Komedija mislećeg čoveka

Sol Belou (1915-2005)

Po glavi mi se više vrzma glas nego zapleti romana Sola Beloua. Wegovi junaci ne delaju baš mnogo. Beskrajno pričaju, uglavnom sami sa sobom. Rasterećuju se svojih muka dugim, zabavnim i smešnim monolozima u mešavini grubog govora ulice i knjiškog filozofiranja. Poput improvizovanih govornika koje sam u mladosti slušao na uglu Baghauz skvera u Čikagu, stalno se na nešto žale i ne odstupaju od svojih šokantnih stavova o svemu, od žena do načina na koji se rukovodi našom državom. Oni su pametnjakovići, obuzeti sami sobom, fiksirani na neku nepravdu koja im je naneta neprekidno agitujući. Osnovu Belouovog humora čini njegov junak, i to obično neko ko je od svog života napravio potpuni haos. To je oduvek način na koji komični pisac sagledava čovečanstvo. Tragični junaci žale se samo bogovima. Komični se prepiru sa svojim porodicama i sanjaju da izravnaju račune sa svojim stvarnim i zamišljenim neprijateljima.

Kod Beloua, neke primese tog osećanja gubitnika nesumnjivo su rezultat imigrantskog iskustva, gde je uobičajeno da čovekov život bude apsurdniji od zapleta bilo kog pikarskog romana...

Sol Belou, kaže DŽejms Atlas u svojoj biografiji ovog pisca, rodio se 1915. u Lešinu, na obodu Montreala, naseljenog radničkom klasom Rusa, Poljaka, Ukrajinaca, Grka i Italijana. Bio je četvrto dete u jevrejskoj porodici koja je emigrirala iz Rusije pre nego što se rodio. “Kovčezi sa kojima su moji roditelji putovali bili su čista egzotika – taftane podsuknje, nojevo perje, duge rukavice, čizme na kopčanje i ostalo porodično blago tog tipa”, prisećao se Belou, “stvarali su u meni osećanje da dolazim iz nekog drugog sveta. Sada su se i sami našli među milionima novih useljenika, koji su teškom mukom sastavljali kraj s krajem...

Kontrast između različitih krajeva Čikaga bio bi prigodna ilustracija za neko izdanje Komunističkog manifesta: basnoslovno bogati i mase radnih ljudi koji se gužvaju u gradu sa sve više fabrika. Svako od njih radio je rame uz rame sa pripadnicima drugih nacionalnosti, šaleći se na tako fantastičnoj mešavini jezika da bi profesionalni lingvista morao žestoko da se namuči kako bi opisao šta je čuo. “Neukorenjenost, koja neke plaši, za druge je razgaljujuća”, kaže Belou. Svoje identitete, koje drugi Amerikanci uzimaju kao nešto što se podrazumeva, useljenici su morali da izmisle krenuvši od nule. Trebalo im je vremena da shvate da neko može da se preobrazi, da ovde u Americi može da postane i neko drugi. Useljenici koji su vrlo dobro shvatali da ih smatraju najgorim ološem, ipak su znali da “sloboda” i “prilika” nisu samo prazne reči, jer su primećivali kako im se materijalne prilike popravljaju, a za mnoge od njih to je bilo jedino važno.

Doseljenici umeju da postanu krajnje subverzivni. Nije čudno, onda, što su nacionalisti posvuda besni na njih, kad ih već ne ubijaju. Vremenom, doseljenici mogu da se ušunjaju u “mejnstrim” kulturu, kako zahvaljujući svojoj kuhinji, tako i svom humoru. Mogu da obogate njen jezik. Stalno se ponavlja da je Belou udahnuo nov život američkoj književnosti, unoseći u američku prozu jevrejsko iskustvo i jevrejsku verbalnu duhovitost, i to još uvek vredi isticati. Kritičar Filip Rav je to nazvao “evropeizacijom američke književnosti”, i to nema nikakve veze sa akademskim ulagivanjem Londonu i Parizu. Belou je dao novi zamah realističkom romanu Drajzera i Farela, mešajući Čehova, Babelja, DŽojsa, pa čak i Celana. Priželjkivao je roman koji će u isto vreme biti mnogo šta, od krvi i mesa i filozofski, govorni i književni, sa mnogo međuprostora za lakrdiju...

Belou svakako nije tema koja se može lako savladati. On je složena ličnost, možda podesniji za fikciju nego za biografiju. Što bi rekla stara bluz melodija, imao je više žena nego što putnički voz može da ukrca. Za biografa to može biti zamka, jer ga navodi da u svim tim ljubavnim vezama traži krivicu kod nevinih strana. Pet puta se ženio, četiri puta razvodio, a pošto je i sam mnogo puta bio neveran, Belou je u svojim romanima opravdavao sebe, ocrnjujući ugled svojih žena. To je problem u koji pisac zapada kad ličnosti u svojoj knjizi zasniva na stvarnim ljudima. Ovaj biograf, ma koliko predostrožan u pogledu takvih uprošćenih čitanja, ipak čita te romane kao da su autobiografija, a ne proza. Te žene jednostavno ne mogu sve odreda biti tako rđave kao što ih Belou opisuje, misli Atlas, i ko se ne bi složio s tim?

Na nesreću, on izvlači zaključak. Nema biografa koji će jednostavno dignuti ruke i reći: Nemam pojma šta da radim s ovim tipom. Lično često poželim da to učine. Umesto toga, Atlas psihoanalizira Beloua i misli da je otkrio šta to ovaj potiskuje, odnosno, da je to doživotno osećanje krivice što je zanemario majku u vreme kada je umirala. A da stvar bude gora, ima još toga. Belou, onako kako ga Atlas prikazuje, loš je prijatelj. Nije nikakav ljubavnik. Možda je prikriveni homoseksualac i rasista. Majstor je samooslobađanja od optužbi. Naseda laskanju. U svojim knjigama daje nam idealizovane verzije sebe samog, dok ujedno beži od dubljih istina svog života...

Genijalnost Beloua je u tome što čini da se prepoznajemo čak i u njegovim najneobičnijim ličnostima. Kad jednom shvatimo da smo u intelektualnom smislu u istoj neprilici kao i njegovi junaci, možemo se i identifikovati sa nekim od njih. Imam na umu teškoće koje ima svaka misleća osoba, u svetu kao što je naš, koji nema potrebe za nezavisnim razmišljanjem. Ako se tome doda da su njegovi junaci obično listom pripadnici izolovanih manjina, uobičajena sumnja i zajedljiva dosetka još više otežavaju odluku u šta da se veruje. U slučaju Beloua, koji je prozu zamišljao kao viši oblik autobiografije, dolazimo do osnovnih pitanja o tome “ko sam” i “zašto živim”...

On do tančina poznaje sve moguće načine koje su naši duhovni i mentalni doktori izmislili da nas sve prevare. Wegovi junaci pate od raznih stvari, a iznad svega od toga što previše znaju. Dugo vremena ne mogu sebe da nateraju da ukažu poverenje makar jednoj ideji, stoga se razvijaju najbolje što mogu usred tih čudovišnih protivrečnosti. To je kao da ste ceo život ateista a istovremeno verujete u svaku praznovericu. Znaju da je to apsurdno, i zato bulazne. “Qudski razum nije nimalo dostojanstven organ”, s odobravanjem citira Belou E.M. Forstera. Zalihe savesti u svakom datom trenutku zbijaju šale na račun bilo kog idealnog ljudskog bića. On stalno podseća svoje čitaoce upravo na takvo stanje stvari.

Jednog trenutka zaokupljen sitnicom, drugog uzvišenim etičkim pitanjem – taj glas s kojim se srećemo u njegovim romanima, ako uopšte ima prethodnika u književnosti, ima ga u bezimenom pripovedaču Zapisa iz mrtvog doma Dostojevskog. Kao i Belouovi junaci, on je samosvestan do krajnjeg stepena i prepušten na milost i nemilost stalnom nemiru u sebi. Čemu god da se prepusti u mislima, susreće se sa samim sobom, tako da o njemu možemo reći malo toga što on već sam nije anticipirao. Zbog toga što sumnja da ga drugi posmatraju i razmišljaju o njemu, teži da drži korak ispred njih, zamišljajući kakav taj korak može biti.

U međuvremenu, pokušava da sebe objašnjava sebi, da opravdava svoje postupke i traži izgovor da nadmudri strogi sud koji je već izrekao o sebi. Wegovo mentalno stanje je neka vrsta preovlađujućeg ogorčenja prema svemu i svačemu. Raspet je između ubeđenja da čovekov karakter određuje sve njegove postupke, da pojedinac nije slobodan, niti je ikada bio, i suprotnog osećanja – da je sve u njemu i dalje otvoreno i neodređeno. U krajnjoj liniji, on može malo šta da učini. Opterećen je parališućom mišlju da inteligentan čovek uistinu ne može postati ništa, da samo budale i prevaranti mogu da postanu neko i nešto. Belou je takođe ubeđen da imati savest, posle određenog životnog doba, znači stalno živeti u epistemološkom paklu. Razlog tome što su njegovi i junaci Dostojevskog nesposobni da ikad stignu do nekog zaključka, jeste to što vlastitu patnju vole više od ičega. Oni odbijaju da se odreknu svoje unutrašnje muke u zamenu za duhovni mir koji dolazi sa buržoaskom svojinom ili nekom vrstom religioznog verovanja. Svoju patnju oni, zapravo, vide kao možda poslednju predstražu herojskog u naše vreme i u našem veku.

Iščitavajući ponovo mnoge od tih romana radi ovog prikaza, podsetio sam se koliko su najbolji od njih uistinu dobri. Belou je vrhunski zabavan pisac, ne samo zato što piše divnu prozu, već i zbog toga što uvek ima temu. Bez obzira na intelektualnu modu, sav njegov bes tokom pisanja detaljno se razmatra u njegovim romanima. Štaviše, on ima izuzetnu sposobnost opažanja. Wegovi romani obiluju briljantnim detaljima fizičkog sveta. Gledanje je za Beloua vrhunsko čulno zadovoljstvo. Ko god želi da sazna kako je izgledalo šetati se ulicama Čikaga ili Wujorka u drugoj polovini dvadesetog veka, treba da čita Beloua. Wegovi najbolji opisi kombinuju jasnoću i tajnovitost vrhunskih crno-belih fotografija iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. (...)

Ako Belou ima temu kojoj se stalno vraća – a zaista je ima – to je nesrećna porodica. Porodica, institucija o kojoj naši konzervativci vole lirski da razglabaju, bez sumnje je mesto i naših najvećih radosti i naših dugotrajnih patnji. Roditelji i deca se međusobno bore, kao i muževi i žene. Belouovi romani nude bezbroj primera da ljudi koji se uzajamno vole, počnu da se mrze. Obično tu postoje neka tetka ili deda bez svoga ja, koji se izdižu iznad tih beskrajnih prepirki i takva figura se dugo pamti i neguje, ali sve drugo u porodicama dešava se na krv i nož. Vodeći likovi kod Beloua, uopšteno govoreći, ne prolaze dobro kod žena. Ubeđeni su da one svim silama pokušavaju da ih unište.

“Mudrost, lepota, raskoš, hrabrost, deo su muške taštine, čiji je zadatak da uništi mit muškarca o samom sebi”, piše on u Planeti gospodina Samlera. Uprkos obilju komičnog u njegovim knjigama, Belouovo viđenje života je tragično. Wegovo kratko remek-delo Ne propusti dan, tipično je u tom smislu, sa jadnim, bezosećajnim likom oca, sinom koji žudi da od njega čuje makar jednu reč saosećanja sada kada mu je život urušen, i podjednako ravnodušnom ženom s kojom ne živi zajedno...

Ono što Belouovu viziju čini tako moćnom – ovde se ponovo ne slažem sa njegovim biografom koji ga optužuje da nije u stanju da saoseća sa drugima – jeste to što on upravo tako čini. Tačno je da je on grub prema ženama, ali čak ni tu nije pošteno optuživati ga da ih pretvara u karikature. Elemenat sažaljenja retko izostaje, čak i iz portreta najneprijatnijih likova u romanima. Nema sumnje njegova blagonaklonost u većem delu njegovog pisanja o deci i starcima je nesumnjiva. Ako bismo prihvatili to što Atlas tvrdi, mogli bismo takođe da zaključimo kako je i bezdušna bitanga u stanju da napiše veličanstvenu knjigu.

Sažaljenje je suštinsko za Belouovu viziju, jer bi bez toga njegovi usamljenici bili opterećeni solipsizmom. “Čovek vredi onoliko koliko voli”, seća se jedan njegov lik da je neko rekao. Sažaljenje ima i svoju mističnu crtu: ono je deo traganja za suštinom svoga ja, traženja istine koja leži u sudbinama naših bića. U svojoj Nobelovoj besedi Belou citira DŽozefa Konrada koji kaže da baš to suptilno ali nevidljivo osećanje solidarnosti što prepliće usamljenost bezbrojnih srca, spaja čitavo čovečanstvo – mrtve sa živima i žive sa nerođenima. Najviši zadatak književnosti je da pokuša da to postigne. Wene najbolje stranice, misli Belou, mogu nas uvesti u ono što se naziva “svetim stanjem duše”. Ko god oseti da ga je dirnuo neki njegov roman ili kratka priča, mogao bi se složiti da je takvo iskustvo zaista moguće.

Čarls Simić