Krik protiv nasilja

Briselska premijera predstave Rupe bila je po mnogo čemu osobena. Ova trojezična pozorišna igra (originalan naziv je Trous Rupe Gaten) izazvala je veliku pažnju belgijske javnosti i šest predstava koje su nedavno odigrane u glavnom gradu Belgije pokrenule su mnoga pitanja čiji je kontekst daleko širi od same glumačke igre.

Najpre treba reći da je ovaj projekat rediteljsko delo mladog Belgijanca, Valonca Lorana Vansona, u kome igraju flamanski, valonski i glumci Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i pevačica Esma Reyepova te glumica Mira Joković koja živi u Wujorku. Akteri su i Romi sa Kosova, ljudi izbeglice, i svi oni, zajedno sa glumcima, kazuju svoje sudbine. Posebno su zanimljive sudbine ljudi koji su izbeglice, koji su bili žrtve tuđeg nasilja, pre svega zbog verskih i drugih razlika. Izvršni producenti ove predstave su Narodno pozorište iz Beograda, Valonski nacionalni teatar i Kraljevsko narodno flamansko pozorište. Realizaciju projekta su uglavnom finansirali Flamanci, a igralo se u Valonskom nacionalnom teatru. Predstava je titlovana na flamanski i valonski jezik.

Jedan od aktera ovog projekta, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu Dobrila Boba Stojnić, objašnjava u čemu je sve kuriozitet i značaj ove predstave:

- Prvi put su ova dva pozorišta, flamansko i valonsko, radila nešto zajedno. Ovo je njihov prvi zajednički projekat, koji je u ovom trenutku veoma važan jer su ova dva naroda sada u stanju u kome smo mi bili pred raspad Jugoslavije. Imate pokret koji se bori za zajedničku Belgiju, ali i Valonce koji traže da se razdvoje. Tako smo doživeli napade zbog ovog ujedinjavanja ta dva nacionalna pozorišta. Prvi put se sa valonske scene čula flamanska reč, prvi put su u pozorišnoj sali sedele valonska i flamanska publika zajedno. Valonske novine su sve to veoma lepo pozdravile, ali Flamanski blok je napao predstavu kao suviše eksperimentalnu i suviše multietničku, tražeći raspravu u skupštini sa predlogom da se ukinu dotacije iz buyeta flamanskom pozorištu zbog ovakvog “izgreda”.

Svih šest večeri, gledalište je bilo prepuno, kaže naša sagovornica, a jedne večeri su ostali da razgovaraju sa publikom:

- Tada smo mogli da vidimo i koji je bio profil ljudi koji su nas gledali. Uglavnom su to bili Belgijanci, vrlo malo naših ljudi, mada mi se na ulici u Briselu desilo da mi je jedan vozač iz kola pružio ruku i dao svoju vizitkartu uz rečenicu: “Gledao sam vašu predstavu i veoma ste zadovoljili i nas Hrvate. Molim vas da cela vaša trupa dođe u naš restoran na večeru.” Na vizitkarti je pisalo da je on vlasnik restorana Raguza. Zaustavljali su me i neki Slovenci, kao i Belgijanci koji su imali potrebu da mi nešto kažu povodom predstave. Naši ljudi bi se tokom predstave najlakše prepoznali kad bi na scenu stupila Esma Reyepova. Tu bi nastalo komešanje. Bilo je među publikom i Roma, veoma civilizovanih, naravno.”

Briselski dnevni list L suar doneo je kritiku predstave u kojoj, između ostalog, piše: “Ogromne emocije u Valonskom narodnom pozorištu pri suočavanju sa svedocima rata u eks-Jugoslaviji. Krik protiv nasilja na raznim jezicima. Politički potreban, ali iznad svega poetičan spektakl...Treba samo videti energiju grupe nevidljivih koji pevaju, igraju i glume onako kako znaju, podržani grupom profesionalnih glumaca iz Beograda i Brisela. Na praznoj sceni presvučenoj u belo, neki put sakrivenoj iza belog tila koji nam dopušta da vidimo samo siluete, ova ekipa traga za univerzalnošću ispuštajući očajnički krik koji ne možemo da ne čujemo. Rat je kuga koja nema nikakvog smisla.”

Međutim, ovako je izgledala jedna čisto politička kritika: “Zapadna verzija pojednostavljeno je prikazala Bosance i Hrvate kao žrtve zlih Srba. A kako bi pokazao da ništa u tom ratu nije čisto, Loran Vanson prikazuje još čistiju verziju u kojoj su žrtve samo Srbi i Cigani progonjeni sa Kosova od strane zlih Amerikanaca potpomognutih od strane Evropske unije. Ni traga aluzije o Srbima indoktriniranim od Miloševića, ni traga od analize razloga ovog konflikta, ni pomena etničkog čišćenja, silovanja i masakra od srpske strane.”

A dnevni list La libr belžik objavio je, između ostalog, i ovo: “Doprinos reditelja Vansona i njegovog talenta da ono što bi moglo da bude previše didaktično, pamfletski, militantno, pretvori u pravu pozorišnu predstavu. Veče koje je kipelo od emocija, duha, lepote i tuge tako tipične kada danas govorimo o Balkanu i njegovom pustošenju koje se nastavlja patnjom bez kraja u iščekivanju u dugačkom redu za ulazak u Evropu.”

Boba Stojnić nam objašnjava kako u pozorištu u kome su igrali publika ima običaj da posle predstave ostane u holu i tu sačeka glumce. Tako su i naši glumci mogli da se upoznaju sa mnogima od onih koji su ih gledali:

- Sačekali su nas, na primer, roditelji devojčica koje su bile žrtve pedofilije. Oni su napravili organizaciju protiv svake vrste nasilja i agresije, a našu predstavu su doživeli kao deo njihove kampanje. Bilo je veoma dirljivo slušati te ljude. A jedna Belgijanka koja se pojavila na razgovoru posle predstave, doživela je veliki aplauz kada se obratila prisutnima tražeći od njih da dobro razmisle kada budu glasali kome će dati glas, da imaju na umu tragediju koja se događa narodima u Evropi, kao što je pokazala predstava koju su upravo videli.

Publika je, saopštava nam dalje naša sagovornica, predstavu pratila u miru, a tek na kraju bi se razlegao aplauz koji bi trajao desetak minuta. Najviše njih je vadilo maramice i brisalo oči, neretko jecalo, tokom scene kada Qilja Mitrović sa Kosova priča kako već godinama traži muža po mrtvačnicama i masovnim grobnicama. I kako je ta scena za nju previše bolna, ona daje instrukcije glumici kako to izgleda “uživo”.