U dve dimenzije

Izjave izvinjenja predsednika srbijansko-crnogorske zajednice Svetozara Marovića i predsednika Hrvatske Stjepana Mesića imaju, po mom mišljenju, dve dimenzije. Jedna je religijsko-moralna, a druga je nacionalno-politička. Čini mi se da je potrebno da svaki građanin Hrvatske i svaki građanin naše Zajednice uđe u raspravu sa samim sobom u vezi s celim našim srpsko-hrvatskim problemom - još jednom, kad već to nisu činili kad je trebalo. Godine 1918. i godine 1941. i godine 1991!

O dimenziji moralno-religijskoj trebalo bi da povedu raspravu i dve crkve, Katolička i Pravoslavna, jer pitanje izvinjenja, priznanja greha, traženje oproštaja, to je prvenstveno problem religijski. Do sada se naše crkve nisu pretrzale da u tom pogledu kažu svoju misionarsku hrišćansku reč, i to ne kao izjavu, nego kao raspravu, i u isti mah, s jasnim ciljem da dođe do kolektivnog priznanja greha, do kolektivnog traženja oproštaja. Koliko se meni čini, crkve su bile pozvane , takoreći prve, da čine ono što je njihova dužnost. Iako crkveni ljudi, ne samo kod nas, nego i na mnogim mestima Zemljinog šara, gledaju s nipodaštavanjem na političke ljude, u ovom pogledu naši politički ljudi su bili ispred naših crkvenih: priznali su greh, tražili oproštaj, odnosno izricali izvinjenje.

Nacionalno-politička dimenzija ovog problema, činjenja zla i priznavanja učinjenog zla, daleko je složenija. Čovek ne zna gde da počne, jer naša takozvana istoriografija puna je mitova i legendi. Ko je prvi počeo da čini zlo? U ime čega? Kakvi su mu bili rezultati u prošlosti? Kakvi brojevi žrtava? Daju se u tom pogledu paušalne cifre. Naši ljudi ne znaju, i Srbi i Hrvati, da našim brojevima niko ne veruje, kao što ima stranaca koji su davali olako brojeve, bilo u korist Srba, bilo u korist Hrvata. Inostrano javno mnjenje nije bez greha, takođe, ali bitno je ono što mi nađemo i izračunamo, mi sami objasnimo što je moguće objektivnije, bez strasti i osvetoljubivosti. Trebalo je samo posmatrati kako su na glas da je moguća poseta pape Jovana Drugog - Srbiji, ili Zajednici - odmah naši crni gavrani počeli da slute “šta nam se sprema”. Konkordat Zajednice sa Vatikanom! Ne obaveštavajući čitaoce da je čak i Kraljevina Srbija imala Konkordat s Vatikanom pre 1914. godine.

Vrlo je zanimljivo takođe i pitanje brojeva gubitaka u Drugom svetskom ratu, bilo Srba, bilo Hrvata. Zaboravljajući da su drugi narodi, ne svi, ali glavni akteri, izgubili daleko više ljudi u toku rata od Hrvata i Srba - najpre Rusi i Nemci, a potom Poljaci, i naravno ispred svih Jevreji - mi, evo već pola veka posle Drugog rata, samo preuveličavamo svoje brojeve. Postoji malo studija, ali se one ne uzimaju u obzir, ili se olako optužuju da smanjuju broj žrtava “našeg” naroda u Drugom svetskom ratu. Smanjuju “naše” brojeve, bilo Hrvata bilo Srba, ali niko ne postavlja pitanje o broju žrtava susednog naroda, bilo da je reč o Srbima, bilo o Hrvatima. Za prosečnog našeg čoveka kao da nije bilo žrtava na strani Hrvata. Čak i naši takozvani analitičari ne uzimaju u ruke naše popise stanovništva iz 1931. i 1948. godine, i ne čitaju te brojeve, da ih “golim okom” porede. Nije potrebno biti statističar. Potrebno je samo biti iskren prema samom sebi, biti radoznao da se sazna istina. Činjenica da je bilo pokolja Srba, Jevreja i Cigana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nikako ne znači da Hrvati nisu imali svoje žrtve: recimo, potpuno na drugi način. Ali za narode, za društva, nije najrelevantnije gde su žrtve pale. Najznačajniji je gubitak, jer gubitak nije samo u broju nego i u karakteristikama društvenih grupa. Da li ginu samo vojnici ili i deca? Da li su poubijani obrazovani ljudi ili samo seljaci? Da li su pokošeni sveštenici i dostojanstvenici crkava, i koliko? Bez obzira na to što je dobar broj katoličkih sveštenika u Hrvata bio na ovaj ili onaj način angažovan u ustaškom podneblju, činjenica je da su pri kraju Drugog svetskog rata platili velikim brojem žrtava.

Da li će biti potrebno da se vraćamo istoriji, bez mitova i legendi, da ispitujemo šta se stvarno dogodilo u ovom jugoslovenskom prostoru? Ili prosto da prihvatimo dva izvinjenja kao osnovni korak za kretanje prema onome što je neminovno: saradnja nekadašnjih jugoslovenskih republika? Nije potrebno biti jugonostalgičar pa priznati neke činjenice u vezi s problemom odnosa između nekadašnjih jugoslovenskih republika. Posle prekida rata u Bosni 1995, i posle prekida sukoba na Kosovu 1999. godine, odnosi između nekadašnjih jugoslovenskih republika razvijaju se negde brže, negde sporije. I važno je podvući da, kao što je u pogledu izmirenja, odnosno izvinjenja, politika išla ispred crkava, tako su kultura i privreda išle ispred vlasti. Ako bi se u vezi s privredom moglo tumačiti ovo kretanje kao “materijalističko”, odnosno ekonomsko, pitanje kulture je daleko značajnije kao pojava u našim odnosima. Možda ima još uvek dosta leda između Hrvatske i Srbije u tom smislu, nema ga između Crne Gore i Hrvatske, ali odnosi sa Makedonijom i Slovenijom razvijaju se u izuzetno pozitivnom pravcu. Poznato je da je naše tržište otvoreno Makedoniji, a da ne govorimo o Slovencima. Očigledno je da u tom procesu izuzetno pomaže samo načelo slobodnog tržišta. Moglo bi da se zaključi iz ovoga - ne zaboravljajući odnose s celovitom Bosnom kao i s Republikom Srpskom - da je obnavljanje veza između jugoslovenskih republika mnogo lakše između republika i naroda koji nisu bili u međusobnim krvavim bojevima, kao što su Makedonci, Srbi i Slovenci. Ali i tu postoji jedna optimistička stvarnost na koju se skoro u načelu ne ukazuje, još manje podvlači.

Srbi i Hrvati žive izmešani na istim teritorijama vekovima, ako se ne uzme u obzir da su nacionalna osećanja i razvrstavanja u masama daleko noviji fenomen. Pa i pored svega, činjenica je da su se odlučujući sukobi između Hrvata i Srba razvijali u mešovitim oblastima. Nema do danas, i verujemo da ga neće biti, kolektivnog sukoba celog hrvatskog naroda sa celim srpskim narodom. Činjenica ostaje da je prethodna Savezna Republika Jugoslavija “odbijala” da učestvuje u ratu protiv Bosne i Hrvatske, ali je jedan broj njenih vojnika ginuo izvan Srbije i Crne Gore. Taj broj nije bio visok da se ikako može govoriti o ratu između Hrvatske i Srbije, ali je bio dovoljan da ojača nezadovoljstva, neprijateljstva i frustracije još iz onih vremena 1941. godine.

Izjave izvinjenja dva predsednika, Marovića i Mesića, u toj nacionalno-političkoj dimenziji predstavljaju ne samo novu stranicu naših istorija, u ovom trenutku, već i prvu stranicu u dubljem razumevanju ne samo svojih nego i susednih naroda. A tu počinje i pravi život: ne samo zbog postojanja evropske zajednice nego zbog međunarodne zajednice uopšte. Mnogi se narodi ne tuku međusobno, kao što drugi to čine, ali bitno je sledeće: da li će doći u jednom trenutku do saznanja da je korisnije sarađivati? U odnosima između naroda bivše Jugoslavije ne može, nažalost, doći do saradnje dok se ne “prečiste računi”. Nekada je to značilo ratovanje, a posle izjava Marovića i Mesića to znači priznanje zla koje je međusobno činjeno. Možda je to prvi korak učinjen između Hrvata i Srba koji se na razne načine, i politički i kulturno, spore već dva veka. Sporiti se možemo, i smemo se i tući, ali ne oružjem nego rečima!

Nadam se da će naša štampa, ona ozbiljnija kod koje možemo da apelujemo - da vodi računa da u sporenju, u raspravama koje mogu nastati, ne dozvoli divljanje, histerije i osvetoljubivosti. Mi već treba da mislimo o sebi i za sebe na nov način, kao narod koji želi da krene napred, koji želi da se udalji od svoje izvesne žalosne prošlosti. U tom smislu treba sve učiniti da izjave izvinjenja dva predsednika budu izjave pomirenja na putu u budućnost!

Desimir Tošić
(Autor je član Političkog saveta Demokratskog centra)