Zašto naslednici nisu nadživeli Đinđića

Na pola godine od streljanja premijera, nijednom od njegovih naslednika - koje je Đinđić poimence birao za svoje političke pretorijance - nije se isplatilo vraćanje sa groblja. Videli ste ih. Stajali su, pre pet dana, ukočeni iznad mrtvog tvorca. Više vampiri nego vladari Srbije. Gledali su u zemlju. Neki sa zavišću, drugi sa olakšanjem, treći sa strahom da mrtav ne progovori. Onaj dole, šest meseci ukopan, izgledao je življi od onih vertikalnih mrtvaca gore. Tada je dovršen obred začet zlosrećnog marta. U grob je položen politički testament; gotovo sve što je pokojnik značio, većina svega što je radio i spisak njegovih ljudi koji njega nisu “nadživeli”! Simbolično.

Ako se u srpsku politiku, na veliku kapiju, vraćaju Koštunica, Labus i Dinkić - svi koje je Đinđić upokojio; a iz srpske politike, kroz kapidžik, masovno beže bebe, čede, janjuševići, vesići i kolesari - sve poverenici, dvorani, apostoli, novčanici Srbije i njeni demoni, oličenja Đinđićeve volje, njegove politike i njegove projekcije šta ova zemlja valja da postane - šta je onda ostalo od premijera? Šta je Đinđić Srbiji, kad njegov najuži krug, njegov trust osoba koje su pokvarenije nego što je to moguće slučajno, nije politički preživeo pola godine? Da li je u martu Đinđić samo pogođen a da stvarno umre tek kad se Srbija odrekla njegovih ljudi? NJegovog izbora. NJihove strategije pretvorene u dogmu. NJihovog licemerja oličenog u državi koja je radila u korist nekolicine.

Bez njegovih ljudi, nema njegove politike. Nema ostavštine. On se pretvara u utisak ne postajući poruka. Bez njega, ovi vrede šest meseci. Toliko su izdržali. Još sveće nisu dogorele a normalni deo demokrata odrekao se svojih koji su hteli da Srbija padne ne bi li oni opstali. NJihova sudbina, posledica je metoda njegove vlasti. NJegov politički kraj, konsekvenca je njegovog izbora ljudi. NJegova smrt, izvedena je iz koristi nekog oko njega. Najpre ubistvo, onda kolektivno samoubistvo.

NJegovi hodaju profitnim stopama, lako podnose tuđe nesreće, gaje ničim utemeljen osećaj sopstvene veličine, samodovoljni su, samodopadljivi, cinični, zajednički imenitelj jeste maligni narcisizam, makijavelizam, kalkulacija, neupitanost, odsustvo socijalne svesti, sadizam, gaje duh vanrednog stanja, vide sebe kao tajno bratstvo u čijim rukama vlast više vredi nego u rukama drugih. Oni su počeli sa hipokrizijom, nastavili sa arogancijom i skončali u preziru. Oni su proizvodili monstruozne falsifikate, obmane i hajke kao legitimne taktičke poteze u ime višeg cilja. Aminovali strah i nasilje kao legalne oblike propagande i političke borbe. Oni su gotovo uništili veliku stranku praveći od nje usisivač koji je privlačio samo đubre. Čak i ono koje drugi naprave. Oni su zapošljavali kriminalce, a za njih je radio zakon. Ili su sve to sami bili. Oni su izlizali mrtvog vođu praveći od njega štit pred onim što se nije moglo braniti. Oni su tražili i dobili dozvolu da budu bogati, da razbiju svaku instituciju ako nije pod stoprocentnom kontrolom, da unište svakog čoveka koji nije njihov, da nateraju svakog policajca da radi za njih, svakog sudiju i tužioca, svaki veliki medij, banku, korporaciju. Oni su zadržali Srbiju u predevropskoj zoni.

Takva klasa glodara, okupljenih oko straha od Đinđića i osećaja lojalnosti prema njemu, ujedinjeni samo sopstvenim interesom, presadili su čitavu “sivu kulturu” u vođenje države. Više je to psihijatrija nego sociologija. NJihov dizajn, govor, odela, časovnici, automobili, cipele, košulje sa dvostrukim manžetnama, kravate, telohranitelji, firmirane ljubavnice, zabave, restorani, krediti, privatizacije, donacije, laptop mašine, njihov odnos prema zakonu, parlamentu, istini, Bogu, državi i naciji, prema normalnosti, prema trgovini ženama i narkoticima, prema mafiji, prema korupciji, privatnim prisluškivanjima, privatnim hapšenjima, otimanja, ucenjivanja, štampanja letaka i pamfleta protiv političkih protivnika, proizvodnja lažnih afera, silovanje pravosuđa, uništavanje vrednosnog sistema bilo koje vrste, uživanje u ničim ograničenoj vladavini, u tvrđenjima da je neko bio tamo gde nije, da je glasao kad nije mogao da glasa, izručivanje žrtava javnom mnjenju preko plaćeničkog medijskog sistema, satiranje udruženja izvan kontrole, sindikata, trošenja svojih ljudi i njihovog kredibiliteta - nateralo je svakog normalnog građanina da urgentno bira između opstanka Srbije i pristajanja da se živi pod ovakvim postjapijevskim kloniranim glodarima.

Pošto su imali instinkt umesto savesti, račun umesto morala, korist umesto ubeđenja i profit umesto vere, kažnjeni su tako što ih je Đinđić za života tretirao kao poslugu. Posle smrti ostavio ih je u statusu siročadi da od straha i sramote ne smeju na ulicu da izađu bez oružane pratnje bivših ili sadašnjih mafijaša maskiranih u policajce. NJihovi su gresi, njegova je krivica. Mogu se naći razlozi tumačenja, opravdanja za mnoge stvari koje je Đinđić radio i sebi i nama, ali njegovi ljudi, njegovi kadrovi, njihov političko-psihološki portret, neoborivi su dokazi koji će trajno moći da se upotrebe protiv njega.

Istorijska ocena lidera počiva na ispravnosti i trajnosti onoga što je ostavio svom narodu u nasleđe. Da li je šest meseci već istorija? Je li presuda već izrečena simboličnom sahranom spiska njegovih ljudi? Spada li besomučan rat stranaka, sukob korporacija, borba moćnih banaka, rat mafije unutar države sa mafijom unutar društva, ono što će njegovi naslednici probajući da opstanu u politici, učiniti ovoj jadnoj zemlji, spada li to u njegov testament? Kakva ironija!? Kad se jednog dana, neki budući režim obračuna sa ostacima slobizma, moraće da poništi i sistem koji je navodno došao iza njega. Tek tada možemo pravedno da saberemo šta je Đinđić učinio Srbiji. A šta su njemu, živom i mrtvom, napravili oni koje je sam izabrao. Mada im sam Đinđić nikad nije verovao. Sad znamo zašto.