Ćutanje o mudžahedinima

Da li će odlazak ratnog komandanta Armije BiH generala Rasima Delića, koji je optužen po komandnoj odgovornosti (baš kao pre četiri godine generali Mehmed Alagić i Enver Hadžihasanović i brigadir Amir Kubura) za zlodela mudžahedinskih formacija, doprineti da se otvori i zaokruži priča o dobrovoljcima iz islamskih zemalja, njihovoj ratnoj i posleratnoj ulozi u BiH, ili će se nastaviti kao do sada – samo s vremena na vreme i na parče?

Jedan deo sarajevske štampe ovih dana (banjalučka je počela odavno) pokušava tu temu ozbiljnije da istraži i reč je uglavnom o novinarskim opservacijama jer meritornih sagovornika nema, a arhive su daleko od javnosti.

To što ćuti vlast u Sarajevu ima neku logiku – veliki broj ratnih kadrova i danas sedi u telima zakonodavne i izvršne vlasti. Ćuti, međutim, i međunarodna uprava u BiH. Verovatno ima svoje razloge. Koje?

Ćutanje ili blage reakcije onih koje ovde obično podrazumevamo pod pojmom međunarodne zajednice bilo je upadljivo još u jesen 1992. godine. Naime, u septembru te godine u sudaru srpskih i muslimanskih formacija na Crnom vrhu, između Teslića i Tešnja, ubijen je jedan Arapin kod koga je pronađen fotoaparat i nakon razvijanja filma u javnost su izašle odsečene glave trojice srpskih boraca. Zarobljena je i pozamašna arhiva iz koje se video celi spisak jedinice, način obuke, organizacija i slično.

Prva reakcija svetskih centara moći, pa i najuticajnijih medija, svela se na “to je srpska propaganda”.

Kasnije će mudžahedini počiniti brojna zlodela (ritualna klanja i druga mučenja zarobljenih srpskih i hrvatskih civila i vojnika) o čemu će snimiti i posebne filmove. Video-kasete sa tim zlodelima gotovo su u slobodnoj prodaji u celom svetu.

Tek u Dejtonu, u sili papira o uslovima mira i projektovanju buduće BiH, našla se i odredba da islamski dobrovoljci moraju napustiti ovaj prostor u roku od jednog meseca. Niko nije ni pokušao da odgovori kako je nekoliko hiljada tih ljudi ušlo u ratnu BiH, ko ih je dovodio a ko je ćutao i pravio se nevešt.

Dejtonski zadatak je samo delimično ostvaren. Na brzinu su vlasti u Sarajevu podelile bosanska državljanstva za nekoliko hiljada ovih ljudi, a kao osnov je uzeto učešće u Armiji BiH, ženidba sa domaćim devojkama i slično. Jedan broj ih zaista napušta BiH snabdeven novim dokumentima, a, kako se danas zvanično sumnja, i potpuno novim identitetom.

Drugi, međutim, ostaju u BiH kao humanitarni radnici, poslovni ljudi, verski službenici... I tu počinje nova faza u čudnom ponašanju međunarodne zajednice, preciznije međunarodne uprave u BiH. Evo i primera.

Kada je grupa mudžahedina u miru okupirala srpsko selo Bočinju, na planini Ozren, svemoćni američki general Žak Klajn komentariše: “Bolje da su tamo, barem znamo gde su.”

Kada su u invaziji na Avganistan kod Bin Ladenovih boraca pronalaženi bosanski pasoši, međunarodna uprava to komentariše frazom “ne možemo se stalno baviti prošlošću, moramo graditi budućnost”.

Kad su ruski državni organi saopštavali da u nemirnim delovima svoje zemlje pronalaze teroriste sa bosanskim dokumenitima, u BiH su opet ćutali – i domaće vlasti i međunarodni mentori.

Nakon smrti Izetbegovića, gotovo u istom danu, Tribunal iz Haga saopštava da je on bio pod istragom, a Ešdaun na njegovom odru drži govor u kojem, uz jesenju sarajevsku kišu, kaže: “To nebo plače jer odlazi...”

U zeničkom zatvoru na dvanaestogodišnjoj robiji nalazi se Ali Ahmed Ali Hamad iz Bahreina zbog posleratnih terorističkih akcija u Mostaru. On je bio i oficir odreda “El mudžahid” zbog kojeg su optuženi bošnjački oficiri i zbog kojeg je Izetbegović bio pod istragom. Taj čovek se, tvrdi, pokajao i pisao je donedavnom komandantu mirovnih trupa, američkom generalu Virdžilu Paketu. U pismu iznosi da je u BiH tokom rata bila prisutna Al kaida i da danas tamo ima aktivne ćelije. Tek kada je javnost saznala za pismo, američki general je suvo prokomentarisao: “Ne verujem da u BiH ima aktivnih operativaca Al kaide, možda ima spavača.”

Pokajnik je uputio i dva pisma Ešdaunu, ali odgovor nije dobio i deo njegove ispovesti nedavno je objavio banjalučki dnevni list “Glas Srpske”.

U ministarstvu bezbednosti BiH za sada ove tvrdnje ne komentarišu. Jedino je zamenik ministra Dragan Mektić za NIN rekao da se oni muče sa utvrđivanjem kako su deljena državljanstva “licima iz afroazijskih zemalja”. On nije siguran da će posao dovesti do kraja, jer “u nekim slučajevima mi uopšte ne možemo da utvrdimo pravi identitet tih osoba – gde su rođene, gde su sada i slično”. Po njegovim rečima, podeljeno je nekoliko hiljada državljanstava a sada se ispituje više od sedam stotina spornih.

Jedini do sada opipljivi snažan potez međunarodne uprave je zabrana za čak deset humanitarnih organizacija (sve islamske provenijencije) jer se sumnjalo da su finansirale globalnu terorističku mrežu, a tu je i hapšenje šestorice naturalizovanih Bosanaca, takozvane alžirske grupe i odvođenje u Gvantanamo, gde su i danas. I jedno i drugo bilo je nakon 11. septembra 2001. i napada na SAD.