Arhiva

Balkanska braća

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00

Film “Balkanska braća” odličan je primer kako oblik naracije može da eliminiše mogućnosti dramske situacije.

Četiri čoveka, izbegla iz domovine, u inostranstvu nalaze posao kod zemljaka. Ne izlazeći iz jednog podruma, oni prišivaju originalne etikete na falš robu (ili ispod etiketa stavljaju kesice sa kokainom). Kad dođe dan isplate, poslodavac ih ubija. Potom, stiže nova tura radne snage – privremeno živih mrtvaca. Stalni personal čine kuvar (Petar Božović) i hostesa (Isidora Minić). Ovo je odlična dramska situacija.

Međutim, već kada hoćemo da kažemo nešto o samoj fabuli filma, ne možemo da kažemo kako je reč o četiri čoveka, već moramo da naglasimo kako su to Albanac, Bošnjak, Crnogorac i Srbin. Film, dakle, počinje kao što počinju vicevi o personifikovanim nacionalnim naravima jugoslovenskih naroda – vicevi koje više niti ko izmišlja, niti ko prepričava – a, nažalost, tako će se i završiti. Crnogorac (Vojo Krivokapić) je nabusit a plašljiv, Albanac (Dobrilo Čvorović) – ćutljiv i prepreden, Bošnjak (Svetomir Stanišić) – dobar i naivan, Srbin – lukav i opasan (Svetozar Cvetković), mangup (Nikola Kojo) ili, kao intelektualac (Goran Šušljik), oportunista i mlakonja i, dakako, sa naočarima za vid. Sve je to tambura sa jednom žicom, kako bi rekao Hrvat Miroslav Krleža.

Najveći deo filma prolazi u međunacionalnim čarkama ili lokalpatriotskoj nostalgiji i tu se gubi svaki trag onoj dramskoj situaciji koja leži negde duboko zatrpana ispod temelja ovog filma. Kad se na kraju, u međusobnom obračunu, ličnosti poubijaju, njihovu pogibiju nećemo doživeti kao smrt ljudskih bića, već kao smrt senki iz nekog crnohumornog vica.