih običaja.

Iz FEST-a je, pak, nezvanično saopšteno da su pregovori sa Morganom propali zato što je on postavio preduslov da se na festivalu prikaže film “Devojka od milion dolara”. Jer, zašto bi inače dolazio?! To nije prihvaćeno zato što bi pomenuto ostvarewe Klinta Istvuda “srušilo koncepciju” festivala. Kakva je ta koncepcija, nije se reklo. Svejedno – bio je to fatalni propust. FEST je “zbog koncepcije” (koja je, po svemu sudeći, “politički korektna” u duhu pomodnog antiamerikanizma) propustio da prikaže jedan film koji je iste noći osvojio četiri “Oskara” (za film, režiju, glavnu žensku i sporednu mušku ulogu). Oni koji su bili u prilici da vide “Devojku od milion dolara” kažu mi da je film “ništa naročito”. Kakve to veze ima? Više bi me interesovalo da vidim makar i loš film Klinta Istvuda, koji je osvojio četiri “Oskara”, nego da se uživqavam u tobožwa remek-dela festivalskih mahera sa ovih prostora, čija je večna tema kako su se balkanski papani međusobno klali i tamanili.

No, ako već imam nameru da se prema FEST-u ponašam u duhu tolerancije i međusobnog razumevawa, onda se – uz sve dužno poštovawe – pitam kako se pomenutoj koncepciji festivala prilagođava “Loše vaspitawe” Pedra Almodovara, film koji sam, na svoju sreću, davno video pa sada ne moram da samo zbog wega šipčim preko savskog mosta. Što bi se reklo, “Loše vaspitawe” je ono što držim pravom umetnošću našeg vremena. Mislim da to nije razlog zašto ga može videti i FEST-ova publika. Almodovar je “izabran” kao etablirani (evropski) umetnik, znači kao vrli borac protiv američkog kulturnog imperijalizma, pa selektorovo oko nije primetilo wegovu opsednutost likovima na način Hauarda Hoksa, dakle – aristotelovskog Holivuda (koji se, je li, protivi “koncepciji festivala”). Pedro je, naime, ortodoksni žanrovac, jedini Fasbinderov naslednik, koji je, opet, bio naslednik Daglasa Sirka. Olakšavajuća okolnost je u tome kako je FEST bio mesto na kome je, pre nekoliko decenija, Almodovar “promovisan”. Ako ništa drugo, ovogodišwe prisustvo “Lošeg vaspitawa” je, u duhu prave festivalske tradicije, za poštovawe.

Ono po čemu ovaj FEST može takođe biti zapamćen jesu čak tri dela posvećena ikonama kubanske revolucije – “Putovawe sa Če Gevarom” Đanija Mina, “U tragawu za Fidelom” Olivera Stouna i “Dnevnik motocikliste” Valtera Salasa. Da budem sasvim iskren – nisam gledao te filmove. Niti to nameravam da učinim. Pitawe je da li su nam oni uopšte bili potrebni posle svih iskušewa brozovskog “mekog komunizma”. Na izvestan način, naravno da nisu. Jer, bar smo se mi na izvesno vreme oslobodili robovawa usrećiteqskim utopijama besklasnog društva. Naročito onog na Golom otoku.

S druge strane, pak, mislim da je wihovo prikazivawe na FEST-u dobrodošlo. Zato što sva tri filma dolaze sa “zapadne strane”, iz zemaqa koje su “sile osovine” modernog globalističkog sveta. Da li ova čiwenica treba da nas interesuje? I da i ne. Ambicija ovih filmova je, sa umetničke strane, svakako dubiozna. Ali, obratite pažwu na reči iz naslova tih filmiva – putovawe, tragawe, dnevnik. Ovo posredno govori kako je rediteqska ambicija u sva tri slučaja “učinkovita” po razumevawe dotičnih filmova. Zainteresovanost filmayija sa strane sveta na kojoj (u astronomskom smislu) sunce zalazi za “humanističke portrete” jednog već decenijama pokojnog zastupnika permanentne (svetske) revolucije, dakle dogmate (Če), i jednog takođe globalnog turističkog turoperatora, onoga koji je bedu svog ostrva pretvorio u atrakciju (Fidel), pokazuje prave efekte pomenute globalizacije.

Zar je globalizacija toliko loša da u odnosu na wu čak i komunizam deluje privlačno? Ne. Obe su stvari loše, s tim što komunizam povremeno zna da bude užasan. Globalizacija je, u poređewu sa tom “istorijskom istinom” (koju smo zagrebali tek po površini), nužno zlo, ako ne već i prava blagodet. Međutim, to je “globalno selo” u nastajawu, koje grade loši učenici Maršala Makluana, i koje se besprizivno poziva na stvar demokratije, specifični oblik totalitarizma “nove klase” bezdušnih birokratskih mastiqara, koje – ako već ništa drugo – pokazuje da se i demokratija može transformisati u tiraniju. Ona, doduše, ne boli kao što su bolele revolucionarne mere totalitarističkog komunizma, ali je, što bi se reklo, lišena duše, operisana od svake emocije, dakle – lihvarska. A sve to u korist “markuzeovske” definicije pojma jednolikosti. Globalni svet je svet čoveka jedne dimenzije, Tanatosa kao Erosa.

NJemu očajnički nedostaje faktor romantičnosti, element “povišene temperature” izazvane virusom idealizma, sve ono što je bilo pokretačka sila svih revolucija, bez obzira na užas u koji su se pojedine revolucije kasnije “transformisale”. Tri filma sa FEST-a ne računaju sa tom transformacijom. Ili je prećutno podrazumevaju. Oni se, ako mi instinkt pravilno kazuje, zasnivaju na etosu pobune, na magiji ekstrema. “Dnevnik motocikliste”, koji se bavi jednom naizgled “sporednom epizodom” u životu dr Ernesta Gevare, nečemu iz vremena pre wegovog “revolucionarnog osvešćewa” (mada u uzročno-posledičnoj vezi sa wim), ima čak za ciq da “humanizuje” životni put te ikone, računajući baš sa sentimentima onih (pre svega bivših “šesetosmaša”) koji su i ovako oduvek bili skloni idealizovawu wegove “odiseje” po yunglama i pustiwama planete, odbijajući da vide dogmatski faktor u delovawu tog profesionalnog “izvoznika revolucije”, koga su – za divno čudo – ubili bolivijski seqaci, slabo verzirani po pitawu “oslobađajućih teorija” marksizma-lewinizma.

I šta sve to dokazuje? Ovi filmovi nisu ništa više do posredna, praktično podsvesna dijagnoza jedne bolesti savremenog sveta. To je sasvim dovoqno. Če i Kastro su “kolateralni višak”. Ne treba automatski slediti wihovu “poruku”, ukoliko ona uopšte postoji, već vaqa slediti naravoučenije koje proizlazi iz porekla idejne osnove tih filmova. Ali, kao što rekoh, te filmove nisam gledao. Niti to nameravam da učinim. Možda su, u odnosu na te filmove, moji zakqučci pogrešni. Ko je govorio o filmovima?!

Ovde je bilo reči o stawu sveta.