Zašto Dinkić ćuti

Prvo, osnova novinarstva – vest: aaaPredsednik Srbije Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica demantuju za NIN da su razgovarali o ulasku Demokratske stranke u Vladu Srbije. “Dosad (sreda, 27. april, 16 časova) niko iz vlade mi nije ponudio da Demokratska uđe u vladu”, kaže Tadić NIN-u. “Valjda se očekuje da o takvoj stvari ja razgovaram sa Tadićem. Nas dvojica jesmo razgovarali o Kosovu, ustavu... o hiljadu drugih stvari, ali o ulasku DS u vladu nismo razgovarali ni jedan jedini put”, izgovorio je Koštunica NIN-u tonom u čiju se iskrenost nije moglo sumnjati.

I zašto bi Koštunica sebi komplikovao život. Ima i te kako stabilnu vladu sa socijalistima koji je ne bi rušili “čak i kada bi Ivicu Dačića poslali u Hag” (Dušan Petrović, potpredsednik DS), sa kapitalnim Velimirom Ilićem koga krasi i kapitalna kooperativnost, sa devetoro “otpadnika” od SPO-a Vuka Draškovića i sa G17 čijem potpredsedniku još nije zaboravljen “Knjaz Miloš” a već se pripisao “Erikson”, i kojima ni Studija o izvodljivosti neće biti ubrojana u zasluge. Sa koalicionim partnerima koji po istraživanjima javnog mnjenja ne mogu da dobace do izbornog cenzusa Koštunica je koliko siguran, toliko i bezbedan od megalomanskih zahteva.

A svaki zahtev DS za mogući ulazak u vladu izgledao bi svakako megalomanski. Tadićevci bi se pozivali na istraživanja javnog mnjenja po kojima su dvostruko jači od DSS-a, a po četiri-pet puta od njegovih koalicionih partnera. I ako demokrate ne bi dovodile u pitanje njegovo premijersko mesto, Koštunica bi teško mogao da udovolji njihovom viđenju sopstvene snage koje ne bi bilo zadovoljeno bez potpredsedničkog mesta i ministarstava policije, finansija i još nekog. Udovoljavajući i minimalnim zahtevima DS, premijer bi svakako naljutio i svoju stranku i G17.

Zašto bi premijer reskirao jer je razumno pretpostaviti da mu je, ako je uopšte razmišljao o pozivu demokratama u vladu, palo na pamet i pitanje: A ko mi garantuje da i ako bih ispunio sve zahteve DS, oni sutra ne bi okrenuli ćurak i bez po muke srušili vladu? Ne postoji dovoljno dobar jemac da se ova slutnja proglasi neopravdanom. Ne može to da bude ni kazna koju bi deo biračkog tela izrekao demokratama za greh razvrgavanja sloge koja je u “zaumu” (izraz Viktora Šklovskog) Srba jedini spasilac Srpstva. Otuda je logičnije da Koštunica i u ovom slučaju pribegne svom najomiljenijem političkom savezniku – vremenu, kome će prepustiti da reši i o mogućoj promeni vladajuće koalicije.

Tvrdnja Koštunice da nije nudio Tadiću ulazak u vladu i rečeni razlozi zašto mu se to ne bi isplatilo ipak ne ubijaju priču koju mediji vrte poslednjih nedelja. Priču o mogućoj promeni partijskog sastava vlade otvorenom (što ne znači ni istinitom ni lažnom, nego samo postojećom) čine i medijske tvrdnje vladi nenaklonjenih medija o detaljima tih pregovora i preporuke vladi naklonjenih medija – “šta još Boris Tadić može da uradi osim da uđe u vladu” – i montaža da neko iz vlasti montira Miroljubu Labusu aferu “Erikson” kako bi oslobodio potpredsedničko mesto i šaputanje da stranci pritiskaju DS da uzmu nekoliko radnih kabineta u Nemanjinoj 11 i 22-26...I činjenica da Mlađan Dinkić, ministar finansija, nije našao 15 sekundi da odgovori sa “da” ili sa “ne” ili “bez komentara” na pitanje NIN-a: “Da li ste bilo kome iz DS nudili mogućnost ulaska u vladu?”

U zgradi u kojoj stoluje Tadić neće demantovati priču o pritiscima stranaca da se podrži vlada koja je zbog neviđene kooperativnosti u odnosima sa Karlom del Ponte nagrađena dvosmernom saradnjom. Wima je teško objasniti da su demokrate za ispunjavanje obaveza prema Haškom tribunalu a da hoće da ruše vladu koja je najbolji rezultat u prvoj godini svog mandata zabeležila upravo isporučujući optužene za ratne zločine.

Budalasto je pomisliti da su ti pritisci neizdrživi. Oni postaju takvi tek kada dođe na red da ovdašnja vlast ispuni neki od zahteva Zapada. (Svi takvi razgovori svakako da izgledaju najmanje kao dijalog Kolina Pauela, Vojislava Koštunice i Miroljuba Labusa 2001. godine, koje u knjizi “Izneverena revolucija” opisuje Milan St. Protić.) Međutim, Zapadu je svejedno da li će nekog ili nešto da mu isporuči Koštunica sa Tadićem ili bez Tadića, kao što ne bi ni trunku bio gadljiv da mu darove donosi i čista radikalska vlada. Tri faze istorije Slobodana Miloševića sasvim su dovoljan dokaz: prvo je Zapad neposlušnog predsednika Srbije proglasio komunističkim diktatorom i balkanskim kasapinom, onda je evoluirao u garanta mira i stabilnosti na Balkanu kada je u Dejtonu častio Aliju Izetbegovića koridorom do Goražda, da bi se premetnuo u ratnog zločinca kada nas je NATO zločinački bombardovao ubeđujući nas da bombe ne padaju i na naše glave jer su namenjene samo Miloševiću. Elem, i čista radikalska vlada bi bila OK samo ako bi ispunjavala zahteve. Bila bi OK i ako ih ne bi ispunjavala. Tada bi Zapad mirno mogao da bez ikakvih izvinjenja i opravdanja ispuni sve najveće strahove građana Srbije zato što su vratili na vlast verne saradnike Slobodana Miloševića iz onih njegovih faza u kojima je bio kasapin i zločinac.

Demokrate, ipak, ne muči preterano “pritisak stranaca”. I Tadićev savetnik, koji je bio na sastanku u prošli četvrtak kada se pet sati diskutovalo o strategiji povodom vlade, i visoki funkcioner koji tom sastanku nije prisustvovao su jedinstveni: “Glasaćemo ne samo da se na dnevni red sednice Skupštine Srbije stavi rasprava o poverenju vladi, nego i za rušenje vlade.”

Zbog takvog glasanja vlada neće pasti i demokratama će ostati da čekaju donošenje novog ustava posle čega slede izbori na kojima će oni, veruju, biti ako ne najjača stranka ono bar prva u demokratskom bloku i dovoljno moćna da diktira uslove pravljenja nove vlade. Ovoga časa demokrate misle i da će imati sasvim dovoljno strpljenja da sačekaju donošenje ustava, makar ono bilo odlagano i čekanjem da se Crnogorci na referendumu izjasne o svojoj nezavisnosti i da Brisel i Vašington kažu Beogradu i Prištini šta je konačno rešenje statusa Kosmeta. Odgovor Podgorice, ma kakav bio, ne mora da košta vladu, ali će odgovor Evrope i Amerike, ma kakav bio, morati da plati. Zašto bi se onda bilo ko gurao u tu vladu, pogotovo što Tadić ima dobru izlaznu strategiju jer će uvek moći da kaže: “Da ste me poslušali i izašli na izbore na Kosmetu, sve bi sada bilo drugačije.”

Demokratama odgovara da pričekaju i vide kolika je “blagonaklonost” Evrope prema Koštuničinom kabinetu. Neće kao milovanje već kao šamar izgledati procena Evrope da su standardi na Kosmetu zadovoljeni. “Daće oni pozitivnu ocenu, makar i dva minus, jer ne mogu da dozvole sebi da kažu kako jedan posao nisu dobro obavili”, kaže NIN-ov izvor u evropskoj administraciji.

I pre te ocene Evropa može da se namrgodi na Koštunicu i zatraži mu Ratka Mladića kao najveći mogući poklon za obeležavanje desete godine od zločina u Srebrenici sredinom jula. Nema Tadić preteranih razloga da hita u vladu kojoj slede ove gorke pilule. Pare koje bi namakao stranci uvodeći je u vladu i osvajajući mesta u upravnim odborima javnih preduzeća kao i mesta u vladi koja bi mogao da mu sada ponudi Koštunica, ne bi mogli da ublaže gorčinu. Isto to kaže demokrata politički korektnim jezikom: “Ne može Koštunica da nam da onoliko vlasti kolika bi bila naša odgovornost kada bi ušli u vladu.”

Šta su minusi koje Demokratska beleži pričom o ulasku u vladu, dokle god neko tu priču izgovarao u medijima, makar ona bila i potpuno izmišljena. Prvi negativan poen je što će se obnoviti prigovor o njenoj alavosti, što Čedomir Antić osvetnički ne propušta da zabeleži rečenicom: “Što više vlasti, što manje odgovornosti i što više koristi. To je njihova formula.” Kada demokratama podastrete ovu rečenicu, oni kažu da bi njihovom bivšem članu bilo bolje da kao savetnik Miroljuba Labusa smisli odgovore na pitanja po kom programu “Eriksona” je Labusova ćerka dobila stipendiju; zašto nešto što ga oslobađa poreza “Erikson” isplaćuje sa tajnih računa; zašto je novac išao preko Devičanskih ostrva; da li je taj novac direktno išao fakultetu ...Ali, sva ta pitanja neće zaglušiti buku o alavosti demokrata koju će podizati drugi i ako Antić bude ćutao. Ima ih onoliko spremnih na taj posao.

Drugi minus je optužba da odbijajući da uđu u vladu (čak i ako je ta priča izmišljena) demokrate rizikuju optužbu da time sprovode politiku Čedomira Jovanovića, što će kod njih proizvoditi poslovičnu nervozu. Ali, odavde do večnosti, svaki politički protivnik demokrata, ma šta oni uradili, moći će da maše zastavom na kojoj piše: “Isti ste k'o Čeda”, sve dok budu verovali da je profitabilno plašiti birače Jovanovićem.

Treći minus je optužba da u izuzetno važnim trenucima za narod i državu izbegavaju da učestvuju u rešavanju važnih problema. Opšte dobro je valjda iznad partijske koristi, grmeće politički propovednici protiv demokrata. Demokrate će na tu priču moći relativno lako da odgovore da su podržale sve reformske poteze vlade, da joj nisu bili opozicija kada je slala “dobrovoljno” optužene u Hag, kao što je DSS bio DOS-ovskoj vladi kada je izručivala Miloševića, Šainovića, Ojdanića ...

Četvrti minus je što posle Studije o izvodljivosti demokrate ne mogu sa pristojnom uverljivošću da kažu kako Koštuničina vlada ne sprovodi evropsku politiku. Ne bi im pomoglo ni da tvrde da vlada ne ume da sprovede sve što je potrebno da bismo do januara 2006. postali kandidat za člana EU, jer tada Unija usvaja buyet iz koga će pomoć kandidatima priticati do 2013. godine. Problem je što Evropa i tada možda neće imati izbora, kao što ga nije imala ni povodom Studije: da je rekla “ne” proglasila bi Srbiju đavolom crnim koliko je i Belorusija. A to, ipak, nije mogla, pa će možda morati i u januaru 2006. godine da zažmuri na neke slabosti Srbije, samo ako joj ona pronađe generala koga će pamtiti po Srebrenici i oni koji ga doživljavaju kao heroja i oni koji ga smatraju zločincem.

I za DSS i za G17 je dobro da se govori o ovim minusima DS čak i na osnovu izmišljene vesti o pregovorima. Ali, dok je Koštunici stalo da tu vest demantuje, Dinkić nema ni 15 sekundi da odgovori na pitanje NIN-a da li je nekome iz DS nudio ulazak u vladu, ni pet minuta da to objasni u nezvaničnom razgovoru. A izvori NIN-a tvrde da jeste nudio, ali ne Tadiću, i to na nivou neophodne pomoći ubrzavanju pristupanja EU, preciznog programa vlade za restrukturiranje javnih preduzeća i drugih nužnih poteza. Ništa drugo, ništa funkcije, ništa ljudi...

Kako god da se završi priča, Dinkić ima koristi. Ako DS ne uđe u vladu, on će moći da ne progovarajući sluša druge političare kako nabrajaju sve one minuse demokratama. Ako se pak dogodi ono o čemu Koštunica i Tadić nisu razgovarali, Dinkić će moći da podseti na svoje “prvoboračke” razgovore sa demokratama. Dakle, neka se vrti priča.