Evro pod sumnjom

Prvi put je stavljena pod sumnju stabilnost evra. Razlog tome nije slabljenje evra u odnosu na dolar, nego slabljenje fiskalne discipline unutar Evropske unije. Nemačka i Francuska već tri uzastopne godine imaju buyetske deficite iznad tri odsto domaćeg bruto produkta, što je procenat određen fiskalnim pravilima unutar EU u Paktu za stabilnost i razvoj. Strepi se da bi uvećana, a nepokrivena, javna potrošnja u ovim ekonomski jakim zemljama podstakla inflaciju koja bi neminovno oslabila evro, što bi pogodilo celu Evropu. Pre toga bi bilo dovedeno u pitanje postojanje samoga Pakta za stabilnost i razvoj.

Maksimum buyetskog deficita od tri odsto domaćeg bruto produkta uvršćen je u Lisabonski plan iz 2000, kao preduslov za postizanje najznačajnijeg strateškog cilja: da Evropska unija već 2010. godine ostvari “najdinamičniju i najkonkurentniju, na znanju zasnovanu, privredu na svetu”. Za to je potreban viši privredni rast kako bi se smanjila razlika između SAD i EU u produktivnosti rada i konkurentnosti na svetskom tržištu.

Nedavni samit EU nastojao je da manje kruto tumači sopstvenu odredbu o deficitu – prihvativši objašnjenja da su Nemačka i Francuska iz opravdanih razloga imali veću javnu potrošnju od dopustive – da strah od poljuljanog evra otkloni kao neosnovan i da, u isto vreme, naglasi da i u postojećim uslovima rast ekonomije smatra ključnim prioritetom.

Na samitu su, uprkos gunđanju manjih zemalja kojima se kršenje fiskalne discipline po pravilu ne oprašta, prevagu odneli veći i jači. Prihvaćeno je objašnjenje da Nemci imaju buyetski deficit zbog vanrednih velikih izdataka oko ujedinjenja Nemačke, iako je od tog događaja prošla decenija i po. (“Zvuči kao vic” – primetio je austrijski ministar finansija Karl-Hajnc Graser). Francuska se pravdala “privremenim” izdacima kao što su reforma penzionog sistema ili “jačanje međunarodne solidarnosti”, odnosno učešće trupa u mirovnim misijama UN. Istovremeno, predsednik Širak i kancelar Šreder su se žalili da je Pakt za stabilnost i razvoj, čija je svrha da članice podređuje dogovorenim buyetskim pravilima, “previše restriktivan” i da “sprečava oporavak privrede”. “Neophodan je realističniji, relevantniji i fleksibilniji pakt”, smatra Širak.

Samit je odlučio da se ubuduće dopusti buyetski deficit i veći od tri odsto domaćeg bruto produkta, “ukoliko je prekoračenje malo i privremeno i ukoliko je prihvatljivo za ostale članice EU i za Evropsku komisiju”. Vladama će se dati i “više vremena da smanje deficit” i “više diskrecije da ignorišu izvesne troškove ukalkulisane u deficit”, kao što su, recimo, izdaci za istraživanja ili za “ujedinjenje Evrope” (valjda po analogiji sa izdacima Nemaca za ujedinjenje Nemačke).

Nije, međutim, sasvim jasno kako će sve to funkcionisati u praksi, hoće li biti dodatnih neslaganja oko tumačenja prihvaćenih promena i kolika će ovlašćenja u tim tumačenjima imati vlade, a kolika Evropska komisija, blaža prema većima i jačima, a stroža prema manjima i slabijima. Ostao je, recimo, ne samo nerazjašnjen, nego i velom ćutanja obavijen, buyetski deficit Grčke, najveći u EU (6,1 odsto domaćeg bruto produkta), a napravljen u znatnoj meri zbog vanplanskih izdataka na pojačane mere bezbednosti na Olimpijadi.

Istina, samit je uvažio pretpostavku da se buyetski deficit i inflacija ponekad moraju računati kao neizbežni faktori privrednog rasta, ali je istovremeno prećutno priznao da je Pakt za stabilnost i razvoj postao manje funkcionalan i da se plan iz Lisabona – o privredi EU kao “najdinamičnijoj na svetu” – pretvara u utopiju. Kad se planiralo, ekonomski najjače zemlje EU imale su privredni rast od tri odsto godišnje, a sada upola manji, uz rekordnu stopu nezaposlenosti.

Briga za stabilnost evra bila je na samitu ublažena tako što je akcenat stavljen na povećanje privrednog rasta, ali nije otklonjena u dvema najmerodavnijim institucijama: u Evropskoj centralnoj banci i u Bundesbanci Nemačke.

Prva od njih, inače od svih najodgovornija za čvrstinu jedinstvene evropske valute, ocenjuje da prihvaćene promene u fiskalnoj regulativi “potkopavaju poverenje u evropske finansije i, na kraju, ugrožavaju stabilnost evra”. Povećanje kreditne kamatne stope biće neminovno. A stručnjaci Bundesbanke slute i veće zlo: “Dugovi unutar monetarne unije će se uvećati, ojačaće politički pritisak na Centralnu evropsku banku da smanji kamate i na kraju će opasti vrednost evra."

Jedan od retkih političara koji se u potpunosti saglašava sa procenama bankara je Teo Vajgel, bivši nemački ministar finansija i “otac” evra. “To je naprosto sramota” – rekao je on o odluci samita EU.

Laicima ostaje da veruju da bankarski stručnjaci i bivši ministri nisu u pravu, a da aktuelni državnici jesu.