Lažni mit o albanskom lobiju

Dok sam bio ovih dana u Beogradu većina prijatelja, novinara i poznanika postavljali su mi dva pitanja. Prvo: “Šta znači kokus i da li je to nešto dobro i, ako je dobro, koliko je dobro za Srbiju?” Na to pitanje je već više puta odgovoreno, lepo i jasno u prethodnim brojevima NIN-a, tako da čitaoce NIN-a ne bih ponovno zamarao oko kokusa.

Drugo pitanje, koje sledi odmah posle pitanja o kokusu, jeste: “Koliko je moćan albanski

lobi u Americi?” Većina mojih sagovornika se razočara kada čuje moj odgovor, zbog činjenice što su već u svojim glavama stvorili sliku koja je mnogo važnija od same realnosti, a ta slika je da su Albanci mnogo bolje organizovani u Americi, da mnogo više troše para i zbog toga bolje lobiraju nego Srbi. Sve u svemu, ta slika govori o tome kako je albanski lobi među najjačim i najefikasnijim lobijima u Americi. Ti isti sagovornici su skloni da svaku našu nevolju i neuspeh pripišu kao uspeh albanskog lobija. Na primer, kada neko najavi kaznene mere protiv Srbije zbog nesaradnje sa Hagom, odmah usledi priča da je to, između ostalog, rezultat albanskog lobija.

U realnosti, albanskom lobiju u Americi, kao i srpskom, nedostaje dobra organizacija. Često izbijaju lični sukobi između glavnih ličnosti albanske zajednice u Americi. Albanci ipak imaju prednost u dve stvari. Prva je to da koliko god se oni svađali i koliko god su lični sukobi prisutni u njihovim organizacijama u Americi, oni su ipak potpuno saglasni oko jedne vrlo bitne stvari, a to je nacionalni program.

Taj program je vrlo jednostavan – da se obezbedi podrška za maksimalne nacionalne ciljeve, a to su samoopredeljenje za albanski narod koji je kompaktan na Kosovu, jugu Srbije, delovima Crne Gore i zapadne Makedonije. Traži se disciplina, i to na prvom mestu oko Kosova. Jer, Kosovo je prva i najvažnija tačka nacionalnog programa. S razlogom, jer nezavisnost Kosova otvara sve mogućnosti što se tiče drugih Albanaca na Balkanu. Zbog toga su Albanci spremni maksimalno da se angažuju finansijski, politički i društveno za svoj osnovni cilj – nezavisnost Kosova. Bez nezavisnosti Kosova ne vredi pričati nikakve druge priče o Albancima u Makedoniji, na jugu Srbije niti u Crnoj Gori.

Druga prednost Albanaca u Americi jeste da su oni angažovali više lobista i firmi koje se bave lobiranjem da bi postigli maksimalnu podršku u Vašingtonu za svoj projekat. Trenutno albanska zajednica ima bar tri ozbiljne firme koje predstavljaju njihove interese u Vašingtonu. Najpoznatija od njih jeste Olbrajt Grupa (The Albright Group), koju predvodi bivši državni sekretar Medlin Olbrajt. Uz nju, za Albance lobira i Bob Dol, bivši senator i predsednički kandidat Republikanske stranke. Takođe, tu su i dve manje firme koje su izrasle iz poznate PR agencije Ruder Fin.

To je prednost, ne zbog toga što Albanci imaju jače lobiste ili više njih nego Srbi u Vašingtonu, jer Srbi (pojedinci iz Amerike i same Srbije) trenutno u Vašingtonu angažuju šest raznih lobista i lobi firmi, a među njima i jednu od najjačih – Barbor-Grifit i Royers. Prednost je u tome što albanski lobisti imaju jasan cilj, jednostavan i lako objašnjiv za američke potrebe. Nema ništa jednostavnije od nezavisnosti. Srpska strana, nažalost, niti ima tako lako objašnjiv cilj, niti postoji jedan glas u Vašingtonu koji predstavlja državu Srbiju.

I država Albanija ima svoje lobiste u SAD. Čak i opozicija – Sali Beriša i njegova Demokratska stranka skoro su potpisali ugovor za lobiranje sa Barbor-Grifit i Rodžers.

Nije im smetalo što ista firma predstavlja i srpske klijente iz Srbije (najpoznatiji je Željko Mitrović), a i dve firme čiji su vlasnici Srbi iz Amerike.

Što se tiče albansko-američkih organizacija i nevladinih institucija, postoje dve od značaja, a to su Nacionalni albansko-američki savet, koji je osnovan 1996. godine, i Albansko-američki građanski savez, osnovan 1983. godine.

Kada se uporede ove organizacije sa srpskim organizacijama poput Srpske narodne odbrane, koja je osnovana u Čikagu pre sto godina, ili Srpsko-američkog nacionalnog saveza, ili Srpskog kongresa ujedinjenja, primetno je da su srpske organizacije mnogo starije i da su u suštini i mnogo prisutnije, pogotovo u poslednjih godinu dana, nego albanske.

Ni albanska zajednica u Americi nije imuna na lične sukobe vodećih ličnosti. Yo Diogardi, koji je osnivač Albansko-američkog građanskog saveza i jedan od vodećih članova albanske zajednice u Americi, u sukobu je sa svim drugim vodećim ličnostima u toj zajednici.

To sve pokazuje da mit koji je stvoren o moći i superiornosti albanskog lobija u Vašingtonu jeste samo to – mit. Realnost je da ne postoje velike razlike između srpske i albanske zajednice u Americi. Čak one koje i postoje idu u korist srpske zajednice – starija je, brojnija i naseljena u ključnim državama, poput Ohaja.

Realnost je, takođe, da Albanci imaju prednost što se tiče lobiranja u Vašingtonu, zbog već pomenute činjenice da je njihov cilj jasniji i jednostavniji. To ne znači da će albanski lobi da izlobira nezavisno Kosovo, jer su prepreke za ostvarenje ovog cilja ogromne. Najvažnija je – on se ne uklapa u potpunosti u američke interese.

Obrad Kesić