Ministar Ministarstva straha

Gospodična u kafeteriji zagrebačke “Esplanade” pokazuje rezervisani sto sa pogledom na ulicu. Upozorava gde se ne sme sesti: “Znate, to je njegova stolica.”

Arsen Dedić ima 19 autorskih knjiga poezije, 27 albuma i 12 CD, muziku za 54 filma i TV serija i 115 scenskih predstava, mnogo domaćih i nekoliko međunarodnih nagrada, devet operacija na svom telu i uvek rezervisanu stolicu u najpoznatijem hrvatskom hotelu.

Poslednji put sam ga video pre 23 godine. Tada smo razgovarali za preminuli Intervju. Između tog i ovog susreta, godine raspleta i godine otrežnjenja, okean, što bi rekao recenzent njegove zbirke poezije “Slične samoće”: “složene i tragične osetljivosti i osećajnosti koja se kreće od sete do hedonizma, od tuge do tragike, od samovolje do saosećajnosti, od melanholije do tihe radosti, od vesele prozračnosti do očaja, razlaza i pogroma”; ili, kako je 93. sam Arsen otpevao “između nas rat je stao”...

U međuvremenu bi se probijala poneka pesma; prenošeni utuci na utuke pokvarenih telefona; grafit na topčiderskom zidu “Posle ljubavi ostaju tajni znaci”; internet priča jednog Bosanca o baru sidnejske luke u kome polupijana izbeglica sluša Arsenov “Razgovor sa konobarom”; slika praskozorja u sremskoj Pazovi gde “Apsolutno romantično” nasred ulice peva “Ono sve što znaš o meni”, a par zaljubljenih uplakan i stisnut zaustavlja retki saobraćaj; beogradski radio koji prepoznaje Gabi Novak sa pločom Dedićevih klasičnih stvari “Pjesma je život moj” kao novi standard popularne muzike; njegov stariji brat se ponekad, oko Nove godine, može videti na ispijanju dalmatinskog plavca u dorćolskoj vinoteci “Vitis”; Bregović je u Atini za Dalaresa preveo i prepravio kultnu pesmu o Ines u “Ne daj se Ana”. U sećanju je slika najlepših beogradskih gimnazijalki, berba 1947/1950, kako sređene ustreptalo odlaze na prvi Arsenov koncert u Domu sindikata davne jeseni 1965.

Gledam ga kako dolazi Mihanovićevom. Gospodskog koraka junački nosi svojih 67 godina, teret sudbine i slavu rodonačelnika drugačijeg izraza u zabavnoj muzici i pesništvu. Slavodobitnik brojnih muzičkih nagrada u Hrvatskoj i ex-Jugoslaviji, najuglednijeg pesničkog priznanja “Goranov vijenac” i međunarodnih Premio Tenco i Jacljues Brel. Zbirka Zabranjena knjiga je nedavno proglašena za izdanje 2004. a CD “Na zlu putu” za ploču godine. Pod miškom knjiga Dječje oči.

Na jednom mestu piše: “Zagreb i Arsen vole se tajno, on i Šibenik vole se javno.” Usuđujem se na pomisao: Arsen i Beograd se vole neobično. Previše tajno i premalo javno. “Sačuvati prijatelja koji će ćutati zajedno s tobom o istim stvarima po kojima se razlikujete od sveta koji vam ne pripada.” Ne treba zaboraviti da mu je upravo Beograd prvi ponudio svoju najprestižniju scenu, od davne 1963. objavljivao je gramofonske ploče sa nekoliko antologijskih pesama (Okus soli, Kad bi svi ljudi na svijetu, Pjevam da mi prođe vrijeme, Balada o pticama, Ne daj se Ines...), tu debitovao na velikom ekranu u filmu “Višnja na Tašmajdanu”...

Svedok sam dugoočekivanog “da” oko povratka u taj i takav grad. Dogovor je kratak i veoma jasan. Maj. Samo Dom sindikata i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Dolazi sa svojom Gabi (“Ona sve nas uništi kad izađe na scenu”) i sinom Matijom, pijanistom od klase, i uz nekoliko prijatelja. Nikakva pompa ili Sava centar.

Naručuje šampanjac. Čašu. “Mogu malo, ali da doktori ne saznaju. Znate, moja Padovanka (donatorka jetre) uopšte nije ni pila ni pušila.”

Vraćamo se u poznu jesen 1965.

- Dobro pamtim taj koncert u Domu sindikata. Sećam se lične treme i velikog entuzijazma dragog Peđe Neškovića i prijatelja koji su se bavili scenografijom. Trudili smo se da bina izgleda drugačije i intimnije. Mislim da smo u tome uspeli. Pre toga sam imao recitale u Zagrebu, ali je to bio moj prvi veliki solistički koncert. On mi je otvorio novi prostor.

Imate li dovoljno saznanja o sudbini svog stvaralaštva po bivšem zavičaju?

- Uvek postoji jedan politički, parapolitički ili politikantski pogled koji ja nisam mogao izbeći. Taj pogled je meni i mojoj porodici doneo izvesne poraze. Neću ih sada nabrajati jer je žrtva uvek ponižena, a ne odbranjena. Čak i kad se brani žrtva je neodbranjiva. Znači, što se mene tiče ja sam već prešao preko Hada. To sam obavio. Prevezao me je Harum. Tako da tu brigu nemam. Ja sam osećajan ali nisam osetljiv... Odnos prema tom “širem zavičaju”?! Znate, postoje te dve rečenice. Jednu je rekao Kvazimodo: “Gde god da bio, čovek vapi i ide zavičaju.” Drugu često citiram: “Zavičaju, ti zračiš kao bolest.” Često pišem o zavičaju. Nedavno sam zapisao: “Samo molim zavičaj da mi se ne petlja u zavičaj.” A završna misao glasi: “Ja sam u životu učinio sve što sam mogao za svoj zavičaj ali nije ni on mene štedeo.”

Posle transplantacije jetre u Padovi, koja je pretprošle zime uzbudila javnost južnoslovenskih prostora, veoma ste aktivni, pogotovo na pesničkom planu. Sećam se stiha iz “NJegovanja rukopisa” (87) kad ste ispisali – “odgovorno kažem, ja nisam pjesnik”.

- To je moja potreba za apsolutnim. Minoriziram sve što nije apsolutno. Tu preterujem. A pošto ni ja ne pripadam apsolutu, hteo bih da je sve u poeziji Puškin, da je sve Crnjanski, Krleža, da je Ujević, Borhes, da je Valeri ili Bodler. Ta moja potreba me stavlja u poziciju da imam pravo reći da nisam pesnik. Kao što mnogi prononsirani pesnici oko nas, po mome, opet nisu pesnici. Dakle, govoreći o njima kao o nepesnicima, koliko god oni bili priznati, u taj koš stavljam sebe govoreći da ni ja nisam pesnik. Naravno, to je dvostruko značenje. Nisam a možda i jesam.

Koliko je Arsen i dalje važna šifra za jedan svet u jednom geografskom prostoru?

- Nomen est omen. Ja sam Arsen, znači lekovit i otrovan. Nikad nisam pretio ni baratao svojim imenom. Jednom sam imao ploču Arsenal pošto su me tako i zvali. To je ono čime raspolažem: moja zbirka oružja od emotivnog naboja. Ja nikad nisam imao problema sa najboljima. Mene nikad nije negirao ni Mrkonjić, ni Marojević, ni Mandić, ni Tenžera ni veliki Dragojević. Imao sam problema sa artističkim pilećim sitnišom koji je oduvek imao muku probuditi se ujutru sa belim papirom i olovkom i gumicom. Svima je otvoren prostor, pa piši. Nikad nisam imao problema sa ljubljenim Duškom Radovićem. Koji je mene znao da posmatra sa svoje pozicije. Onda Oskar Davičo. Jednom smo se zajedno vozili do aerodroma i on mi kaže: Pratim vaš rukopis, Arsene. Znate, kad vas primi ruka, možete knjigu napisati u jednom danu. Ne znam kolika je težina mog stihovanja, ali ja to radim bez napora. Ne znam koliko težim, kolika je elementarna težina moje poezije, ali se ja ne mučim. Ja se radujem pišući.

NJegovo delo nosi složenu sentimentalnu sliku vremena i duhovni materijal od četiri decenije, emotivnu građu pretpostavke kako smo od vremena zanesenosti stigli do vremena bezdušnosti. Od generacije koja je odrasla uz gitare i sanjarenje, do buđenja uz tutanj oružja i opšti sunovrat. Arsen je zaslužan što mnoge boli ta zavičajna Jugoslavija u kojoj je on upamćen po elokventnoj melanholičnosti svojih pesama.

- Estradni je prostor obezduhovljen. Svojevremeno, pedesetih i šezdesetih ljudi su u taj posao unosili svoje sudbine, koliko god to bilo naoko banalno i šlageristički. Sada toga nema, vlada plastika. Na estradi ima prekrasnih cura ali se u biti ne događa ništa. Ima mnogo nivoa pismenosti, neukusa, neumerenosti. Teško je to sve shvatiti. Ali, koliko vredi ta pismenost, toliko vredi i pobeda posle toga. Želim reći kako postoje časni ljudi, koji nikad nisu izgubili dostojanstvo, stil i moralnu poziciju.

U kakvom su vam sećanju bolest, boravak u Italiji i teška operacija?

- Kad sam bio bolje, odlazio sam u šetnju po Padovi i okolini, gledao prekrasnu baziliku Svetog Ante, pa Đotove slike, veliku retrospektivu italijanskog slikara Sironija, koga sam uvek voleo. U iščekivanju operacije neko vreme proveo sam u samostanu Svete Klare, što je takođe posebno iskustvo. Inače, bio sam okružen pažnjom i brigom.

Na internetu sam naišao na misao: “Kad su svi bili drugovi, Arsen je bio gospodin. Kad su svi postali gospoda, on je ostao drug”.

- Ne mogu ja za nekoga ko mi je blizak reći: on je moj najbolji gospodin! A kad kažeš drugarstvo, to ne mora uvek biti gospodsko. Postoje druga značenja našeg i naših jezika, ako smo već tako uredno odgojeni. Taj izraz nikad nije zanemaren. Teško da smo mogli pevati: Gospodine Tito, mi ti se kunemo... Ja bih sada na festivalu “Porin” molio organizatore da uvedu kategoriju “Pesme naše svi neka se plaše”, gde bih i ja mogao dobiti neko odličje.

KUĆA PORED MORA: Arsen je pobedio jer je priznao svoj mediteranizam, nije zaboravio gnezdo svoga doma, svoja putovanja i povratke i sve svoje ljubavi. U izlizani jezik estrade uneo je reči tople od stvarnosti, koje su se nalazile u mnogim sobama i na ulicama šezdesetih. To odjekivanje je nasleđeno i privedeno novom vremenu tek deceniju kasnije izlaskom na veliku scenu Bregovića, Đorđevića, Šifrera, Štulića, Balaševića, Predina, Bajagića..

Rodni grad u Dalmaciji. “U Šibeniku više nema prezimena Dedić, svi su pomrli ili odselili. Moj ćaća i mati uvek su ležali u istoj postelji, sad leže na groblju nekoliko stotina metara od kuće. To je istorija porodice.”

Još i danas u šibenskoj gimnaziji postoji Dnevnik 8b, razrednog starešine Slave Grubišića, generacije 1938. U njemu piše da je Arsen Dedić primernog vladanja, marljiv i pokazuje sklonost prema književnosti i umetnosti.

- Prvu pesmu sam objavio 55. u šibenskom listu. Zvala se Bor a onda sam na prvom konkursu splitskog časopisa “Vidik” dobio prvu nagradu za pesmu. Objavljivao sam i imao problema u vreme “nenarodnih režima” zbog ciklusa pesama koji se zvao Čuda. Ja sam tada govorio o Isukrstu, svetom Nikoli... Na nagovor moga prijatelja Zvonimira Goloba pojavila se moja prva knjiga Brod u boci 1971. Do sada je imala devet izdanja i prodala se u 60 hiljada primeraka.

Sećam se šta mi je o počecima rekao 1982:

“Pevao sam rok u šibenskom hotelu zahvaljujući mornarima koji su donosili ploče ili su znali pesme pa sam ih ja od njih 'skidao'. Ali moja kultura, nažalost, ne počinje tada, ona počinje mnogo ranije. Onog dana kada sam se rodio i ugledao šibensku katedralu. Možda sam u tome nekakav tradicionalist, takav sam i u obrazovanju i u odgoju. Od sedme do 27. studirao sam muziku. Da ništa drugo nisam radio, da sam samo slušao muziku i razgovarao sa Krstom Odakom, Franom Lotkom i Josipom Andreisom, ipak bih u jednoj drugoj artikulaciji morao pripasti vremenu. Nekom su iskustva bila praktična – sa tezge, iz podruma ili disko kluba. Moja su iskustva najvećim delom bila akademska i to je izazvalo drugu artikulaciju, što nekome novom slušaocu može biti stranije u času kada je vokabular sasvim drugačiji mada su moje namere, i te 1955, bile iste kao i njihove.”

Mnogo je poslova kojima se bavio i bavi. Kompozitor, interpretator, pesnik, slikar, producent, dirigent, instrumentalista (klavir počeo da uči kod časnih sestara). Utemeljitelj zagrebačke škole šansone. Autorska pesma je amalgam njegova dva izvorišta: muzike i poezije. Od Broda u boci njegova poezija se prevodi, krade i antologizira.

U Zagreb dolazi 1956. Studira prava ali završava Muzičku akademiju. Na estradu stupa kao Igor Krimov, prepisivač nota, flautista i muzički saradnik TV Zagreb. Zbog objavljene zbirke pesama gubi taj posao. Peva u kvartetima Prima i Melos, ali i predvodi svoj kvartet flauta. Od 1963. pojavljuje se kao solista. Opštu pažnju skreće 1964. antologijskim pesmama “Kuća pored mora” i “Moderato kantabile” (odbijena na festivalima u Zagrebu, Opatiji, Beogradu, a predstavljena na “salonu odbijenih”). Prvi album “Čovjek kao ja” izlazi 1969. Stvarao za Josipu Lisac, Zdravka Čolića, Bijelo dugme, Gabi Novak, Kemala Montena i desetine drugih. Večne pesme? Svako ima svoju, zar ne?

- Čitav život sam, zapravo, samo radio. Ujutru, kad počnem oštriti olovku, počinje mi novi život, dakle onaj koji bi još trebao biti. A čovek gasne, gasne erotski, porodično, prijateljski i ko zna kako još. I ostaje li nešto? Oštrenje olovke.

Bio sam među prvima koji su na plastiku ili pred mikrofon stavili nekakvu vlastitu intimu, govorili na svoj način, izneli sebe, koji su komponovali, pevali i stihovali s jednim, i meni ponekad neverovatnim, razotkrivanjem sebe sama. Inače, sva šlageristika je jedan preliv, jedna igra skrivača, to je jedan građanski objektivitet, nije nikakvo subjektivno izražavanje nečega kroz tu formu. I onda sam se u toj i takvoj šlageristici ja pojavio među prvima što je izazvalo sve moguće nesporazume, čak i onaj fizički. Bernard Bife je rekao da XX vek otkriva lepotu ružnoga. Ja sam u to vreme bio čovek čudnog izgleda: klempav, nikakve kose, neuobičajenog oblačenja, isposničkog izgleda. Odudarao sam od građanskih ideala čoveka koji se pojavljuje pred mikrofonom.

Na ploči “Tihi obrt” objavljenoj 1993. pevate o samoći Hauarda Hjuza i upoređujete ga sa stradanjem Franje Kluza...To ste pisali ranih devedesetih kad ste prolazili kroz ličnu usamljenost ratnih godina...

- Film “Avijatičar” je vratio interesovanje za Hjuza. Ja sam uslovno izjednačavao njegovu sudbinu sa svojom. Jer se ja vodim po odvajanju, samoći, nemasovnom komuniciranju što bi rekao Mislilac: “nemoj trošiti život u neprekidnom kontaktiranju sa gomilom, da na kraju to ne bi ostao tuđi a ne tvoj život”. Toga se pribojavam. Znam da bi negde mogao napuniti sportsku halu, ali ne mogu komunicirati sa toliko ljudi. Moja ćerka Sandra, koja 18 godina živi u Holivudu, jednom me je vodila na Floridu u muzej gde je smešten “Spruce Goose”, drvena letilica koju je napravio Hauard Hjuz. To je bio najveći avion onog vremena. U težnji da poleti, Hjuz je njime stvarno poleteo nad zalivom Los Anđelesa. Tri milje je leteo. Samo njegovo fizičko održavanje košta milion dolara. U tom grandioznom kompleksu suvenirskog muzeja je Hjuzova voštana figura a nedaleko je privezan i ogromni “Kvin Meri”, prekookeanski brod koji je sada delimično hotel. Ima na sebi telefonske govornice iz starog Londona. Ja sam iz te govornice koja funkcioniše, gledajući drveni avion, telefonirao mojoj materi u Šibenik.

Dakle, mene je fascinirala sudbina čoveka koji je imao sve, najveće firme onog doba, najzgodnije suložnice i lepotice, da bi se na koncu povukao u osamu i da se nije znalo da je umro kad je stvarno umro. Ne zna se koliko u svetu ima preduzeća čiji je Hjuz i danas vlasnik. Prestao se pojavljivati, komunicirao je samo preko advokata. Moja sudbina nije takva jer ja nisam toliko velik, ali sam njegovu sudbinu zato mogao uporediti sa sudbinom našeg partizana Franje Kluza. Mada me je zanimalo, nisam uspeo naći sve podatke o njemu. Franjo je okončao kao partizanski letač, oboren od Nemaca kod Trogira. Tamo je bila njegova spomen-oznaka koja je u jednom naletu preteranog ili preuniženog domoljublja srušena. Identifikovao sam te dve sudbine, što nije bilo prihvaćeno al' sam ja to snimio. On je bio antifašist. A sada kad je Skorsiz snimio film, sve je ušlo u modu. Ta pesma je sa “Tihog obrta”. / Mrak četrdesetih, na radiju bluz/ Završit ću kao Hauard Hjuz/ ili po domaću – kao Franjo Kluz/.

Posle toga sam snimio “Ministarstvo straha” čiji je naslov u prvom izdanju bio samo “Ministarstvo”. Unapred sam napadnut preko nekih naslovnih strana, pregrejanog voljenja sebe i svoga, da kod nas nema straha. A strah uvek postoji, on je čoveku imanentan. Taj mudrac koji me je napao nije znao da postoji film velikog Frica Langa koji je snimljen 42. Prognanik Hitlerov je snimajući delo u Londonu adresirao film na jednu udrugu, jednu fašisoidnu sektu. Oni su dakle bili ministarstvo straha. Nakon što sam ja bio prokazan, taj je film bio ovde prikazan na Drugom kanalu televizije. Pri obnovi tiraža vratio sam pun naziv ploče.

Ne koncertiram previše jer inače ne bi bilo mog autorskog rada. Neko mora sedeti kod kuće i pisati, ponekad čak i 18 sati. Ovih poslednjih 10 godina, mučnih godina kad je bilo najdelikatnije raditi, imao sam nekoliko krasnih trenutaka na sceni...

ČOVEK KAO JA: Nije lako živeti u svetu čije su ključne odrednice koka-kola, riality programi i Veliki brat. Srećom, postoje i paralelni svetovi, te ljudi poput mene koji na to ne pristaju. Mene zanimaju ljudi koji će saslušati moje pesme. Možda zvuči staromodno, ali to je svet kojem pripadam. Meni ne trebaju mladi, bogme ni stari. Meni trebaju svesni. Oni koji imaju lični pristup, koji su došli do nečega sami, koji su nešto pročitali, koji su formirali svoju duhovnu sferu. NJih trebam.

Kao rodonačelnik pesmotvoraca, koliko ste zadovoljni naslednicima?

- Moram biti počašćen što se puno ljudi još poziva na mene, a to čine i kantautori iz najnovije generacije. Nedavno sam koncertirao sa Predinom i imao lepe dane. Inače sam proveo nezaboravne trenutke sa slovenačkim autorima. Prvi sam koncertirao sa Breceljom koji je sedamdesetih bio najradikalniji. Onda sa Šifrerom. Kad je radio na hrvatskom, ja sam mu bio konsultant i prevodilac. Preveo sam kompletnog Domicelja. Recimo, Vlado Kerslin mi je odan kao da mi je brat. Svi su oni, ako mogu reći, ispali iz mojih rukava. I to priznaju. Nisam doživeo negaciju sa tih strana. Konačno, i Bora me morao uzimati u obzir. Balašević je do nekog vremena govorio da je bio potaknut Bitlsima i Arsenom. Ima tog sleda, ali to nije isti rukopis. Sada je i ta grupa TBS, upravo eksponirana na osnovu moje pesme “Ono sve što znaš o meni”, napravila svoj najveći hit. Na mojoj duhovnoj i muzičkoj osnovi, iznad imaju svoj tekst. Zafrkavam ih – kao recitatorska družina. Ne mogu reći da mnogi nisu spavali sa mojim knjigama ili pločama pod svojim jastukom.

Sada je došao jedan drugi razgovorni način koji je više ulični. Ja sam oduvek bio bliži literaturi. Uvek sam imao tu naznaku akademsku koja je neke ljude privlačila a druge odbijala. Ima još sveta koji – kad oseti akademsko – kloni se kao vrag od tamjana. Bio sam svestan te pozicije koja se kroz vreme nije izmenila. Ali i publika ide nekim drugim dometima. Tako ni moga Đina Paolija u početku nisu shvatali. Mislili su da za njih isključivo imaju da pevaju sjajni pevači poput Marija Lance ili Klaudija Vile. Đina su potcenjivali dok jednog dana nisu shvatili da o njihovoj sudbini peva upravo on, a ne veliki pevači. Samo je trebalo imati strpljenja da mu publika odraste. Tako i moja publika odrasta. Sada dolaze do mene i nosioci drugih žanrova, oni koji me na svom početku uopšte nisu tretirali.

Koliko vam klasično obrazovanje otežava položaj u kulturi estrade?

- Razlika je u tome što ja imam akademsko muzičko obrazovanje. Kod mene to muzičko nikad nije bilo usputno. Što, takođe, može biti negativno, taj akademski miris koji me privlači. Nisam imao banalni šlageristički pristup i pripeve. Ja sam, ipak, autor dvadesetak knjiga. Osim što sam nosilac bola u srcu, ja sam nosilac Goranovog vijenca, a prošle godine Pjesnička knjiga godine u društvu takvih velikana kao što su Vesna Parun, Tadijanović. Naši apsolutni bardi. Dakle, imam obeležje toga, tu sličnost šta hoćemo reći i različitost koju nosi moje akademsko, čega se ja ne odričem. Svestan sam da mi je to pravilo sklonosti i nesklonosti. Jednom je veliki Veselko Tenžera napisao da sam ja “intelektualni kapric”. To je delimično istina, kao što je istina da sam imao i širu podršku...Evo, nedavno sam sa Predinom na nekoliko koncerata okupio osam hiljada gledalaca, što nije zanemarljivo.

Razmišljate li o koncertima u većim prostorima?

- Ja neću koketirati. Niti to neko očekuje, niti sam to ikada želeo. Nemam veliku podršku masovnog komuniciranja. Sa mnom ne mogu komunicirati oni što na koncertima stoje na nogama i mašu rukom držeći flašu piva koja će kasnije završiti pod nogama. Oni imaju potrebu kolektiviteta, čoporiziranja a ne onoga što se faktički zbiva na sceni.

PET SUDBONOSNIH ŽENA: Kako formirati život bez ljubavi? Onda si nesposoban. Onda si invalid. Emocionalni. Postoji ta potreba za drugim. Nema li je, ostaješ samac. A ljubav može biti različita: prijateljska, bračna, roditeljska, rodoljubiva, zavičajna....ali šta čoveku ostaje ako toga nema? I čitanje je ljubav, i pisanje, i komponovanje je ljubav, i razgovor... Moje su žene života: moja majka, moja ćerka Sandra, moja Gabi, moja unuka Lu i moja Padovanka koja mi je dala jetru. Sudbonosne žene, žene mog života... Kad me Gabi pita za neku ljubavnu pesmu: Otkud to, na koga se odnosi!? Ja joj, pola u šali a pola u zbilji, kažem: Krećem od svojih ideja i tuđih iskustava! Sve moje je zapravo autobiografsko. Čovek piše o sebi čitav život. Nisam romanopisac, romansijer koji može pisati o drugima i potpuno ulaziti u druge sudbine. Kad se maknem sa terena najličnijeg, onda sam kao Antej. NJega kad odvojiš od zemlje, a njegova majka je bila Gea, onda on ne funkcioniše. Tako i ja, više ne funkcionišem. Ako se pomerim iz domena ličnog, onda to više...

Mati.

- Crnu boju sam možda nasledio od majke. Ona je uvek bila u crnom. Kao ni ona, ni ja se nikad nisam dekorisao. Ni tapetirao, kao mnogi naši pevači... Jednom sam usred poslednjeg rata na televiziji video kako moja majka sa Unproforom u svojoj 87. godini ide po ruševinama Šibenika, da malo izvidi situaciju. Tada sam napisao pesmu “Majka Hrabrost”.

LJubav je reč i... ništa više?

- Mislim da ljubav ne postoji da bi bila srećna. Moj prijatelj Šarl Aznavur je davno lepo rekao da su sve balade posveta izgubljenoj ljubavi. Jer pesme o dobijenoj ljubavi bile bi prevesele i sigurno ne bi bile tako uverljive.

Kultnu pesmu “Ne daj se Ines” je prvo objavio “Pop ekspres” 1969. Taj časopis je imao običaj da štampa pesme na poslednjoj strani. Kazali su: Hajde, Arsene, donesi i objavi nešto.

- Tada sam zaboravio na poeziju. Bio sam u muzici. “Ines” sam napisao za prijateljicu. Bila je stvarna osoba.

Ines Bareza, junakinja Arsenove poetike i Šerbeyijinog glasa, nekadašnji beogradski student istorije umetnosti, dugo živi u Milanu. Nedavno je priznala:

“Kad čitam pesmu, nižu se slike i naviru sećanja. Istina, ima dosta pesničke slobode. U stvarnosti, nije bilo muža, bolnice, rođena sam 39. ali je postojao zeleni autobus koji se ruši niz jednu beogradsku padinu, vetar, jesen, moji zarumeneli obrazi zbog kojih su me često zadirkivali...Nas smo dvoje tada bili jako mladi i uistinu je neobično kad neko u 25. godini, koliko je Arsenu tada bilo, razmišlja o prolaznosti, o tome da se ne smemo dati godinama te da, uprkos tome šta nas čeka u životu, moramo ostati isti.”

Sa Gabi Novak se sudbonosno zbližio 1970. na turneji po bivšem Sovjetskom Savezu: “Bili smo u Gruziji, u Batumiju, u gradu u čijoj su okolini naftonosni izvori. Došetamo do glavnog trga, a na zgradi pozorišta ogromna Staljinova slika. To je Staljin, zapanjila se Gabi. Da, drug Staljin! Oni ga drže. Ovo je Gruzija! Šetajmo dalje, kažem joj ja. Uhvatili smo se za ručice koje nisu bog zna kakve, ali se od tada stalno držimo.

- Moja prijateljica iz Beograda kaže: Često mi govore Arsenova patetika, a zaboravljaju reči jednog pesnika – “Poezija je patetika umna.” Emocionalnost, preterana osećajnost pojavljuje se u vreme kad je, što tvrdi Zvonimir Golob, “ljubav bila ostavljena na cedilu.” Ja sam se njoj obratio na drugi način. Meni je to bilo lako obaviti jer ja nisam kalkulisao. To je bilo u meni, slagao se taj teret koji sam ja bio dužan isteretiti. Bez obzira kakav odjek to bude imalo u javnosti. To je jedno što ja imam, drugo nemam. Nije bio kalkulantski taj moj ispovedni način, ta nekonfekcionalna priča, koju su hermetisti i možda drugi veliki pesnici izbegavali.

Život se, pevate, troši kao kreda. Osećate li često okus soli i prepoznajete li potrebu za onim “vraćam se tu”?

- Naravno. Znate, u velikom snegu Rusije sam napisao: “Ovo mi more više znači, ti će mi ljudi više dati”. Eto, moja prijateljica se nedavno vratila iz Amerike i želela da pravi jednu televizijsku emisiju jer je upravo pesma “Vraćam se” bila značajna u toj odluci da se vrati i okrene život na ovu stranu.

Neko kaže: “Koliko sam ja žena okrenuo...” Okreće se vreme, jugo, okreću se medalje i šnicle. A žene se vole...Neki dan sam bio u jednom gradu gde mi je supruga gradonačelnika rekla: “Sebi sam kao curica govorila, kad porastem volela bih biti Arsenova žena...” To ti je uvek drago za čuti. Kad bi mi platili autorska prava svi oni koji su se zaljubili uz moje pesme, gde bi mi bio kraj!? Najzgodnija je priča mog Šibenčanina koji tvrdi da je ženu uhvatio na uvod pesme “Moderato kantabile”, pre nego sam i zapevao. Tako, valjda, želi meni oduzeti deo zasluga. Ponekad mi prilaze ljudi koji su deci dali ime po nekoj protagonistkinji mojih pesama: Sandra, Milena, Ines, Gabrijela, Iva...

Ima li, posle toliko godina i pisanja, prećutanih tema?

- U nas je razgovor o emocionalnom, erotskom, verskom, nacionalnom i seksualnom uvek represivan. Osvetnički i grub. Ali ja sam o svemu tome govorio na svoj način. Mogu govoriti o istopolnoj ljubavi, ali ona mene ne dira. Ja sam na principu da moja sloboda uvek seže do tuđe. Neka se svako ponaša kako hoće samo da svojom slobodarskom gestom ne dira moju slobodarsku gestu. Ne treba mahati istopolnom zastavom da ne bi ometali heteroseksualnu zastavu. Ja sam za snošljivost. To mislim u svim moralnim, nacionalnim i erotskim pravcima. Ali to ljudima nije dato. LJudi više vole nesnošljivost. Prvi veliki Grifitov film nosio je naslov “Netrpeljivost”. LJudi su skloniji netrpeljivosti nego snošljivosti. Ja sam za snošljivost. Čak za snošljivost sa nesnošljivim.

Četrdeset je godina od vašeg prvog koncerta u Beogradu. Nema “Tri lista duvana”, izmenjene su mnoge adrese, otišla je Vera Pavladoljska, neće biti nekih aplauza na koje ste navikli. Sa kakvom radoznalošću krećete, kako ste najavili, “put Istoka”?

- Nešto poput slavnog Hitlerovog “velikog udara” na Austrougarsku (smeh)...Kad sam dobio nagradu Tenko u Italiji, između devet autora, kakvi su bili, ljudi moji, Dilan, Koen, Brel, jedno od objašnjenja kritike je bilo: Put na Istok! Dolazim posle dugo vremena sa neobičnim osećajem jer ne preterujem u samoljublju. Ja ne mislim da me tamo puno ljudi niti poznaje niti voli. Idem raditi svoj posao. Pevati neke stare i neke nove pesme. Uostalom, zašto ne bih došao? U Beogradu uglavnom, kažem uglavnom a ne isključivo, nisam imao loših iskustava. Osim toga, sad ću vam otpevati Đina Paolija na italijanskom. Peva akapela: /Kao što se zločinac vraća na mesto vlastitog delikta,/ tako ćeš se i ti vratiti na to isto mesto/ jer tvoje srce inače neće naći smiraja./

Tri namernika iz Beograda, konobarica i dve prisutne gošće tapšu neočekivanom performansu.

Uz osmeh Arsen žurno kreće ka izlazu: “Gabi će biti zabrinuta, dugo me nema.”