Zlatni polumesec truje Evropu

Tri godine posle rušenja talibanskog režima opijumski mak u Avganistanu uspeva mnogo bolje od demokratije. Islamski fundamentalizam više nije glavna pretnja avganistanskoj budućnosti. Međunarodni odbor za kontrolu narkotika u Beču saopštio je prošle nedelje da je Avganistan na ivici da postane nova “narko-država”. Ovaj odbor UN tvrdi da je u Avganistanu tokom 2004. godine proizvodnja opijumskog maka, glavne sirovine za proizvodnju heroina, porasla za više od 17 odsto.

Podaci CIA još su alarmantniji. Američka agencija veruje da je beli mak u Avganistanu u 2004. godini posejan na 239 odsto većoj površini nego godinu dana ranije.

Glavni centar gajenja opijumskog maka u svetu danas je južna Azija, odnosno takozvani zlatni polumesec, oblast koja zahvata veliki deo Avganistana i buntovnim plemenima naseljene oblasti severozapadnog Pakistana. Proizvodnja opijuma u “zlatnom trouglu”, izolovanoj planinskoj oblasti na tromeđi Burme, Laosa i Tajlanda, već duže vremena je u padu, pa se avganistanski heroin u poslednje dve godine švercuje i na Zapad i u istočnu Aziju.

Vlada predsednika Hamida Karzaija objavila je nedavno “sveti rat” uzgajanju opijumskog maka. Ali, šarmantni avganistanski predsednik nema kontrolu nad većim delom zemlje. Wegovom zemljom caruju okrutne paravojske, siromaštvo i korupcija. Dvadeset odsto novorođenčadi u Avganistanu ne dočeka petu godinu života. “Opijumska poljoprivreda” obezbeđuje skoro 60 odsto nacionalnog dohotka. Milioni seljaka ostali bi bez ikakvih prihoda kada bi prestali da gaje beli mak. Prelazak na druge kulture zahtevao bi ogromne donacije za obnovu infrastrukture i novčanu pomoć seljacima. Ova skupa strategija je već uspešno primenjena na Tajlandu. Ali zapadni donatori nisu spremni da ozbiljno pomognu zemlju koju kontrolišu paravojne bande i u kojoj je van Kabula nemoguće kontrolisati raspodelu pomoći.

Rat protiv droge u “južnoazijskoj Kolumbiji” biće neuporedivo duži i skuplji od američkog blickriga koji je oduvao Mulu Omara i njegove talibane. Mnogo bogatijem Tajlandu je trebalo dvadeset godina da bi se krajem devedesetih konačno oslobodio heroinske pošasti. Ali, za razliku od Tajlanda, gde proizvodnja heroina čak i u “najboljim” godinama nije bila glavna “industrijska grana”, Avganistan bukvalno živi od opijuma i njegovih opasnih derivata.

Neki američki analitičari zahtevali su ovog meseca da se u Avganistanu primeni brža i efikasnija “kolumbijska strategija”. Wihovu iznenadnu zabrinutost izazvale su vesti da su Al kaidini saveznici uspeli da preuzmu kontrolu nad delom heroinskog biznisa. Robert Novak, uticajni vašingtonski komentator, razmatra moguće posledice odluke da se polja opijumskog maka u Avganistanu masovno i bez najave prskaju otrovima iz vazduha, baš kao i plantaže koke i opijuma u Kolumbiji. Prskanje iz aviona zahtevalo bi angažman novih američkih trupa i sigurno bi okrenulo glasače protiv Karzaijeve vlade.

Evropska unija i dalje insistira na primeni tajlandske strategije. Devedeset odsto heroina u Evropu stiže iz Avganistana. U Velikoj Britaniji je 2004. godine zaplenjena rekordna količina ove droge. Britanski listovi tvrde da kesica sa dozom izuzetno čistog heroina u Edinburgu košta samo 15 evra. Prosečna cena heroina u Britaniji je danas tri puta manja nego pre deset godina. Iako se avganistanski heroin sve više krijumčari avionima i brodovima, glavni putevi u Evropu su i dalje kopnom preko Tayikistana i Kazahstana ili preko Turske i Irana.

Samo jedna trećina avganistanskog heroina stiže do zapadne Evrope i Rusije. Ostatak se konzumira u južnoj Aziji, u samom Avganistanu i u okolnim zemljama. Iran leži na najdirektnijem putu heroina za Evropu i ima najveći broj zavisnika po stanovniku na svetu. Iako ih prema zvaničnim podacima ima oko 500 000, zapadne agencije procenjuju da ih je u Iranu preko tri miliona. Ovaj opijat je danas za mnoge najjeftinija i najdostupnija zabava u zemlji stroge prohibicije u kojoj su tokom većeg dela godine zabranjeni čak i ples i muzika na javnim mestima. Alkoholna pića, uglavnom loša votka i viski, švercuju se iz bivših sovjetskih republika. Ali, limenka od pola litre ove falš “žestine” je na crnom tržištu u Iranu tri puta skuplja od doze heroina.

Iako Iran već godinama drži rekord po količini zaplenjenog heroina, smatra se da je to manje od 15 odsto droge koja uđe u ovu zemlju. Iran je do sada potrošio preko milijardu dolara na infrastrukturu i prepreke uz granicu. Postavljeno je na stotine kilometara bodljikave žice, kameni zidovi na planinskim prevojima i iskopano hiljade dubokih rovova. Svaki deseti vojnik u Iranu je graničar na 2000 kilometara dugoj granici sa Pakistanom i Avganistanom koja prolazi kroz neke od najnepristupačnijih predela na planeti.

Iran, nažalost, dobija vrlo malo pomoći od EU za borbu protiv švercerskih bandi koje imaju mnogo savremenije oružje od slabo plaćenih iranskih trupa. Zbog sankcija, Iran, zemlja koju je predsednik Buš uvrstio u “osovinu zla”, nije u mogućnosti da sa Zapada uveze pancirne košulje i drugu modernu opremu za graničare.

Vlada u Pakistanu se ovog meseca požalila da je Bušov “rat protiv terora” skrenuo pažnju sa problema trgovine drogom. U Pakistanu već ima oko 500 000 zavisnika od heroina. Granični korpus, specijalna jedinica koja se godinama borila protiv šverca, danas je zauzet lovom na pripadnike Al kaide.

U Pakistanu i Nepalu jedan fiks heroina je znatno jeftiniji od sterilne igle pa je poslednjih godina registrovan veliki porast broja HIV pozitivnih osoba. Ali, stotine hiljada žrtava heroina i side u Evropi i Aziji kao da ne brine mnogo vladu SAD koja u Kabulu na vlasti održava predsednika Karzaija. Za razliku od Bin Ladenovih samoubica, heroin nije stizao u NJujork i Vašington iz avganistanskih dolina.

Zoran Ćirjaković