U traganju za izgubljenim kupcem

Kupovina umetničkih slika danas za većinu predstavlja privilegiju malobrojnih. Zlatno doba za sve, pa i za tržište umetničkih dela, kako mnogi kažu, bilo je sedamdesetih i osamdesetih. Najveći kupci bili su iz tzv. srednjeg sloja koji je sa dolaskom ekonomski nestabilnih vremena nestao. Sve to dovodi do pada nekada formiranih cena, jer za razliku od svetskog tržišta na kome vrednost umetničkih dela s godinama raste, kod nas je situacija obrnuta. Društveni uslovi doveli su i do toga da dva najveća prodajna salona u Beogradu (Jugoslovenska galerija umetničkih dela i Prodajna galerija Beograd), koji su decenijama delatnost zasnivali na prodaji umetničkih dela, u proteklih nekoliko godina svoj rad prvenstveno baziraju na priređivanju izložbi.

Da sve nije crno-belo pokazuje postojanje brojnih privatnih galerija koje svoju delatnost zasnivaju isključivo na prodaji. Vrlo indikativne su i gotovo svakodnevne aukcije slika, koje se mogu pratiti na skoro svim televizijskim kanalima, a na kojima se od postignutih cena običnom čoveku vrti u glavi.

Na pitanje da li su te cene i aukcije “lažirana predstava za narod”, u zavisnosti od toga kome se postavlja, može se dobiti kako pozitivan tako i negativan odgovor. Međutim, kada se na tržištu pojavi neko delo onda se zna kolika je njegova realna vrednost. Drugi je problem što su formiranje cena, kao i mnoge druge stvari koje se tiču prodaje umetničkih dela, kod nas još uvek u izvesnoj meri mistifikovani, tako da za mnoge predstavljaju enigmu.

U svetu gde funkcioniše država i gde je sve regulisano, vrlo je jednostavno formiranje cena i one se uvek određuju na isti način, kaže Nikola Kusovac, dugogodišnji kustos Narodnog muzeja. “Mlad čovek koji još uvek nije primljen u strukovno udruženje ili je na ivici, ima autorsko pravo na nešto više od polovine jednog dohotka asistenta i docenta na FLU, a to je u ovom trenutku trideset pet do četrdeset hiljada dinara. Sada je taj iznos petnaest hiljada jer je kriza u društvu, s tim što se na navedenu sumu dodaje utrošeni materijal i sl. Kada umetnik postane član ULUS-a, ima jednu ili dve samostalne izložbe, cena slike je u visini jedne navedene plate. Posle nekoliko selekcionih izložbi i zapaženih kritika, autor ima pravo na dva pomenuta iznosa. Nakon petnaest godina staža i napravljane biografije, reč je o dva ili tri dohotka, kada postane profesor i reprezentativno ime, dolazi se do raspona od tri do pet takvih iznosa i ako je reč o akademicima, u pitanju su četiri do pet pomenutih plata. Preko ove sume važi pravilo – koliko ko hoće da plati. Naravno, ako je rad manji iznos pada, ako je veliki format raste i to je jedini način da se cene regulišu.”

O transparentnosti cena kada je reč o svetskim okvirima, govore godišnji pregledi prodaje koje u proteklih nekoliko decenija daju Majer, Akun, Adek i drugi. Oni se prave na osnovu podataka dobijenih iz poreskih organa a, po rečima Nikole Kusovca, tako nešto vrlo brzo biće uvedeno i kod nas, u prilog čemu govori i uvedeni PDV.

Iako mnogo elemenata utiče na formiranje cena, na domaćem tržištu, kako mnogi ističu, nema pravila. U godinama iza nas najpresudniji faktor verovatno se nalazio u činjenici da je zbog besparice bila velika ponuda slika iz privatnih kolekcija koje se prodaju po niskim cenama. Momčilo Todorović, vlasnik galerije “Radionica duše” koja je opremala PTT, Mobtel, Deltu, Hemofarm, Beograd put i mnoge druge velike firme, ove angažmane i tajnu svog uspeha objašnjava pored dobre ponude i povoljnim otkupom, što stvara mogućnost da se napravi razlika između nabavne i konačne cene.

Nenad Nikolić, kustos Prodajne galerije Beograd, navodi da umetnici uglavnom vode računa o platežnoj moći publike, tako da su često spremni i da snize cenu. “Činjenica je da je procvat prodaje bio osamdesetih godina kada su neki slikari u novogodišnjoj, decembarskoj prodaji imali kupce i za dvadesetak svojih slika, obezbedivši se time materijalno za narednu godinu. Sada, sa propašću srednjeg sloja, slike kupuju firme za poklon partnerima, uglavnom vedute Beograda, i gastarbajteri – pejzaže rodnog kraja, uglavnom koferskog formata. Cene slika nisu skočile ali je standard opao, pa su slike skupe iako autori dobijaju mnogo manje novca nego u vreme sumraka komunizma kasnih osamdesetih. Nekada su slike kupovali lekari, inženjeri, profesori, radnici, studenti a sada su to firme i ljudi iz dijaspore. Ovi novi bogataši za svoje vile na Dedinju kupuju svašta, po savetima raznih arhitekata, dekoratera, znalaca i muvatora – od savremenih kičera do starih majstora”, rekao je Nikolić.

Opšta konstatacija svih sagovornika je da je srednji sloj, koji je nekada bio najbolji kupac, nestao ali, kako ističe slikar Željko Đurović, sada postoji jedan manji broj ljubitelja umetnosti koji je bogatiji i koji ne žali da plati dobru sliku, tako da je prodaja kvantitativno manja, ali se zato veći format prodaje za dobru cenu.

Sagovornici NIN-a ističu da najveće cene imaju velika imena iz srpske istorije umetnosti, ali da je veća prodaja živih slikara čije su i cene sasvim logično niže. Jedan od retkih domaćih slikara čija se dela na čuvenim svetskim aukcijama prodaju po visokim cenama je Paja Jovanović, čija je kompozicija na kojoj je predstavljen ukrotitelj zmije u Maroku, u Sotbiju prodata jednom Englezu za sto sedamnaest hiljada funti. U domaćim okvirima, posle Jovanovića visok rejting imaju slike Save Šumanovića koje su se nekada prodavale za sto pedeset, dvesta hiljada maraka, da bi danas njihova cena bila šezdeset hiljada evra sa tendencijom daljeg pada. Potom dolazi Nadežda Petrović, Ignjat Job, Marko Čelebonović, Petar Lubarda itd.

Od naših savremenika najveće cene postižu slikari iz tzv. pariskog kruga. Nikola Kusovac navodi da je Quba Popović, ovih dana, na izložbi u Parizu prodao jednu sliku (radi se o velikom formatu) koja, po njegovoj proceni, ne vredi ispod pedeset hiljada evra. Najskuplja slika u “Radionici duše” je delo Dade Đurića i njena cena je dvadeset pet hiljada evra. “Sve ostalo je na nivou od četiri, pet i šeset hiljada evra. Savu Stojkova mnogi kritikuju ali da nije njega ja ne bih mogao da kupim tri stotine Toškovićevih slika. Stojkov se odlično prodaje, jer to ljudi vole a i njegov rad je dobio potvrdu od strane mnogih uglednih istoričara umetnosti”, kaže Todorović.

Prošle godine, za zbirku 19. veka u Narodnom muzeju nije otkupljeno nijedno delo, dok je pretprošle otkupljeno jedno. Odgovorni u Narodnom muzeju navode da je prošle godine Gradski sekretarijat za kulturu pomogao muzeju, tako što je dao novac za otkup jedne slike (Milica Stevanović) i jedne skulpture (Olga Jevrić). Oni navode i to da su radovi kupljeni za izuzetno visoke sume “tako da je za sliku dato dvesta pedeset hiljada dinara a mi bismo za taj novac normalno mogli da kupimo deset slika”.

Nezavisno od vremena u kome nastaje, kao jedan od najvažnijih elemenata prilikom formiranja cene dela navodi se i marketing. Tako, po rečima Todorovića, ništa nije urađeno za rejting Omčikusa, Lubarde ili pak Todora Stevanovića dok, kako ističe Kusovac, Olja Ivanjicki, Milić od Mačve i neki drugi su uvek znali i na drugi način da osvoje tržište, a ne samo kvalitetom. Todorović pažnju skreće i na jedan drugi problem a to je lažna slika cena na tržištu.

“Svaka čast gospođi Madleni Janković na njenoj inicijativi da otvori aukcijsku kuću ali očito da tim koji odlučuje o izboru i ceni slika nije adekvatan tako renomiranoj firmi. Na jednoj od aukcija, slika Zorana Pavlovića prodata je za osam hiljada evra a mi na tržištu znamo da to nije tako. Damjanovski je procenjen na pet i po hiljada evra, Živko Đak na tri i po hiljade, a na drugoj strani Meštrovićeva skulptura je dve hiljade!" – navodi Todorović.

Kada je reč o skulpturi, nezavisno od autora ona na ovim prostorima teško nalazi svog kupca. Vajar Nikola Vusovljević ističe da se skulptura može prodati jedino ako država otkupljuje, ali se za to mora čekati na red i “onda kada se to desi, cena nije onakva kakvu taj rad zaslužuje”. “Postoji tržište za skulpturu ali na njemu treba biti stalno prisutan. Ne smete da budete kod jednog galeriste već kod više njih a retko koji umetnik to može finansijski da podnese.”

Nikola Kusovac pažnju skreće da jedan broj umetnika koji imaju visok umetnički rejting, odlično prolaze kod kritike, favorizuju se, podržavaju se čak i politički, ali na tržištu nema potražnje za njima. “Prosto, koga nagradi Skupština grada taj je miljenik vlasti”, kaže Kusovac.

“Podrška istoričara umetnosti i medija je u svakom slučaju dobra i potrebna ako se forsiraju prave vrednosti, ali pitanje je šta su prave vrednosti. Pitanje je i da li će preporuka istoričara umetnosti naterati kupca da zavuče ruku u svoj yep i plati umetničko delo nekoliko hiljada evra ako mu se ono ne sviđa. Ranije je to bilo više izraženo i razbacivali smo se tuđim novcem. Sada to rade neke institucije ali kad je u pitanju vlastiti yep, dobro se razmisli”, smatra Željko Đurović.

Miroslav Rodić, direktor Jugoslovenske galerije umetničkih dela, za NIN kaže: “Ekonomska moć građana utiče na tržište i to je ono glavno pitanje. Danas se ljudi bore sa egzistencijalnim problemima i ne pada im na pamet da sebe obraduju nekim duhovnim vrednostima i u kuću unesu nešto što treba da im oplemeni život. To je razlog zašto je danas tržište bukvalno prepolovljeno.”

Olivera Vukotić