Tajne službe i mafija vladaju Srbijom

Neophodno nam je potreban centralizovan bezbednosni sistem na nivou države. Već jednom mora da se donese zakon o nacionalnoj bezbednosti, da službe koje se time bave budu hijerarhijski postavljene, da imate piramidu a na njenom vrhu ekipu koja će da koordinira njihov rad. Bez toga nema nacionalne bezbednosti. Sada imamo 5 + 1 odvojene službe, svaka radi svoje i u svoje talambase udara, a to je, naravno, pogubno.

Ovako, u razgovoru za NIN, ocenjuje stanje u našoj “bezbednosnoj zajednici” Radosav Tepavčević, glavni inspektor – viši samostalni savetnik u kontraobaveštajnoj upravi BIA Srbije, a ranije, od 1999. do 2002. načelnik Službe bezbednosti u Ministarstvu spoljnih poslova.

Da li odsustvo koordinacije znači i da su naše službe neefikasne?

- Evo jednog primera. Dok sam bio u Ministarstvu spoljnih poslova išao sam u Venecuelu kada su kod našeg atašea našli 35 kilograma baze kokaina. Taj čovek je odležao šest meseci u našem zatvoru, pa je vraćen u SMIP i tek onda isteran. Ali, ja nikakvu koordinaciju nisam imao sa Ministarstvom unutrašnjih poslova koje se ovde bavi narkoticima, da vidim kakva je kopča, spona u pitanju u odnosu na začetak ove kriminalne radnje. Tek kasnije sam ustanovio da je to linija koja je išla ovamo – ka Dušanu Spasojeviću. Kažu da je odavde išlo oružje, a otuda dolazila droga. Znači, nismo koordinisani.

Koje su praktične štete konfuzije koja u toj oblasti kod nas vlada?

- Najveća šteta je što ne možete da date odgovor ko je ko. Ne možete da dokažete špijunažu, ne možete da nađete mafijaša... Špijunaža i kriminalitet nemaju granice.

Da li to znači da je time olakšano i delovanje stranih obaveštajnih službi na našoj teritoriji?

- I te kako.

Vrlo često čujemo, čak i od državnih zvaničnika, da ova zemlja zapravo nema nikakve tajne, da živimo u globalnom svetu u kome i ne treba da imamo tajni.

- Imamo i treba da imamo puno tajni, verujte mi. Nikada se nisam složio s tim da kao država ne možemo i ne treba da imamo tajne. Svaka država mora da ih ima, ne može biti sve otvoreno i da se sve zna. Čovek koji je govorio najčešće da sve treba da bude izneto na sto, gospodin koji je bio ranije ministar, evo sada govori o Kosovu...

Mislite na Svilanovića?

- Govorim kao profesionalac. Teško je dokazati uopšte špijunažu, pa eventualno i njegovu. Ali, govorim kao čovek koji se bavio suprotstavljanjem stranim obaveštajnim službama od 1982. godine do današnjeg dana. I onda je lako videti da tog čoveka od samog starta neko vodi. Svi smo čitali u našoj štampi, a i u Službi se pričalo, da je Goran

Svilanović radio za DB i da mu je pseudonim “Sokrat”. To podrazumeva da je “Sokrat” naš čovek ako mu je već pseudonim dala naša Služba. Ali, da li je on zbilja naš čovek?

Da li ga je kvalitetno vodio operativac koji je radio s njim? Dakle, pitanje je – da li je on

naš čovek ili čovek neke strane obaveštajne službe, prema kojoj je imao više interesa da bude iskren jer je doveden na nivo koji je sam vrh politike?

Kada su unutar DOS-a deljene funkcije, kako je ispričao jedan od članova te koalicije, kada se došlo do ministra spoljnih poslova dva sata se čekalo na otvorenoj liniji sa Belom kućom da se odredi ko će to biti...

- To je samo još jedan dokaz da su u našoj zemlji kadrovale i kadruju strane obaveštajne službe. Uz tajkune i mafiju.

Da li želite da kažete da je Svilanović “spiker” CIA?

- Nisam nikad kontraobaveštajno radio Centralnu obaveštajnu agenciju, odnosno suprotstavljao se njoj. Međutim, iskustvo u radu na drugim službama – britanskoj, francuskoj, sovjetskoj pre toga – navodi me na taj zaključak. Dakle, on je glasnogovornik CIA, a ne nikako RDB, odnosno BIA. Evo, ove izjave oko Kosova, koje dolaze iz njegovih usta, u potpunosti liče na izjave “vođenih ljudi”. Teško da je njegova hrabrost tolika a da nema nečiju zaštitu.

Ovo su ozbiljne optužbe, koje se jednim delom prenose i na Ministarstvo na čijem je čelu Svilanović bio...

- Pa, evo, biću do kraja iskren – u vreme kada je taj gospodin bio ministar bilo je

pokušaja da se u MSP-u zaposle eksponenti stranih obaveštajnih službi. Iz jedne provere se videlo da se radilo o agentu strane obaveštajne službe. Dolazili su podaci o nepodobnim. Ukazivao sam na to, jer sam vodio tu službu, ali negde bezuspešno. Malo kasnije bavio sam se Svilanovićem jer sam prosto imao potrebu da vidim da li to nešto on radi po dubini ili ne. Tada sam došao do saznanja da je bilo i drugih pokušaja da se u državne institucije zaposle ljudi koji su bili eksponenti stranih obaveštajnih službi, u Ministarstvo spoljnih poslova, zaposleni su i u nekom drugom ministarstvu.

Hoćete da kažete da su i za ambasadore birani ljudi koji su bili saradnici?

- Da.

Sa kojim stepenom pouzdanosti to tvrdite?

- Ništa ne možete da kažete sa sigurnošću ako nekoga niste procesuirali kao špijuna strane obaveštajne službe. Špijunaža se jako teško dokazuje. Radi se tajno, organizovano, kontinuirano... Ako vas neko dobro vodi, onda će vas tako instruisati da nikada nećete moći da ga procesuirate. Ali, ovo što tvrdim, tvrdim pouzdano, radi se o vremenu kada sam bio načelnik Službe bezbednosti MUP i sve to veoma dobro znam.

Neke od ambasadora su čak i predlagale zemlje čiji su oni zapravo bili eksponenti...

Da li vi to sada govorite na osnovu nekih ličnih frustracija jer je Svilanović kao ministar bio prepreka u vašoj karijeri?

- Treba ispratiti kako se kod nas grade karijere i kako strane službe utiču na to. Moj istup nema veze sa bilo kakvim ličnim osećanjima. Neka pitanja kod nas treba otvoriti na pravi način.

Zašto ništa niste preduzeli?

- Zato što sam, kao načelnik jedne službe koja je preventivna, bio samo karika u lancu. Jednostavno, niste mogli da dođete do materijalnih dokaza da je neko na vezi pojedinih službi, iako su sve indicije ukazivale na to, a pri tom agreman za postavljenje ambasadora daje predsednik, tada SRJ a sada SCG. Bezbednosne podatke o ambasadorima daju i vojne i civilne službe bezbednosti, kako to u nas nije objedinjeno.

Govorimo o ambasadorima, a da li ste, baveći se kontraobaveštajnim radom, došli do saznanja da su “na vezi” bili i neki istaknuti političari?

- Pouzdano tvrdim da su mnogi političari došli na vlast na krilima stranih obaveštajnih službi. One su ih vodile i uvele u politiku. I BIA je, odnosno SDB, nekoga uvela u politiku, ali to je nešto drugo, ukoliko je on patriotski nastrojen, ako zastupa naše interese. To je tanka linija na kojoj službe “igraju” i ukoliko ste vi inferiorni u odnosu na službu sa kojom se “igrate”, a mislite da vodite tu igru, vi, u stvari, na kraju gubite, jer se krajnji efekat vidi nakon 10, 15, 20 godina. Službe rade na duge staze. Ne rade na godinu-dve dana.

Optužili ste jednu političku garnituru. Šta je sa ostalima, Miloševićevom ili sadašnjom?

- Ne postoji vlast, komunistička, postkomunistička ili demokratska pa ni ova sadašnja u kojoj strane obaveštajne službe nisu našle prostora za sebe.

Malopre ste pomenuli tajne službe, tajkune i mafiju. Da li pojedine tajkune gura samo novac ili i iza njih stoje neke službe?

- To ide uporedo. Znate, kada imate velike količine novca, neko će vas pitati: kako, odakle, posebno ako se raspolaže podacima da je taj novac prljav. I ako službe imaju osnova da priđu na takav način, neće nikada ispustiti tu priliku.

Mislite na strane obaveštajne službe?

- Tako je. Sa druge strane, naša služba je konzervativna, stereotipna, neprilagođena vremenu, teško se menja iznutra, izazovima teško odgovara.

Koja je strana služba ovde dominantna, koja ima najjaču organizaciju i poziciju?

- Znate šta, iz kvantiteta prisutnosti ide i kvalitet rada stranih obaveštajnih službi na ovim prostorima. U svakom slučaju, ovde ne može da se dešava ništa na šta nemaju veliki uticaj CIA i MI6.

Rade li koordinisano?

- Da kažem ovako: glava je ovde, a rep tamo, ali je trup neuporedivo veći od glave, pa onda vidite... Rekao bih da rade zajedno. I nemački BND je i te kako zainteresovan za geopolitiku i dešavanja ovde, tu su i francuska služba, MOSAD, ruska služba... Ne treba nikako ni nju isključiti, ali je ona kadrirala u našoj zemlji neuporedivo manje nego zapadne.

Obaveštajni stručnjaci kažu da je engleska služba ovde prosto tradicionalno dominantna.

- Dok sam bio u Ministarstvu spoljnih poslova, govorio sam o tome da je u prethodnom veku MI6 krojio, vedrio i oblačio na ovim prostorima, da je odlučivao o mnogo čemu.

Ima li osnova u tvrdnjama da su i pojedine strane obaveštajne službe bile uključene u atentat na premijera Đinđića?

- Ne treba isključiti taj momenat, jer je Đinđić, onakav kakav je bio, energičan i preduzimljiv, geopolitiku možda malo zaljuljao a da to u tom trenutku nije nekome odgovaralo.

Zašto ste odlučili da sve ovo javno ispričate?

- Ovim poslom se bavim 23 godine, a pre toga sedam godina javnom bezbednošću. Znači, završavam profesionalnu karijeru. Čitav svoj radni vek u bezbednosnim službama bio sam nem. Ovo je prvi put da se pojavljujem u javnosti a govorim o ovom. I to bez saglasnosti pretpostavljenih. Profesionalno sam se otrgao jer završavam karijeru i jer mislim da neke stvari ne treba da ostanu neistražene i neizrečene. Uostalom, pogledajte iskustva stranih obaveštajnih službi, recimo britanske, čiji operativci pišu memoare za svoje službe kad završe karijeru. To ostaje i njihovi naslednici se uče na tim iskustvima. Ja bih ovim, jednostavno, želeo da zaokružim moju karijeru u tajnoj službi, a ne da odem bez reči.