Siroti mali političari

Do sada zvanično prijavljeni podaci o imovini stranaka u Srbiji pokazuju da kod nas u dogledno vreme neće biti moguća akcija slična italijanskim “Čistim rukama”, kada je, zbog kršenja propisa o finansiranju političkih partija, hiljadu i po političara osuđeno, uključujući i sedam visokih funkcionera i dva bivša premijera, a jedan ministar se čak ubio (zbog griže savesti).

U Srbiji ni griža savesti ni Zakon o finansiranju političkih stranaka, usvojen jula 2003, ne daju efekte. Svoju obavezu da do 26. januara 2004. podnesu Odboru za finansije Narodne skupštine izveštaj o imovini, završni račun podvrgnut reviziji i spisak svih priloga preko šest hiljada dinara (sa imenima darodavaca – anonimne donacije su zabranjene), nije ispoštovala nijedna partija.

Od dana kada je usvojen Zakon do danas, SPS je Odboru poslao samo dopis u kome je zatražio tumačenje nekih odredaba Zakona. A DS i DSS nisu dostavili najinteresantniju stavku – izveštaj o novčanim prilozima.

Ovlašćeno lice za izveštaj DSS-a Savo Radić kaže za NIN da taj uslov nije važio za 2003. godinu, jer je Zakon stupio na snagu 1. januara 2004. godine. DSS je, međutim, dostavio Odboru preostale izveštaje za istu godinu.

Prema rečima Božidara Đelića, bivšeg ministra finansija i autora pomenutog zakona, “zahvaljujući populizmu, njegova suština – da se u radu partija pojača uloga budžeta, a smanji uloga tajkuna – nije se realizovala”.

- On jeste uozbiljio stvari i dosta se pričalo o imovini stranaka, ali nije u tome poenta, već da vidimo ko kome daje pare. To i dalje ne znamo – kaže Đelić.

Jedino su radikali, istina sa velikim zakašnjenjem, dostavili tabelu sa novčanim prilozima, ali – praznu (što će reći da nemaju donatora). U njihovom izveštaju o imovini piše da ona vredi oko osam miliona dinara. A u finansijskom izveštaju o predsedničkoj kampanji, poslatom nešto kasnije, stoji da su za nju, od svoje imovine, potrošili – četiri miliona. Pola celokupne imovine! Petnaestog aprila ove godine, kada ističe rok da partije polože građanima finansijski račun za 2004. godinu, videće se da li je imovina SRS zaista prepolovljena, odnosno, ako nije, čime je nadoknađena.

Iz polovičnih izveštaja koji su pristigli u Odbor za finansije Skupštine Srbije može se videti da je imovina DSS-a najvrednija (nešto preko 22 miliona dinara) i da ova stranka ima najskuplju opremu. Slede DS (16 403 12 dinara), DHSS (12 419 454), SPO (11 009 171), G17 plus (9 070 081) i SRS (7 931 979).

Demokratska stranka ima najviše novčanih sredstva – 4 816 490 dinara, a SPO najskuplji građevinski objekat – Spomen-dom na Ravnoj gori, koji vredi osam i po miliona. Još su samo radikali upisali sumu (5 460 000 dinara) pod stavkom građevinski objekti, zemljište, poslovni prostor... Napisali su da su sve to pokloni.

Ostali kažu da takvu imovinu nemaju, odnosno da plaćaju kiriju za sve prostore i prostorije koje koriste po Srbiji. Prednjači DS sa 200 000 dinara mesečne kirije za centralu u Krunskoj ulici.

Ovaj i slične podatke, međutim, nije moguće videti iz samih izveštaja. NIN se, da bi saznao koliko i koje automobile voze stranački lideri, morao da obrati svakoj od partija pojedinačno.

Podatke koje su dali, i Skupštini i nama, naravno, nije moguće proveriti – Zakon o finansiranju stranaka ne precizira ko je nadležan da “overi” verodostojnost brojki koje stranke odluče da napišu u svojim izveštajima. Kontrola predviđena ovim zakonom takva je da je jedna od najvažnijih preporuka radne grupe koja se bavila izveštajima stranaka ta da se “odredi organ koji bi bio nadležan za postupanje prema onim strankama koje se ne pridržavaju zakonskih obaveza...”

Stranka je obavezna da Odboru podnese “završni račun sa sertifikatom ovlašćenog revizora”, pa su Odboru sa završnim računima stizale diplome revizora umesto njihovog mišljenja. Još jedan dokaz koliko su naše partije, kad im zatreba, naivne.

“U zakonu je trebalo da stoji ‘mišljenje’ umesto ‘sertifikat’”, kaže Nemanja Nenadić, izvršni direktor Transparentnosti Srbije. “Uostalom, ne vidim zašto i drugi izveštaji, osim završnog računa, ne bi bili podvrgnuti reviziji. Pitanja kontrole i onog što se dalje čini možda je važnije i od samih izveštaja. Kontrola nije obezbeđena zakonom i izmene su neophodne da bi se otvorila njegova antikorupcijska suština.”

I mada Zakon očigledno nije osnažio odgovornost stranaka, već pokazao njihovu veštinu izvrdavanja, finansijski moćnici sve su spremniji da na politiku utiču tako što će, poput Bogoljuba Karića, formirati sopstvenu ili, kao Zoran Drakulić, zauzeti visoku funkciju u preferiranoj partiji. Jasno je da se biznismenima ne isplati da se igraju sa zakonom ako politički uticaj mogu da ostvare na drugi način.

Ipak je to pre stvar dobre volje nego zakonskog pritiska. Mesec dana pred isteka roka da se dostave izveštaji za prethodnu godinu, iz skupštinskog Odbora najavljuju krivične prijave samo protiv onih partija koje nisu dostavile ništa, ne i protiv onih koje dostave samo nešto, makar koliko nebitno.

U Odboru tvrde da ne bi spavali od posla kada bi “zamerali baš svaku sitnicu”, kao što su, recimo, prilozi ili propisana forma izveštaja. Jer, u Srbiji ima 377 stranaka. Prošle godine je samo 97 njih podnelo, uglavnom polovične, izveštaje, 268 se nije odazvalo, a ostatak postoji samo u registru, ali, izgleda, ne i u stvarnosti.

Po Zakonu, sa 200 000 do milion dinara biće kažnjena ona partija koja, “suprotno odredbama, pribavlja sredstva, otvori račun ili plaća, vodi knjigovodstvo i ne podnese izveštaj”.

Nije predviđen datum do kojeg su partije obavezne da ispoštuju zakonske odredbe. Što će reći da, iako je Odbor pozvao sve stranke da do 15. aprila ove godine podnesu izveštaj za 2004, taj rok je ostavljen njima na dušu, kao – dobra volja.

Nenadić kaže da su rokovi prva slabost ovog zakona:

- Rok u kojem su stranke dužne da podnesu izveštaj određen je zakonom samo za 2003. S obzirom na to da su sva pravna lica, pa i stranke, dužni da podnesu knjigovodstvena i revizorska dokumenta do 28. februara, tu već imamo mogućnost kršenja zakona.

Da zlo bude veće, kontrolisati nije moguće čak ni onaj novac koji partije dobijaju iz javnih izvora – republičkog, pokrajinskog i lokalnog budžeta. Jer, taj novac je namenjen njihovim „redovnim aktivnostima”, koje, opet, nigde nisu precizirane.

Aleksandra Drecun, koautor Zakona o finansiranju partija, kaže da baš nedavna odluka ministra finansija da smanji prihode iz javnih izvora za kampanju i redovan rad partija u 2005. godini “podupire tu nepreciznost”:

- Ministar je tako direktno prekršio Zakon, jer nije imao ingerencije da odredi budžet manji od onog koji je predviđen zakonom. Samo regularnim finansiranjem moguća je dobra kontrola.

Stranke su očito spremne da iskoriste svaku nepreciznost Zakona, a javnost ne pokazuje preteranu želju da ogoli sve izvore kojima pritiču pare u naš politički život. Ni dan-danas na sajtu Narodne skupštine, tako, nije moguće naći ni jedan jedini podatak o finansijama makar parlamentarnih partija.

Kao i u slučaju poslaničkih plata, i ovde su izbrisane političko-ideološke razlike između stranaka – sve su, izgleda, složne da od javnosti treba prikriti kako se finansiraju. U tome im sjajno pomaže nedorečeni zakon. Dok se to ne uredi, u Srbiji ne može biti ni ozbiljne borbe protiv korupcije.