Ipak predsednik

Vraćanje u prošlost i pozivanje na prošlost u srbijanskoj politici jalov je posao. Ali, mi ne možemo, sve i da hoćemo, olako preći preko prekoračenja zakonskog roka za raspisivanje predsedničkih izbora, a taj je rok odavno prošao. Pre više meseci kad predsednički izbori nisu uspeli jer na njih nije izišlo pedeset i nešto odsto birača (kako zakon traži), bilo je tumačenje da Nataša Mićić, predsednik republičkog parlamenta, zadužena za raspisivanje predsedničkih izbora, može ali i ne mora da te izbore raspiše. Prema tom tumačenju, ispalo je da predsednik parlamenta raspolaže diskrecionim pravom o odlučivanju, što nije tačno.

Šta piše u Zakonu o izboru predsednika Republike?

Dva su člana bitna: u Članu 4a piše da “od dana raspisivanja izbora do dana održavanja izbora ne može proteći manje od 30 ni više od 90 dana”, a u još važnijem članu (tačnije, zanimljivijem), Članu 5i, stav treći, kaže se da “predsednik Narodne skupštine Republike Srbije u roku od 60 dana od dana kada su održani neuspeli izbori, odlučuje o raspisivanju novih izbora za predsednika Republike”.

Predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić, kad je na scenu stupila izmišljena dilema - šta znači to “odlučuje”, jasno je rekao da izbori moraju da se raspišu u zakonskom roku od šezdeset dana, ali preko toga se prešlo nonšalantno, gotovo drsko.

Svi zvani i nezvani tumačili su ovaj deo Zakona o izboru predsednika Republike, jedino se niko nije setio da za tumačenje upita nekog jezičkog stručnjaka. Kad se kaže da neko nešto odlučuje, onda je, naravno, reč o prezentu, o glagolskom obliku kojim se označava radnja što se vrši u vreme kada se o njoj govori. Zato se prezent zove sadašnjim vremenom. Ali, svako ko zna gramatiku, kazaće da se prezentom može iskazivati i prošlost i budućnost, kad je reč o nesvršenim glagolima. Glagol odlučivati jeste nesvršeni glagol. I kad neko o nečemu odlučuje, to nikako ne znači da može da ne odluči, nego da mora da odluči. Posle ispita idem na more, ne ostavlja nikakvu dilemu o odlasku ili neodlasku. Jasno je da će posle ispita ta osoba otići na more. Kad neko ima prava da odlučuje o raspisivanju izbora, to nikako ne znači da može da ih raspiše ili ne raspiše, nego jedino znači da će ih raspisati. Zakon kaže - najkasnije za šezdeset dana. Ovde je prezent (odlučuje) dat u trećem licu jednine i iskazuje budućnost. Ograničenu, zakonom, na šezdeset dana.

Prema tome, izbori su davno morali biti raspisani a njihovo neraspisivanje nije ništa drugo nego kršenje zakona.

Posle svega, Predsedništvo Dosa odlučilo je da se na izbore ide. Nataša Mićić nije krila da čeka na odluku Dosa, što je apsurd. NJeno je bilo da se drži Ustava i Zakona o izboru predsednika Republike. Ništa manje i ništa više.

Pošto je zakon odavno prekršen, mnogi sada postavljaju pitanje - ima li smisla, danas, pozivati se na zakon i govoriti da se izbori, ipak, moraju raspisati, jer to zakon nalaže. I ima li smisla raspisivati nove izbore prema starom izbornom zakonu, koji traži da u prvom krugu na izbore izađe više od pedeset odsto birača? Nema mnogo smisla. Jer, ako na predsedničke izbore, na kojima je bilo ozbiljnih kandidata, nije izišao dovoljan broj birača, koliko će na izbore izići ljudi kad gotovo svi relevantni političari i lideri stranaka od nagoveštenih izbora beže kao mačke od vrele kaše?

To samo govori da je funkcija predsednika Republike malo važna i da je sva vlast u vladi i parlamentu. Priča o carskim ovlašćenjima Slobodana Miloševića, kad je bio predsednik Srbije, više ne važi. On jeste vladao carski, ali ne na osnovu Ustava, nego zato što je iza sebe imao parlamentarnu većinu i vernu vladu.

Izbori su (poslednja vest) raspisani za 16. novembar (studeni). Znači, prema važećem zakonu. To samo govori da je vlast odlučila da ispuni formalnost, sa devet meseci zakašnjenja, a nikako i da Srbija dobije predsednika. A ako tog dana bude i neka bljuzgavica, a kandidati mlaki, prognoza o novim neuspelim izborima postaje više nego realna.