Brisel via Hag

Ako se ovih dana kladite u evropsku budućnost Srbije i Crne Gore, ostavite malo prostora za rezervu. Ogromne su šanse da Studija o izvodljivosti (kojom Evropska komisija obaveštava Savet ministara EU o spremnosti SCG da stupi u pregovore o pridruživanju sa EU) dobije pozitivnu ocenu 12. aprila na sastanku Evropske komisije. Postoji, ipak, jedno ali: u slučaju da se generali Nebojša Pavković i Sreten Lukić (ili barem jedan od njih dvojice) do 31. marta ne nađu u Hagu, Savet ministara Evropske unije neće 24. aprila

doneti odluku o početku pregovora.

Za razliku od najljućeg dela domaće opozicije koji zapeni kada mu se pomene dobrovoljna predaja haških optuženika (jer tako nešto, kao prvo, ne postoji, i kao drugo, ne može ni da postoji), Brisel je savršeno zadovoljan novopronađenom formulom saradnje Beograda i Haga. Kad je Tribunal u Hagu posredi, Brisel kao da se slaže sa Mao Cedungom, koji je jedan od svojih vratolomnih ideoloških zaokreta pred partijskim članstvom branio dosetkom da nije važno je li mačka bela ili crna: važno je samo da lovi miševe. Briselu i Vašingtonu je potpuno svejedno kako Vojislav Koštunica otprema haške optuženike u Ševeningen, sve dok oni tamo stižu ovim tempom i u zadovoljavajućem broju. Koštuničin je problem u tome što kvantitet više ne može da pretvara u kvalitet: generali Pavković i Lukić su u očima Brisela i Vašingtona nezamenjivi. Ne mogu se trampiti za nekoliko nižerangiranih bosanskih Srba i moraju stići u Hag pre otpočinjanja pregovora o stabilizaciji i asocijaciji.

Demokratska vlast u Srbiji je imala pet godina da ubedi Zapad da Haški tribunal nije pravo mesto za odmeravanje odgovornosti aktera YU građanskog rata. Nije u tome uspela, i sada zaista više nije bitno zašto nije uspela, i koliko se koja od njenih vlada iskreno trudila da u to nekog ubedi. Bitno je to da nikad neće ni uspeti. Ta je bitka, dakle, zanavek izgubljena. Srpski političar koji bi pravičnost Tribunala stavljao kao temu za raspravu na bilo koji svetski sto, bio bi nalik kockaru koji je sve prokockao igrajući celu noć na jedan te isti broj. Otporom prema Haškom tribunalu Beograd može još mnogo da izgubi, ali više ništa ne može da dobije: kockar konačno ispada iz igre kad ostane bez žetona. To najbolje zna Zoran Živković, koji je gledaocima Televizije B92 onomad ispričao kako su mu Vašington i Brisel odbili pomoći u sukobu sa Karlom del Ponte, iako su mu, iza kulisa, u svemu davali za pravo. Svima im je, uključujući valjda i Koštunicu, “napakostio” tako što je raspisao izbore i izgubio vlast.

NJegov naslednik će tek iskijati golemi uspeh politike dobrovoljnih predaja. Svaki put kad “dobro reagujete” na pritisak (poznati američki eufemizam za iznuđivanje ustupaka od protivnika pod pritiskom), jača strana zaključi da je politika pritiskanja u vašem slučaju najbolja moguća politika, i nastavi da pritiska još jače. Koštunici je pošlo za rukom da od novembra naovamo pošalje deset ljudi u Hag: u očima Brisela on sada izgleda kao čudotvorac, ali čudotvorac koji sutra neće moći da tvrdi da je magija iščilela, pa nikad Ratko Mladić bude došao na red. Ista sudbina već je snašla hrvatskog premijera Ivu Sanadera, a on je, za razliku od Koštunice, iza sebe imao čitav blok zemalja koje su u Evropskoj uniji iznutra vodile diplomatsku i političku bitku da se Hrvatskoj progleda kroz prste i dozvoli ulazak u završnu fazu pregovora o pridruživanju i bez izručenja Ante Gotovine Hagu. Još prošlog novembra taj blok je predvodila Nemačka, da bi se pod britanskim pritiskom povukla još u decembru 2004, kako bi izbegla reprizu optužbi iz 1991. godine (kada su Velika Britanija i Francuska popustile pod nemačkim pritiskom da se Hrvatska međunarodno prizna, bez obzira na njen tretman srpske manjine, i na rat u njenim granicama). Palicu je preuzela Austrija, koja je iza zatvorenih vrata pretila da će minirati pregovore EU sa Turskom u slučaju da se “dozvoli Karli del Ponte da Evropskoj uniji diktira spisak zemalja članica”. (Velika Britanija je ta koja “gura” interese Turske u EU.)

Koštunica u odnosu na Sanadera, međutim, ima dodatni, snažan evropski motiv. Wegov je ulog u ovoj igri sudbina državne zajednice Srbija i Crna Gora. On računa da Evropa ima golemog interesa za to kako će se stvari ovde dalje razvijati, odnosno da Brisel stoji iza državne zajednice, kao što je Havijer Solana ove nedelje u Briselu ubeđivao i njega i Borisa Tadića. Ta Koštuničina računica nije pogrešna, pogotovo ako zamislimo sledeći scenario: dogodine, nekako s proleća, istovremeno počne rešavanje statusa Kosova i organizovanje referenduma o otcepljenju Crne Gore. I jedno i drugo nosi rizike haotičnog raspleta. Evropa najbolje sebi može pomoći ako na rešenju ovih pitanja bude radila što tešnje sa Srbijom.

Zapadnoevropske diplomate u Beogradu strašno nervira to što ne umeju da objasne Srbima koliko je Evropi nesimpatično i nerazumljivo to što balkanski narodi pregovore za članstvo u EU doživljavaju kao igru nadmudrivanja u kojoj se zemlja kandidat bori da “plati” najnižu moguću političku cenu ulaznice. Vide i oni što i sav ostali svet u Srbiji: da politička cena hapšenja Pavkovića i Lukića nikad neće biti niža nego što je sada, u završnici izrade Studije o izvodljivosti, ali ih blago deprimira što se srpsko viđenje u ovoj stvari nimalo ne približava evropskom. Ne strahuju da Srbi i Hrvati, vođeni nekim mutnim balkanskim atavizmima, više vole Mladića i Gotovinu od svoje budućnosti u Evropskoj uniji, ali ih muči što će za buduće saveznike i partnere dobiti ljude koji ulažu veliki trud da što jeftinije prođu, odnosno da što više kostura u ormane sakriju.