Neistine Gorana Svilanovića

Opširan članak Qiljane Smajlović u poslednjem broju NIN-a („Nepodnošljiva lakoća davanja”, NIN, br. 2834) gotovo da se više bavi pitanjem šta Goran Svilanović kao član Međunarodne komisije za Balkan misli o Kosmetu nego samim problemom Kosmeta i načinima njegovog rešavanja. Osećajući se dobro u ovoj ulozi, Svilanović se nije samo zalagao za nezavisnost pokrajine, nego se bavio i sobom kao javnom ličnošću, pa se u tom kontekstu dotakao i nedavnog sastanka Kontakt grupe sa državnim vrhom Srbije i SCG.

Na tom sastanku, tvrdi Svilanović, Kontakt grupa je „rukovodstvu zemlje prezentovala papir” čija je sadržina „vrlo slična onom što je rekla njegova komisija”, to jest „jasno je dala do znanja vlastima u Srbiji da Kosovo više neće biti u istoj državi sa Beogradom”. „Ja tvrdim da je ovo zakucano”, kaže on i zatim – poredeći sebe sa Tadićem, Koštunicom i drugima iz državnog vrha – dodaje ono do čega mu je stvarno stalo: „Zar nije mnogo veći moralni problem otćutati šta je rekla Kontakt grupa?”

Pre nego što pokušaju da odgovore na ovo pitanje, čitaoci NIN-a treba da znaju da su sve Svilanovićeve tvrdnje koje smo upravo citirali potpuna neistina. U 15 „ključnih poruka” Kontakt grupe, iznesenih na sastanku u Beogradu 11. aprila, nigde se ne pominje nezavisnost pokrajine, niti se uopšte predlaže neko precizno rešenje za njen budući status. Naprotiv, Kontakt grupa je ponovila svoj od ranije poznat stav: kada će početi „proces kojim će se odrediti budući status Kosova zavisiće od daljeg sprovođenja kosovskih standarda” (t. 6). Ako u tom pogledu bude značajnog napretka, „otpočeće proces razgovora” o budućem statusu (t. 7), a ako „pravog napretka ne bude, taj proces će se odložiti” i odrediće se nov datum za ocenu koliko su ispunjeni standardi (t. 8).

U porukama Kontakt grupe iznesenim u Beogradu ima i takvih koji se tiču budućeg statusa, ali ni kada se uzmu u celini one ne predstavljaju obuhvatno rešenje kakvo nude mnogi koji se bave problemom Kosmeta, pa i Međunarodna komisija za Balkan. Posebno se nigde ne kaže da „Kosovo više neće biti u istoj državi sa Beogradom”, što je osnovni stav za koji lobira komisija čiji je član Svilanović. Opšti pristup Kontakt grupe pre nekoliko dana je u jednom intervjuu dobro objasnio ambasador Nemačke u SCG, g. Andreas Cobel, koji je, kao i nas dvojica, prisustvovao beogradskom sastanku:

„Nema za Kosovo ni evropskog, ni američkog, ni bilo kojeg drugog gotovog rešenja. U srpskoj javnosti, ali i u Prištini, često se stiče utisak kao da postoji rešenje međunarodne zajednice koje je već utvrđeno, napisano i samo čeka da se sprovede u delo. Tako nešto ne postoji. Štaviše, rešenje će se naći na kraju dugotrajnog i, nadajmo se, konstruktivnog pregovaračkog procesa. A pregovori o budućnosti Kosova još nisu ni otpočeli. Sada je tamo najpotrebnije da se svakodnevni život građana, naročito pripadnika manjina, poboljša u toj meri da se može govoriti o suštinskom napretku u implementaciji standarda. Poboljšana zaštita manjina je preduslov za početak pregovora o budućem statusu Kosova” („Dnevnik”, Novi Sad, 24.4.2005).

Ako se složimo da nema gotovog rešenja za Kosmet, to sigurno znači da su u igri i nezavisnost, koju traže Albanci, i proširena autonomija, koju nudi naš državni vrh, i različiti oblici međunarodnog protektorata, o kakvima se govori na Zapadu. Pregovori o budućem statusu, kad god da otpočnu, neće biti nimalo laki, ali to ne važi samo za našu stranu. Rugova danas odbija direktne razgovore sa Beogradom, jer kao i Svilanović veruje da je nezavisnost Kosmeta „zakucana” i da na nju treba samo sačekati. Ova politika svršenog čina, koliko god da uživa podršku Mortona Abramovica i Ričarda Holbruka (na koje se poziva Qiljana Smajlović), mogla bi ipak da se pokaže kratkovidom. Srpska politika danas počiva na uverenju da rešenje kosmetskog pitanja treba tražiti u kompromisu, do kojeg se mora doći kroz dijalog i pregovore. Nerealno je očekivati da na tim pregovorima Srbija i SCG imaju pravo veta, ali je jasno da će se za svako rešenje tražiti i pristanak Beograda. Na državnom vrhu je da u ovoj situaciji pokuša da učini pameću ono što Milošević nije uspeo oružjem – da, s razrađenom pregovaračkom strategijom i najširom podrškom dobijenom za nju, odbrani nacionalni i državni interes na Kosmetu.

Što se tiče Gorana Svilanovića, on nije ni prvi ni poslednji političar koji se našao u nezgodnoj situaciji, pa mu se učinilo da neistinom može kako-tako da izađe iz nje. Rekli bismo da, bar ovog puta, u tome nije imao mnogo uspeha.

Leon Kojen,

politički savetnik

predsednika Srbije

Slobodan Samardžić,

politički savetnik

predsednika Vlade Srbije