Proroci u tuđem selu

Nedavni koncert Darka Rundeka i njegovog Kargo orkestra u beogradskom Centru “Sava” protekao je sasvim obično. Što nikako ne znači da je to bio običan koncert. Naprotiv, bio je, kako god da okrenete, izuzetan. Ali, biti izuzetan, biti nadahnut i posvećen, jeste nešto što je u Rundekovom slučaju normalno i uobičajeno. Kao što je uobičajeno da mu publika priredi ovacije maltene pre prvog odsviranog tona, ovacije koje se završavaju tek posle višestrukog bisa.

Vredi verovati da je tako na Rundekovim koncertima svuda. Pa, čak i u Zagrebu. Momenat – kazaćete – zar Zagreb nije njegov grad? U redu je to što Rundek godinama živi u Parizu, u redu je i njegovo kosmopolitsko držanje koje ga, sasvim spontano, čini Građaninom Sveta i zvezdom gde god se pojavi, ali ipak je on potekao iz Zagreba, zar ne? Da, istina je: Rundek “potiče” iz Zagreba. I tačno je: bez obzira na njegove sjajne solo albume, publika i danas najbolje reaguje na pesme Haustora. Međutim, osim što, kako znamo, niko nije prorok u svom selu – pa tako nije ni Rundek u Zagrebu – on je postao prava zvezda tek kad je “kupio” Beograd.

Što nas dovodi do prave teme ovog teksta: ljubavi i uzajamnog poštovanja između Beograda i Zagreba. Zarad onih koji su pali s Marsa, važno je stalno ponavljati ne samo da je – pre nego što su počela da gore sela – gorela, i to u jarkim, divnim bojama, ljubav između ova dva grada, nego i da je baklju te ljubavi najupornije održavao rokenrol.

Slučaj Darka Rundeka i Haustora je specifičan samo utoliko što je tokom osamdesetih njihov rejting rastao, dok su ostali žreci novog talasa ili prestajali sa radom (Šarlo akrobata, Idoli) ili nepokolebljivo uništavali svoj umetnički kredibilitet (Štulić). U svemu ostalom, Haustor, Film, Azra, Idoli, Orgazam i ostali jesu jednaki: redefinisali su jugoslovensku popularnu muziku, izmenili njenu fizionomiju, zbrisali, bar na kratko, “pastirski rok” Bijelog dugmeta i – obavezno! – proslavili se u “onom drugom gradu” makar isto, a često više i brže nego u svom. Štulić je najpre postao heroj u beogradskom Domu omladine i SKC-u, a Šarlo, Orgazam i Idoli nisu prve snimke objavili u Beogradu, nego u Zagrebu.

Sve se to događalo u sam osvit osamdesetih. Da se ništa ne menja, osim što se Zagreb i Beograd vole sve više, sredinom iste decenije postalo je jasno sa Bajagom i Instruktorima. Pucajući od energije, sva oblivena šarmom kojem nije bilo ravnog, ova grupa je svoj prvi koncert održala u famoznom zagrebačkom klubu Kulušić, da bi tek posle toga debitovala u Beogradu (u Domu sindikata). Instruktori su, doduše, ušli u legendu svirajući pod nezapamćenim pljuskom na Tašmajdanu, ali na toj istoj turneji, kojom je promovisan antologijski album “Sa druge strane jastuka”, najemotivniji koncert ipak su imali u Zagrebu. Reakcija zagrebačke publike bila je takva da se Bajaga našao na ivici suza. Kada je izašao iz dvorane, sačekao ga je Rade Šerbeyija. Slavni glumac je zamolio autogram za dve malene rođake, a kada mu se Bajaga zahvalio na dolasku, odgovorio je: “Večeras su svi bili ovde.”

Već krajem osamdesetih, a pogotovo tokom devedesetih, “svi” (svi, svi!) su počeli da idu na mitinge i druga bojišta. Beogradske grupe nisu više mogle da sviraju u Zagrebu, ni obratno, ali ljudi koji su te grupe činili – kao uostalom i veći deo njihove publike – nisu prestali da se vole. Pa su se, na primer, sretali u Berlinu. Tamo su, u najmračnije doba, 1993. godine, zajedno svirali Električni orgazam, EKV, Partibrejkersi i zagrebačke Vještice. Zašto prećutati: NIN je bio jedan od retkih listova koji nisu poštovali medijsku blokadu i koji su pisali o ovim značajnim koncertima. “Mi se sa Vješticama nismo videli od rata”, govorio je Srđan-Gile Gojković, vođa Orgazma, za NIN. “Ali, susret s njima je izgledao kao da smo juče bili zajedno. Normalni ljudi su i dalje takvi, a oni drugi nas ionako nikad nisu interesovali.”

Onda je, pre nekoliko godina, krenulo otapanje, pa su, recimo, Orgazam ili Bajaga dočekali da sviraju u Zagrebu (Gile je, doduše, tamo malo odležao u zatvoru ali, šta ćete, sve ima cenu), a zagrebački bendovi su ponovo stigli u Beograd. Istini za volju, neki od tih bendova su, već prvim nastupima posle velike pauze, pokopali sve šanse da ih Beograd stvarno prigrli. To su, na primer, Film ili Psihomodo pop. Ne zato što su se brukali nacionalističkim ispadima za vreme rata, nego zato što su postali sopstvena karikatura, dosadna do nepodnošljivosti.

Za prave zagrebačke momke, međutim, ovde uvek ima mesta. Ne samo za one koji su izneli “novi val”: kada je u Beograd stigla hrvatska neopank grupa Hladno pivo, koja je tamo postala poznata devedesetih, dočekao ih je pun SKC. I znate šta? Svi su znali svaki stih svake pesme; kod nas nije bilo njihovih oficijelnih izdanja, ali piraterija, internet i ostali vidovi demokratizacije muzičke industrije odradili su svoje. Značajnija od toga je, međutim, činjenica da su klinci u Srbiji bili zainteresovani da čuju šta se svira po Zagrebu.

Otud sledi zaključak: neka lepuškasta žena koja je, posle Rundekovog koncerta, ganuto objašnjavala jednoj tinejyerki – možda kćerki – kako se “Beograd i Zagreb ponovo vole” odabrala je pogrešnu priliku da to saopšti. Jer, beogradskim i zagrebačkim rok muzičarima, za razliku od, recimo, političara, nikad nije bila potrebna vijagra da tu ljubav pokažu i održe.

IVAN IVAČKOVIĆ