Život posle smrti

“Bolje vrabac u ruci nego golub na grani” (engleska verzija: “A bird in a hand is njorth tnjo in a bush”; bolje ptica u ruci nego dve u grmu) glasi narodna izreka. Znači, bolje da budete zadovoljni onim što imate nego da zaustavite život u očekivanju nečeg boljeg. Baš bih volela da građani Srbije tako vide novi Zakon o stečaju, čija primena je počela u februaru ove godine.

Dozvolite primer. Poznata firma u jugozapadnoj Srbiji godinama leluja između života i smrti, radnici ne dobijaju plate, mašine su zaustavljene a kada rade prave gubitke. Zašto? Ako ćemo pravo, razlozi su mnogobrojni. Ali jedan od najvažnijih je činjenica da firma poveriocima duguje više novca nego što vredi njena imovina. Drugačije rečeno, ta firma, recimo, duguje 30 miliona evra, dok sva njena imovina vredi tek 15 miliona. Mogu li direktori, radnici, vlada ili poverioci 15 miliona pretvoriti u 30 miliona? Ne, ali izgleda da je baš to ono što svi čekaju – ali što duže čekaju vrednost firme sve je manja. Umesto da čekaju čudo koje će vrapca pretvoriti u goluba, bolje bi bilo da svi sednu i vide šta im valja činiti kako bi imovinu preduzeća upotrebili da donosi zaradu.

Mnogo sam poslednjih meseci razgovarala o ovoj temi i čini mi se da ljudi ovde stečaj – ili bankrot, kako to još možemo nazvati – vide kao smrt preduzeća i svega što to preduzeće ima. Nije tako. U mnogim slučajevima stečaj je zapravo novi početak. Stečaj – to vam je situacija koja nastaje kad dužnik ne može poveriocu da plati dug. A stečajna procedura je način na koji se rešava pitanje prevelike zaduženosti, čime se imovina preduzeća deblokira za produktivnu upotrebu, bilo u tom preduzeću ili u novom koje će nastati. Korišćenje stečajne procedure nije neuobičajeno za tržišne privrede. Više od 1,6 miliona kompanija, finansijskih institucija i pojedinaca je 2003. i 2004. u Sjedinjenim Državama pokrenulo proces stečaja. A u Mađarskoj je tokom prve godine primene novog Zakona o bankrotstvu pokrenuto 22 000 procedura za restrukturiranje i stečaj.

Zašto je stečajno zakonodavstvo važno? Mada je stečajno zakonodavstvo komplementarno sa disciplinovanom makroekonomskom politikom i privatizacijom, iako ne i zamena za njih, ono ima tri važne funkcije u tržišnim privredama. Prvo, omogućava neuspešnim firmama da odu sa tržišta na uređen način. Drugo, pomaže premeštanju imovine iz sektora/delatnosti gde je upotreba bila neuspešna u sektor/delatnost gde će upotreba biti profitabilna, s tim da se premeštanje odvija kroz restrukturiranje ili likvidaciju preduzeća. Ovo ide ruku pod ruku sa nestajanjem firmi: pretnja likvidacijom podstiče restrukturiranje, dok nemogućnost restrukturiranja podstiče likvidaciju. Za preduzeća koja iz tekućih prihoda mogu da pokriju tekuće troškove ali ne mogu da pokriju otplate duga, reorganizacija obezbeđuje put ka restrukturiranju duga i mogućnost da nastavi sa radom. Firme koje ne mogu iz poslovanja da pokriju ni tekuće troškove su očigledni kandidati za likvidaciju. Treće, služeći kao poslednji stadijum naplate duga, stečaj promoviše dostupnost kredita jer štiti poverioce. Bez postojanja mehanizma koji efikasno rešava naplatu duga, banke neće biti spremne da daju kredite, ili će ih davati uz vrlo visoke kamate, ili će očekivati da država pomogne jer ne mogu da naplate dug.

Šta novi Zakon donosi Srbiji? Prethodnom Zakonu o obaveznom poravnanju, stečaju i likvidaciji nedostajale su adekvatne odredbe kojima bi se regulisali reorganizacija i restrukturiranje firmi. Kako bi prevazišli problem, sudije su često beskrajno odugovlačile sa “preliminarnim saslušanjima”. Bez utvrđenog načina za reorganizaciju nije bilo doslednosti, ni osnovnih standarda i niko ko je bio upleten nije bio podstaknut da stečaj privede kraju. Osnovni problem bio je što je stečajni upravnik/upravnica smatrao/smatrala da treba pre svega da štiti interes dužnika, tako da saradnja sa poveriocima skoro da nije postojala.

Novi Zakon je sličan drugim, modernim zakonima o stečaju u regionu i zasnovan je na nemačkom Aktu o nelikvidnosti iz 1994. godine. U osnovi se usredsređuje na poverioca, a ne na dužnika. Poverioci mogu pokrenuti plan reorganizacije preduzeća u samom početku procesa stečaja, a plan može pripremiti stečajni upravnik, ili grupa poverilaca, a ne samo dužnik. Neka ovlašćenja stečajnog sudije su preneta na komitet poverilaca, koji čine svi koji su bez garancija pozajmljivali preduzeću. Na taj način – prvi put u Srbiji – poverioci imaju određen stepen direktne kontrole nad onim što čini stečajni upravnik. Utvrđeni su i precizni rokovi kako se procedura ne bi razvlačila u nedogled. A kako bi se onemogućilo sklapanje prodaja van javnosti, prodaja imovine ići će samo kroz javno oglašene aukcije i tendere. Uz ove karakteristike novog Zakona, ne treba se čuditi što se on našao – sa rumunskim – na vrhu liste najboljih zakona o nelikvidnosti koji je sačinila Evropska banka za obnovu i razvoj na osnovu analize u 27 zemalja u tranziciji.

Verovali ili ne, ali Zakon o stečaju će pospešiti zapošljavanje u Srbiji; i to kako direktno kroz razvoj preduzeća koja pružaju usluge tokom stečaja, tako i indirektno jer će podstaći privredni rast. Što se tiče razvoja novih usluga, u Mađarskoj su osnovana dva profesionalna udruženja stečajnih upravnika, registrovano je više od 100 upravnika, a osnovano je i udruženje stečajnih advokata. Što se tiče privrednog rasta, proces stečaja je i ključ za privatizaciju preduzeća sa ogromnim dugovima. To će obezbediti da se imovina koristi na produktivniji način, što znači postavljanje temelja za dugoročno održiv privredni rast i otvaranje novih radnih mesta.

Nema sumnje da su postojanje novog Zakona o stečaju i podrška razvoju institucionalne infrastrukture dobri za Srbiju. Pitanje je samo koje će preduzeće biti prvo u dokazivanju da postoji život i posle smrti.

Karolin Jungr

(Autor je šef Kancelarije Svetske banke u Srbiji i Crnoj Gori. Wena redovna kolumna u NIN-u će se objavljivati u prvom broju u mesecu.)