Pardon za dobar dan

Vili Brant je imao običaj da kaže da će doći dan kada se Nemci neće morati izvinjavati svaki put kad uđu u sobu. Zbog toga se 1971. poklonio senima jevrejskih žrtava u Varšavi. Trideset godina kasnije, njegov naslednik Gerhard Šreder ocenio je da je konačno došlo vreme da nemački kancelar više ne mora da se pojavi na svakom ritualnom podsećanju na nemačke žrtve. Nije došao na ceremoniju u Varšavi, kao ni na francusku komemoraciju 80-godišnjice završetka Prvog svetskog rata. Nemci su kolektivno ocenili da ih svet, posle 50 godina savezništva sa Zapadom, više ne bi smeo gledati pre svega kao naslednike nacističkog režima.

Što se Srba tiče, oni se kolektivno još nisu naučili osećati odgovornim ni za zločine Miloševićevog režima, iako to svet od njih uporno traži, a još manje su se saglasili ili pomirili da budu predmet poređenja sa nacistima, kako im neko stalno sugeriše i izvana i iznutra. Svetozar Marović je prošle sedmice ipak pokušao da bude njihov Vili Brant, na neizmerno oduševljenje Evrope i Amerike zbog kojih je taj čin i preduzeo. No, ako je bivši nemački kancelar mera svih stvari kad su politička izvinjenja posredi, onda su razlike između njegovog dramatičnog gesta u Varšavi, i kurtoaznih rečenica koje su prošle sedmice u Beogradu razmenili Svetozar Marović i Stipe Mesić, daleko upadljivije od sličnosti. Vili Brant je bio antinacista, bez lične odgovornosti za zločine zbog kojih je 1971. kleknuo pred Varšavskim getom, dok su Marović i Mesić političari komplikovanih biografija koji se u DŽU ratu imaju razloga izvinjavati. Brant je pao na kolena kao vođa nemačke državne i političke zajednice, možda najpopularniji Nemac svog vremena, dok Mesića i Marovića osporavaju barem koliko i podržavaju, a njihova izvinjenja nemaju težinu veću od njihovog kombinovanog političkog gabarita. Brantov gest shvaćen je kao preuzimanje odgovornosti za zločine njegove nacionalne države, po logici da narod nije kolektivno kriv, ali da postoji odgovornost državnih ustanova, dok su Marović i Mesić zvučali kao da se izvinjavaju u ime pojedinaca koji su, eto, možda nekom neko zlo naneli (Marović se izvinio “za sva zla koja je bilo koji građanin Crne Gore i Srbije učinio.bilo kome u Hrvatskoj”, a Mesić se ispričao svima kojima su “građani Hrvatske” naneli zlo), a ne za zločine za koje je odgovoran državni aparat.

I na kraju, Brantova uverljivost je bila proizvod Brantove iskrenosti: decenije posle Nirnberga, ali nikako pre studentskih protesta 1968. godine, nemačka nacija konačno je iznutra doživela katarzu. Ili je barem svet u to poverovao, što je bio razlog da Brantov gest postane simbol daleko van granica Nemačke i Poljske. Marović i Mesić su, pak, otišli korak ispred uverenja svojih podanika, koji su njihova uzajamna izvinjenja primili bez većeg moralnog uzbuđenja, prepoznavši ih kao deo novog diplomatskog protokola, vrlo upotrebljivog pred licem Zapada. Srbi i Hrvati intuitivno su osetili da Mesić i Marović izgovaraju konvencionalne fraze koje se dopadaju Americi i Evropi, a kako u obe političke zajednice postoji konsenzus oko ulaska u Evropu, cela stvar je prošla relativno glatko. Ako se u Evropi izvinjavaju kad god ulaze u sobu, neka to rade i naši, onako reda radi.

To kao da delom daje za pravo direktorki Istorijskog arhiva Beograda dr Branki Prpa, koja za NIN kaže da je, od devetnaestog veka pa nadalje, “srpsko-hrvatski odnos racionalan politički odnos u kome strane postupaju sa stanovišta vlastitog interesa. To nije emocionalni odnos: emocije su tek posle korišćene, kako bi se popularisala veza koja je u startu bila pragmatična i racionalna.” Prpa, koja je poreklom Hrvatica iz Splita, podseća da su izvinjenja, odnosno priznanje i oprost greha, principi hrišćanske civilizacije duboko inkorporirani u njene moralne temelje (to je, kaže ona, “vrsta rituala inkompatibilnog sa političkim realizmom, ali neophodnog u moralnom temelju društva”), ali ne veruje da beogradski slučaj Mesić-Marović znači da su se jedan ili drugi narod suočili sa onim što je bio DŽU rat. Kao istoričar zna da je za takve stvari potrebno daleko više vremena nego što je od rata proteklo, pa beogradska izvinjenja shvata pre svega kao prihvatanje evropskih konvencija, kao formu. Ona veruje u srpsko-hrvatsko državno izmirenje, pod uslovom da Srbija i Hrvatska nemaju ambicije da inkorporiraju delove srpskog ili hrvatskog naroda koji živi u Bosni. Iz takvih ambicija je, po njenom uverenju, i proizišla velikodržavna ideja, kako kod Srba tako i kod Hrvata. Ona očekuje da će tek doći do razmene ljudi, ideja, robe i kapitala, dakle do komunikacije celog područja kakvu nijedna od Jugoslavija nije ostvarila.

Postoji, ipak, bitna razlika između Srbije i Hrvatske u poziciji na startu istorijskog pomirenja dva naroda. U Srbiji, po proceni Ozrena Tošića, komesara za izbeglice Republike Srbije, trenutno živi 190 hiljada srpskih izbeglica iz Hrvatske. Teret te činjenice ne može promeniti nikakva dijagnoza ili definicija DŽU sukoba. čak i da je krivac za rat bio srpski ekspanzionizam, kao što u Zagrebu, po svemu sudeći, misle i na desnici i na levici, ovo više nije ona ista Evropa koja je pre šest decenija hladno etnički “očistila” Nemce iz pola tuceta evropskih zemalja pod izgovorom da su bili “Hitlerova peta kolona”. U današnjoj Evropi za proterane se traži pravo na povratak, ili makar nadoknada za otuđenu imovinu, pa je tako međunarodna organizacija za ljudska prava HRNJ (Hjuman rajts voč Human Rights NJatch,) sa sedištem u Americi prošlog meseca u Hrvatskoj izdala izveštaj pod naslovom “Prekršena obećanja: Prepreke povratku izbjeglica u Hrvatsku”, u kom se “središnja vlast” u Hrvatskoj optužuje zbog diskriminacije prema Srbima. Takav stav prema svojim građanima srpskog porekla Hrvatskoj nije onemogućio ulazak u predvorje Evrope, ali svi su znaci da se s takvim prtljagom ne može u Evropsku uniju, kako ovih dana upozorava splitski “Feral tribjun”. U izveštaju HRNJ piše i da je “percepcija da se tužbama za ratne zločine manipulira kako bi se spriječilo nevine Srbe od vraćanja, ojačana očitim diskriminacijskim pristupom vlasti prema odgovornosti za ratne zločine”. Od 1467 nedovršenih slučajeva za ratne zločine, 99 posto otpada na nehrvatske osumnjičene. HRNJ traži od Hrvatske da privremeno pušta optužene na slobodu tokom prethodnog postupka, kako bi se smanjio utisak “o lovu na ljude među srpskim muškim povratnicima”, tim pre što se najviše slučajeva protiv Srba ionako završava odbacivanjem optužbi. Hrvatska je ukinula stanarsko pravo svim izbeglicama, iako stanove nisu napustili svojom voljom, i opire se nastojanju međunarodne zajednice da im barem delimično nadoknadi materijalnu štetu.

“Izvinjenju se ne gleda u zube”, ipak kaže Tošić koji za Vladu Srbije vodi brigu o interesima ovih nesrećnika kojima međunarodna zajednica ove godine bitno smanjuje pomoć. Tošić smatra da su izvinjenjima i Srbija i Crna Gora i Hrvatska učinile “veliki korak”, i najavljuje naredne praktične korake oko izbeglica i skoru posetu Zagrebu i ondašnjem Ministarstvu za obnovu i graditeljstvo. Petar Lađević, bivši savetnik predsednika Vojislava Koštunice za pitanja izbeglica, veruje u Mesićevu iskrenost i dobre namere (“on je racionalan političar”) i podseća da je dobre kontakte sa njim započeo Koštunica, ali predviđa ponovni otpor Mesićevim stavovima u izvršnoj vlasti u Hrvatskoj, i strahuje da “ovo ne ostane samo zadovoljavanje standarda, a da se za Srbe ništa ne uradi”. On zna da se pomirenje na Balkanu mora graditi na mnoštvu malih, konkretnih koraka (u kakve spadaju napori Srpskog demokratskog foruma koji okuplja izbeglice iz Hrvatske, kao i vrlo uspešan projekt “Hoću kući” Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, o kom ovdašnja javnost zna daleko manje nego o političkoj reputaciji predsednice), a ne na gestovima visokih političara. Nešto slično tvrdi i “Otpor”, čiji predstavnik Nenad Konstantinović kaže da će, ukoliko se izbeglice ne vrate ili ne obeštete, ova izvinjenja ostati samo “fraza” (u emisiji “Utisak nedelje”).

Bilo je, dabome, i otvorenog potcenjivanja i omalovažavanja beogradskog čina. Nenad Čanak nije “nimalo” impresioniran i smatra da se diže “previše halabuke”, Tomu Nikolića nervira što se Marović izvinjavao u ime “nepostojeće” države “Crne Gore i Srbije” (“da nas još jednom ponizi”, kako je u “Utisku nedelje” jetko primetio), a HDZ-ovski otpadnik Ivić Pašalić (Hrvatski blok) osetio se poniženim u ime “svih građana Hrvatske”. Pašalić je na konferenciji za štampu u Zagrebu prošlog četvrtka rekao da bi izvinjenje Beograda bilo iskreno “tek ako bi se neki srpski lider izvinio na Ovčari”. Urednica “Ferala” Heni Erceg smatra da je Mesić u Beogradu postupio “lukavo nedorečeno”, a da je Marović “vješto pomilovao režim Slobodana Miloševića”.

No, ako je bilo tako lako i bezbolno, i ako to Zapad toliko voli, zašto se nije ranije desilo? Izvinjenja su poslednjih godina postala važan deo zapadne političke kulture. Bil Klinton izvinjavao se mnogima, uključujući i bivše zatvorenike na kojima su vršeni eksperimenti sa lekovima protiv sifilisa. Izvinio se žrtvama ruandskog genocida, od kojih je mnoge možda mogao spasiti, i Salvadoru zbog američke politike koja je prethodila njegovoj administraciji. Toni Bler se izvinio Ircima zbog milion ljudi koji su pomrli od gladi sredinom devetnaestog veka, a britanska kraljica izvinila se Indiji zbog masakra u Amricaru 1919. godine. Papa Jovan Pavle Drugi i zvinio se u ime Katoličke crkve Jevrejima, manjinama, ženama (ali ne i homoseksualcima pa mu to zameraju). U Srbiji se politička oluja oko izvinjenja poslednji put digla u proleće prošle godine, kada je američki senator DŽozef Bajden zatražio da se Srbima ekonomska pomoć uslovi izvinjenjem “zbog genocidne kampanje Srbije na Kosovu, kao i u Hrvatskoj i Bosni”. Na stranu što ni Haški sud ne tereti Miloševića za genocid na Kosovu, Bajden je izazvao oštru reakciju tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice, koji se gorko podrugnuo Bajdenovom zahtevu “da na sebe primimo žig genocidne države i genocidnog naroda, što nam Bajden pripisuje, u zamenu za drugu tranšu američke finansijske pomoći”. Nije zaostao ni bivši premijer Srbije Zoran Đinđić, koji je, otprilike, kazao da u Srbiji nije niko na vlasti iz bivšeg Miloševićevog režima, pa prema tome vlast u Beogradu nema nikakvog razloga da se izvinjava za ono što je taj režim učinio.

U obimnoj dokumentacijskoj građi o istorijsko-političkim apologijama, jedna vest iz 2001. godine pobuđuje oprez. Po belgijskim zakonima izvinjenje je ravno priznanju krivice. Tako se moglo desiti da se nemački državni sekretar za odbranu Valter Kolbov izvini žiteljima belgijskog gradića Dinanta, u kome su Nemci 1914. masakrirali 674 muškaraca, žena i dece, i da to proizvede talas sudskih zahteva za kompenzaciju u Ardenima. Da i ne govorimo da je 74-godišnja Lisjen Meceler, stanovnica Dinanta i preživeli logoraš iz Ravensbrika, Kolbovljevo izvinjenje za “Gardijan” prokomentarisala na sledeći način: “Ne opraštamo im i ne treba nam njihovo izvinjenje. Ja ionako ne verujem u njihovu iskrenost.”