Dosijei nisu uništeni

Kao branioci gospodina Radomira Markovića, nakon objavljivanja intervjua njegovog naslednika na mestu načelnika Resora Državne bezbednosti (sada BIA) gospodina Gorana Petrovića, nakon razgovora sa našim klijentom i na osnovu već dobro poznatih činjenica utvrđenih u toku trajanja mnogobrojnih sudskih postupaka, ovlašćeni smo kao branioci, a dužni kao građani, da reagujemo na ovaj način, samo sa namerom da sprečimo da mnogo puta ponavljana laž ne postane “istina”.

Činjenice koje ćemo izneti su proverljiva ili već proverena istina. To nisu saznanja iz sivih zona ljudskog života i ružnih potkazivačkih navika. To nisu sekvence razgovora “važnih” ljudi oivičene paspartuom u obliku ključaonice kroz koju se virilo, niti rezultat operativne obrade cele Srbije na “adekvatan” način. Mi kao obični građani nismo imali mogućnosti da kao dobro obavešteni gospodin Beba Popović iz ormara soba gde su vođeni “važni razgovori”, ili sa tronošca ispred vrata istih soba, sa naslonjenim uhom pratimo šta se u njima priča. Nismo imali mogućnosti ni da tajno i “adekvatno” (nezakonito) prisluškujemo pola Srbije, kao gospodin Goran Petrović. Nismo imali ovako kvalitetne izvore saznanja, ne samo zato što nismo bili Bebe ili načelnici, već i zbog poštovanja krivičnih i moralnih normi i većeg prisustva domaćeg vaspitanja.

Gospodin Petrović u svom kratkom, i ka drugom cilju tematski okrenutom intervjuu, u više navrata pominje gospodina Radomira Markovića. To nije ništa novo! Markovića su pominjali a i sada, mada sve ređe, pominju svi oni kojima nedostaje karika u konstrukcijama koje su pravili. Marković je dežurni krivac i rezervno opravdanje za sve promašaje prethodne vlasti. On je izgovor za sva neispunjena obećanja i sve razotkrivene laži. Kad god su saterani u ćorsokak, spasonosno rešenje je yoker sa lisicama na rukama. I nije Radomir Marković slučajno u procesnoj poziciji u kojoj se nalazi. Da je posle 5. oktobra dosijee u narednom periodu važnih ljudi predao njima ili ih uništio, verovatno bi bio na mestu o kojem govori gospodin Petrović, a ne u zatvoru. Nažalost, nije učinio ni jedno ni drugo. Šta u tim dosijeima ne valja? Ko se to stidi svoje “revolucionarne” i borbom za demokratiju ovenčane prošlosti? Pa ako je tako i ako u njihovim dosijeima nema potkazivačkih nadimaka, kumovskih veza, ilegalnih poslova, prljavih para i postupaka koje čak ni demokratija kao cilj ne može opravdati, čega se onda oni stide? Zašto im je bilo toliko važno da im Radomir Marković odmah preda dosijee i zašto je Radomir Marković ne postupivši “po naređenju” postao neprijatelj broj jedan u Srbiji?

Gospodin Petrović u delu svog interjua pod integralnim nazivom: “Kako sam spasao Srbiju”, pored mnogih neistina navodi i nekoliko istina. Eto, omaklo se! Ili su mu te istine po već dobro oprobanom udbaškom metodu (10 odsto istine, 90 odsto laži), bile neophodne za dalje iz-laganje.

Radomira Markovića je stvarno on uhapsio! Ali ne kao posledicu dokaza da je počinio sve ono za šta ga optužuju, već iz straha da će o njemu i “njima” reći i izneti nešto neželjeno, kao i iz ličnog revanšizma i revanšizma svog najbližeg saradnika. U zatvoru je najsigurniji i odatle ne može da priča a i ako priča, ko će “robijašu” verovati.

Radomir Marković je optužen da je navodno izneo iz prostorija Instituta bezbednosti disketu sa dosijeima tada lidera DOS-a i učinio podatke dostupnim NN datuma, na NN mestu, NN licu! To stoji u optužnici. Diskete nigde nema, a onda se pojavljuje u sudu i upravo stigne iz sada BIA. I to ona ista zbog koje je on i optužen. Znači, nije nju Radomir Marković odneo! Nije se ponašao kako su se ponašali oni posle njega! Postupak za ovo “delo” traje i gospodin Petrović po ko zna koji put obmanjuje javnost da je Radomir Marković pravnosnažno osuđen! Što je babi milo ...

Takođe se Radomiru Markoviću na teret,ali samo u javnosti, stavlja navodno uništavanje nekakvih dokumenata i dokaza. Kojih dokumenata i kojih dokaza? Da je Radomir Marković postupao u skladu sa očekivanjima svojih naslednika i uništio bilo kakve dokaze i dosijee, šta bi onda njima ostalo da šalju Hagu, Vašingtonu ili ko zna gde? Kako bi gospodin Mihajlović mogao da uzme svoj dosije, prenese ga u toplinu svoga doma gde verovatno piše memoare “Kako se kalio demokratski ministar”.

Interesantno je to što i gospodin Petrović i njegovi bliski saradnici kada se obraćaju javnosti japajakajući se kako su spasli Srbiju, pričaju jedno, a kada dođu pred sud da svedoče, sasvim nešto drugo. I ne samo drugo već i sasvim međusobno različito. Dakle, nekoga lažu. Ili sud (što je krivično delo) ili javnost, što je, izgleda, “operativno opravdano”. Da je Radomir Marković na tajnoj večeri održanoj uoči odsutnog boja za “demokratiju” na Institutu bezbednosti krajem maja leta 2001. prihvatio nagodbu da lažima logički poveže sve konstrukcije tadašnje vlasti, možda bi ostatak života proveo na nekom egzotičnom ostrvu, mnogo drugačijem od ovog ostrva na kome se sada nalazi. Srećom da nije, jer ko zna šta bi se dalje u zemlji Srbiji događalo. Ozakonjena laž, pretvorena u “istinu”, bila bi loš zalog budućim generacijama.

Gospodin Petrović uporno iznosi neistine u pogledu 600 kg droge koja mu je predata od strane tadašnjih ovlašćenih lica. Ona nije pronađena, ona je službenom radnjom uz zapisnik predata novom rukovodstvu službe. Nije sakrivana u trezoru Komercijalne banke, već je bila smeštena u to vreme izmeštenom sedištu RDB-a nakon bombardovanja i to u istoj zgradi gde se nalazio trezor.

Šta je dalje sa drogom bilo, kako je to ona “u skladu sa zakonom” (samo ne znamo kojim i čijim) “uništena”, zašto na taj način nije postupilo rukovodstvo RDB-a u vreme dok je na njenom čelu bio sada politički pritvorenik i dežurni krivac Radomir Marković, ostaje da se vidi.

Gospodine Petroviću, vreme je da prestanete da obmanjujete javnost lažima i poluistinama! Ostavite sužnja na miru, a sudove da mu sude, bavite se svojim problemima i pripremajte svoju odbranu, ili možda već to i na ovaj način radite!

Branioci optuženog Radomira Markovića

Toma Fila, Dušan Mašić, Goran Petronijević