Nisam ni u čijem džepu

U političkim, tačnije partijskim izbornim smenama, sadašnji ministar kulture i medija u Vladi Srbije Dragan Kojadinović pokazao je retku pristojnost da ne ruši baš sve što je nasledio od prethodnika. Tako je naš sagovornik Đorđe Milićević, koji se posle 40 godina rada u Americi vratio na poziv tadašnjeg ministra Branislava Lečića, ostao i postao direktor Filmskog centra Srbije. Preciznije, nekadašnji Institut za film je krajem 2004. pretvoren u ovu ustanovu republičkog značaja.

Filmski centar Srbije postao je zanimljiv za kulturnu javnost onog trenutka kada je pre dve nedelje saopšteno da je Ministarstvo finansija iz buyeta za ovu godinu odvojilo tri miliona evra za srpski film u 2005. Naš sagovornik upozorava da je od samog novca važnija institucija:

- Ovo je pri put u posleratnoj Srbiji da postoji nacionalna institucija koja će brinuti o kinematografiji zemlje. Mene, pre svih, a tako mora biti i sa ostalim ljudima koji će biti okupljeni u ovom centru, ne zanima nikakva politika niti bilo kakvo strančarenje. Naš jedini interes je da se popravi situacija u kinematografiji. Znate, kada imate čoveka na samrti, vi ga vodite u urgentni centar, a ne vodite ga u skupštinu. Vodite ga kod stručnjaka koji može da mu pomogne, a ne idete u kancelariju kod nekog političara. Sebe i ostale smatram kompetentnim da ozdravimo srpski film. Istovremeno, u ovoj instituciji ćemo pozicionirati i razvoj kinematografije za budućnost sa osnovnom idejom da Srbija bude filmski centar kao što je to nekada bila u ovom regionu.

Treba reći da je Đorđe Milićević četiri decenije u Americi radio kao scenarista i reditelj, a na nekim projektima bio je producent. Za sebe kaže da je pisac, zanatlija koji ima dovoljno iskustva kad je reč o poznavanju filmskog posla i problematike:

- Imam i neophodnu distancu kad je reč o domaćem filmu, jer niti sam ovde u tom poslu, niti živim od kinematografije u Srbiji. Nisam ni u čijem yepu, a politika me sama po sebi uopšte ne zanima, osim da uradim nešto kako treba.

Energičan u rešavanju konkretnih problema i prepreka, Đorđe Milićević insistira na onome što je po njegovom čvrstom uverenju suština problema kinematografije u Srbiji:

- Mi danas imamo osnovni problem koji se zove rasulo, jer su svi morali da se snalaze. A snalazili su se veštiji i iskusniji. I dogodilo se da mladi ljudi, mladi stvaraoci u Srbiji već odavno ne mogu da pokažu ko su i šta su. Bez tih mladih ljudi mi nemamo ništa, mi se recikliramo. Ostaju isti ljudi koji prave iste filmove. Ja ih ne potcenjujem, ali hoću da znam ko su mladi ljudi koji nisu imali šansu. I to je moj prvi i najvažniji zadatak – da svaki mladi filmski stvaralac u Srbiji u ovom centru vidi mogućnost da dođe i ponudi projekat. Tehnološki uslovi za pravljenje filma danas su takvi da film više nije ekskluzivna umetnost, niti mora da bude basnoslovno skupa. Tim mladim ljudima želim da damo i šansu i neke realne uslove da je ostvare.

Naš sagovornik na drugom mestu prioriteta stavlja film kao posao, film kao industriju. U ovom trenutku ga ne zanima nikakva ezoterija, već film kao materijalno dobro koje će stići do što većeg broja gledalaca, film kao industrija koja će kao svaka razvijena grana industrije omogućavati novu proizvodnju. U tom smislu važno je narodu vratiti naviku da ide u bioskop, vratiti mu energiju i magiju filma, što podrazumeva dobru i toplu, ili rashlađenu bioskopsku dvoranu, dobar zvuk.

O trećoj komponenti koja je neophodna u ovoj priči o ozdravljenju srpske kinematografije, gospodin Milićević kaže:

- Moramo se boriti da imamo razvijenu infrastrukturu. Da mladom umetniku iz Subotice ili iz Niša i Kragujevca bude omogućeno da najpre tu, u svojoj sredini, pokaže svoj talenat i svoje sposobnosti. Da postoji neka vrsta kino-kluba koja će mu omogućiti da radi. Kao što ćemo ovde u Centru omogućiti mladom čoveku koji donese scenario, da ima plaćeno vreme u kome će raditi na tom scenariju. Dakle, već sada postoji mogućnost da se krene od tog prvog posla u stvaranju filma – da se uvede kategorija razvoj scenarija. I to moraju znati svi oni kojima su sada oči širom uprte u ta tri miliona evra koliko je ove godine namenjeno srpskoj kinematografiji. To nije novac koji će neko potrošiti samo za snimanje filma, već je to fond koji će participirati u svim najvažnijim segmentima celokupne srpske kinematografije. Tako će postojati fond za razvoj scenarija, fond za pakovanje filma, fond za proizvodnju filma, fond za stimulaciju distribucije, fond za stimulaciju prikazivanja filma i njegovu promociju.

Ali, moram svima da poručim – ovi fondovi neće biti bespovratni i ovo neće biti pokloni kao što je to bilo do sada. Ko želi ozbiljno da se bavi ovim poslom, ima obavezu da ono što pozajmi – i vrati. To je jedini put da sutra neki novi autor ima istu mogućnost kao onaj ko je već iskoristio pomoć fonda.

Kao čovek sa bogatim iskustvom iz američke kinematografije, Đorđe Milićević insistira na tome da Filmski centar Srbije bude institucija kojoj će se ubuduće obraćati inostrani partneri i koji će tu dobiti pouzdane informacije koje mogu biti presudne u njihovom opredeljenju. Ovo je tim važnije jer su poznati primeri domaćih hohštaplera i njihovog odnosa prema potencijalnim ulagačima:

- Mi želimo da promovišemo energiju Srbije, Srbiju kao destinaciju za snimanje filmova, da promovišemo srpski film kao proizvod sa kojim možemo ići u svet. Ja u to verujem i tako ću raditi.

Milica Kuzmanović-Janković je načelnik u sektoru za savremeno stvaralaštvo, kulturnu industriju i kulturne odnose u Ministarstvu kulture i medija Srbije i predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije. Za Filmski centar Srbije kaže da je nastao kao rezultat dugogodišnjih napora da se kinematografija postavi na nekim drugim osnovama i uskladi sa potrebama ove zemlje:

- Filmski centar Srbije osnovan je kao institucija od republičkog značaja koja će se baviti svim segmentima kinematografije, ali uz blisku saradnju sa Ministarstvom kulture i medija Srbije. Primera radi, FCS na osnovu svog Statuta raspisuje konkurse, formira razne komisije i sve to treba da bude prihvaćeno od strane ministarstva. Uverena sam da će dobra saradnja između ministarstva i FCS-a uskoro pokazati prve rezultate.

Podržavajući instituciju FCS, naša sagovornica, inače magistar filmologije sa dugogodišnjim iskustvom u oblasti filmskog stvaralaštva, saopštava:

- Ministarstvo je svesno činjenice da je kinematografija profitabilna delatnost i da se novac uložen u proizvodnju filmova može vratiti. I zato je važno da postoji FCS koji će brinuti o tome i da je na njegovom čelu čovek koji je veoma zainteresovan za dobrobit srpske kinematografije. Javnost treba da zna da je osnivanje FCS-a u skladu sa budućim zakonom o kinematografiji, a da su i Predlog zakona o kinematografiji i FCS bazirani, pre svega, na iskustvu koje postoji u razvijenim evropskim zemljama kao što je Francuska, gde se poslednjih šezdeset godina o filmu brine na način kako smo mi to sada ustanovili.

I još jedan zanimljiv citat gospođe Kuzmanović-Janković:

- Prvi zakon o kinematografiji, koji je 1931. godine donet u Srbiji, predvideo je formiranje Državne filmske centrale. To je bila institucija koja se bavila kinematografijom, i kako sam proučavala razne periode u istoriji jugoslovenske kinematografije, najbolje sređeni podaci se nalaze upravo iz perioda kada je postojala pomenuta Državna filmska centrala od 1931. do 1941. godine.