Cepanje Rusije

Rusija je retka, ako ne i jedina zemlja koja je svoje “ko sam, šta sam i zašto postojim” pokušala da odgonetne konkursom. Taj poziv “sićušnim sivim ćelijama” elite društva da definišu i saopšte šta bi trebalo da bude “nova nacionalna ideja” Rusije upućen je u vreme Jeljcina, polovinom devedesetih. Ali, nije se došlo do rešenja. Osim što je poplava objavljenih članaka ukazala na konfuziju u kojoj se obreo postsovjetski Kremlj.

U njemu samome nisu bili načisto kako bi se, prikladno novonastalim okolnostima, mogao odrediti preostali teritorijalno-politički masiv. Da li je Rusija, posle izdvajanja republika SSSR-a, konačno država ruskog naroda, ili država Rusa i svih neruskih naroda? Da li Rusija pripada Evropi, uz koju je vezana istorijom i hrišćanstvom, ili je Zapad protivnik pred kojim Rusija treba da se okrene licem Istoku i da svoje prirodne saveznike potraži možda u Aziji? Na primer, u odnosima s Kinom i Indijom?

Lutanje u odgovoru na ova pitanja izražavalo je pometnju javnosti. NJena svest nije bila u stanju da prihvati posledice degradiranog položaja nekadašnje supersile poklekle “bez zrna baruta”, kao kula od karata. Preostao je osećaj vojne moći i mogućno je da je dogmatizam uzdanja u oružje to što je zbunjivalo. Poraz u “hladnom ratu” plaćen je raspadom SSSR-a; međutim, Rusija, mada gubitnik, nije bila razoružana – da li njeno zadržano nuklearno oružje podrazumeva partnerstvo, ili pojava svetskog hegemona upućuje na potčinjenost Americi? Da li su republike bivšeg SSSR-a zona produženih zakonitih geostrateških interesa Moskve, ili je legitimnost takvih interesa luksuz izgubljen s imperijom, a sovjetski prostor plen “legitimnih” interesa SAD?

Mnogo pre zbunjenih Rusa, svoje odgovore na njihova iskrsla pitanja objavio je Zbignjev

Bžežinski, nekadašnji savetnik predsednika SAD za bezbednost, stručnjak za strategijske studije i predavač na nekoliko univerziteta – saopštivši viziju novog sveta, s Amerikom u centru njegovog novog poretka.

Novi poredak počiva na (američkoj) kontroli Evroazije, prostora od Lisabona do Vladivostoka, s tri četvrtine svetskog stanovništva, većim delom svetskog fizičkog bogatstva, tri četvrtine svih poznatih izvora energije i 60 odsto svetskog bruto dohotka. Na njemu je “većina politički prodornih i dinamičnih država sveta”, i (ne računajući SAD) “šest najvećih svetskih ekonomija i šest najvećih svetskih potrošača vojne opreme”. Sve poznate “ili prikrivene” nuklearne sile, osim jedne, nalaze se u Evroaziji. I tu su svi potencijalni politički i ekonomski takmaci u stanju da dovedu u pitanje američki primat u ključnom geostrateškom prostoru. Svetom će, dakle, vladati sila koja uspe da kontroliše njegov mostobran. “Srećom po Ameriku, Evroazija je isuviše velika da bi bila politički jedinstvena”, napisao je Bžežinski.

Nagnut nad “šah-tablom” Evroazije, ovaj stručnjak razaznaje zapadni, južni (“politički anarhičan, ali energetski bogat region” centralne Azije), istočni i središnji deo “šah-table” – Rusiju, “retko naseljeni, politički fluidan, a ogroman, organizaciono iscepkan prostor, koji je ranije zauzimao moćni američki takmac”. Bžežinski, reklo bi se, vrlo dobro naslućuje iskušenja koja bi mogla moriti postsovjetsku Rusiju. Razaznaje u njima inerciju njene mogućne težnje da se, svojim uticajem i prisustvom, vrati u sovjetski prostor i, obnavljajući se kao velika sila, pokuša da u nekoj novoj formi obnovi imperiju.

Krug na neki način zavisnih, vazalnih država bivšeg SSSR-a.

Odgovor američkog stratega je, međutim – ne. Rusiju treba uputiti i pomoći joj da prihvati politički i ekonomski model koji ima Zapad. Potrebno je usmeriti je na saradnju i zbližavanje s ujedinjenom i proširenom Evropom, uključujući i saradnju s bezbednosnim strukturama Zapada. Međutim, da bi se uspelo u tome da ona postane država kao i druge – potrebno je onemogućiti obnovu njene imperije.

“Ukoliko bi srednji region (Rusija, prim. aut.) odbacio Zapad i postao jedinstveni entitet i (ili) uspeo da pod kontrolu podvede jug (republike centralne Azije, prim. aut.), ili uspeo da formira savez sa velikim istočnim igračem (Kinom) – onda bi dramatično bio ugrožen američki primat u Evroaziji”, analizirao je Bžežinski.

NJegova knjiga (1997) više je nego objašnjenje istorije. Iz današnje perspektive i sa stanovišta svega što se u međuvremenu zbilo, “Velika šahovska tabla” deluje kao uybenik, proročki ukazujući na tokove, sadržavajući strateške savete i rokove – za prijem Poljske i država Istočne Evrope i Baltika u NATO (“do 1999”) i EU (“verovatno ne pre 2002. ili 2003) i za uključivanje u Evropu Ukrajine (“negde između 2005. i 2010”!). Ukrajina je četvrti beočug geostrateške stabilnosti Evrope (Francuska, Nemačka, Poljska, Ukrajina), onako kako “zapadni deo table” vidi Bžežinski.

Ukrajina je “geopolitički stožer”, zbog toga što “Rusija bez Ukrajine nije više evropska imperija”. “Rusija bez Ukrajine i dalje može da se bori za imperijalni status, ali bi ona tada postala pretežno azijska imperijalna država koja bi se najverovatnije uvukla u iznurujuće sukobe sa nacionalno probuđenim stanovnicima srednje Azije. Oni bi se ponašali osvetnički, zbog gubitka svoje nedavno stečene nezavisnosti, a podržavale bi ih njima prijateljske islamske države sa juga. Međutim, ukoliko bi Moskva povratila kontrolu nad Ukrajinom, sa njenih 52 miliona stanovnika, velikim resursima kao i njenim pristupom Crnom moru, Rusija bi automatski ponovo stekla potrebna sredstva da postane moćna imperijalna sila, spajajući Evropu i Aziju.”

Sličan geopolitički faktor je Azerbejyan, “zato što predstavlja zapušač na boci” s energetskim bogatstvima basena Kaspijskog mora i centralne Azije. Nezavisnost tih država “skoro da ne bi imala nikakvog značaja kada bi Azerbejyan potpao pod kontrolu Moskve”. “Nezavisni Azerbejyan, povezan sa zapadnim tržištem preko naftovoda koji ne prolaze preko teritorija pod ruskom kontrolom takođe postaje glavni put za razvijene privrede kao potrošače energije ka srednjoazijskim republikama bogatim energijom. Slično kao i u slučaju Ukrajine – budućnost Azerbejyana i srednje Azije je takođe ključna za određenje šta može ili ne može da postane Rusija.”

Ključna odlika Bžežinskog je čini se u tome što ukazuje na prevaziđenost dogme golog oslonca na oružje, pa i nuklearnog, u korist visokog vrednovanja moći jednog mnogo finijeg tkanja drugačijih društvenih vrednosti, ponuđenih kroz široko projektovanu svetsku sliku Amerike. SSSR nije slomljen oružjem. Slomljen je dobrovoljnom opcijom delova vlastite vladajuće elite za ideal zapadnih društvenih vrednosti. Uostalom, u kritičnom trenutku, on bez temeljitih reformi u tom smislu nije više mogao da funkcioniše.

Bžežinski priznaje da Amerika i svoje saveznike drži u podređenosti, ali izum njenog imperijalnog sistema je u tome što ih upija u sistem, ne pokorava ih fizički. Američki imperijalizam izvlači koristi “iz privlačnosti svojih demokratskih principa i institucija” – što je “podržano masivnim, ali neprimetnim uticajem američke dominacije na globalne komunikacije, popularnu zabavu i masovnu kulturu, kao i potencijalno vrlo osetljivim uticajem američke tehnološke sile i globalnog vojnog dosega”.

“Šah-tablu” Zbignjeva Bžežinskog trebalo bi pročitati još jednom, sada dok se u Gruziji, Ukrajini ili Kirgiziji dokazuje “spontanost” tamošnjih “demokratskih revolucija”, izvedenih opcijom “slobodno izražene volje” tih republika za prisajedinjenje političkim i bezbednosnim strukturama Zapada. Ruski nedavni prijatelj, predvodnik moldavskih komunista Varonjin, dobio je bitku za parlament i obnovio je predsednički mandat s parolama “protiv (preobraženog) imperijalizma Rusije”. Tek “šah- raspored” može pomoći da se razume skraćeni postupak po kojem Ukrajina već decembra 2005. treba da postane član Svetske trgovinske organizacije. Možda čak pre Rusije, koja čeka pred vratima, pošto Kijev insistira da bude u radnoj grupi STO – kako bi i Ukrajina učestvovala u odlučivanju o prijemu Moskve u Svetsku organizaciju!

Ili, upozorenje predsednika Gruzije Saakašvilija Kazahstanu da, u slučaju nekooperativnosti Nazarbajeva u osiguranju energetske nezavisnosti Gruzije i Ukrajine snabdevanjem naftom i gasom iz Kazahstana i Turkmenije – i u tim zemljama može uslediti “demokratska revolucija”.

Domine “demokratskih revolucija” pripravne su, dakle, za obaranje, u Belorusiji, Jermeniji i u centralnoj Aziji. Strukture ruskog “komonvelta”, njene Zajednice Nezavisnih Država, kreirane sa stanovišta obnove uticaja Moskve u prostoru bivšeg SSSR-a, ekonomskog, političkog i vojnog (Bžežinski bi rekao, u pokušaju obnove imperije) – deluju paralisano. Paralisane su bojkotom i “antiimperijalnom” kampanjom Ukrajine i Gruzije.

Talas “revolucija” sinhronizovan je s kampanjom “širenja slobode”, afirmisanom u novom mandatu predsednika Buša. Posle susreta Buša i predsednika Ukrajine Juščenka nedavno u SAD, učesnici samita potpisali su svojevrsni “tajming” razvoja američko-ukrajinskih odnosa “za novi vek”. Jedna od ključnih preuzetih obaveza je njihova saradnja u “širenju slobode” na štetu preostalih, mada neimenovanih autoritarnih režima. Reč je očigledno o festivalu čiji kraj nije obeležen rok koncertima i preokretom u Kijevu. Naprotiv, nervozna napetost uočena je i u Kremlju. Činjenica je da je ni manje ni više već šef administracije predsednika Putina Medvedev istupio nedavno s pozivom da se na svaki način očuva jedinstvo zemlje, te je rekao: “Dođe li do opuštanja i prepuštanja volji talasa, posledice će biti čudovišne. Raspad (Sovjetskog) Saveza mogao bi ličiti na uranak u dečjem vrtiću, u poređenju s državnim kolapsom savremene Rusije. A tada će već biti loše svima, pa, uz ostalo, i našim bližim i daljim susedima.”

Da li Medvedev ima u vidu poslednji paragraf “proročanstva Bžežinskog”, s predviđanjem da bi jedna “labavo konfederativna Rusija, sastavljena od evropske Rusije, sibirske Rusije i dalekoistočne Republike” samoj Rusiji bila od koristi. Na jednoj strani, takva tročlana zajednica tri manje, umesto sadašnje velike Rusije, “bila bi manje otvorena za imperijalnu mobilizaciju”. Na drugoj, lakše bi gajila tesne odnose sa Evropom, s novim državama centralne Azije i s Orijentom. Teritorijalno, Rusija je dva puta veća od Amerike i Kine. Otud, “gubljenje teritorija nije ključni ruski problem”. Problem je što su i Evropa i Kina ekonomski moćnije od nje, a ukoliko izgubi u naporu da se modernizuje, stići će je posledice...

U svakom slučaju, deluje kao da događaji zahtevaju neki odgovor, bez obzira na to što intelektualni kviz oko nacionalnog samoodređenja naslednice SSSR-a možda još nije završen.