Demonstracije za policiju

Jedan broj hroničara veruje da se podela po nacionalnoj osnovi policijskog vrha tadašnje BiH, ranog proleća 1992, može uzeti kao detonator za rat na koji su svi bili spremni. Trinaest godina posle, u desetoj godini mira, sudbina policije u BiH je ponovo top-tema. Opet je to dramatično, zvanično su Sarajevo i Banjaluka sve udaljeniji, a u najširoj javnosti emotivna temperatura raste. Na političkoj sceni RS najavljuju se smene i ostavke najviših političkih lidera.

Policija je izbila u prvi plan kao deo mnogo šireg paketa ili, preciznije, ambicije međunarodne uprave da se desetodišnjica mira u BiH (jesen ove godine) obeleži, kako su to kolokvijalno nazvali, prelaskom iz dejtonske u briselsku fazu, koja podrazumeva niz promena (zovu ih reforme). One se svode na slabljenje entiteta i prenos tih ovlašćenja na nivo BiH.

Sve je počelo pričom međunarodne uprave kako su policije BiH neefikasne i pod prevelikim političkim uticajem i da se “na putu za Evropu” to mora popraviti. Na tom fonu još ranije su ujedinjene tajne policije, napravljena državna granična služba i neka vrsta bosanskohercegovačkog FBI (ovde se zove SIPA), zaduženog za organizovani kriminal. Entitetima su ostavljeni pozornici, saobraćajna policija i kriminalističke službe za borbu protiv kršenja zakona manjih razmera. Sad je i to došlo na red.

Prvo je formirana brojna ekspertska komisija u kojoj članovi iz RS nisu prihvatili da se ta ovlašćenja prenesu na nivo BiH. Onda je Ešdaun na četvorodnevno druženje na planinu Vlašić, u neku vrstu kućnog pritvora, odveo predsednike najvećih parlamentarnih stranaka iz BiH. Nakon tog skupa sarajevski bošnjački političari su, ne bez likovanja, učestalo izlazili u javnost sa tvrdnjama kako je dogovoreno da policija sa entiteta prelazi na nivo BiH a da Republici Srpskoj ostaje Ministarstvo unutrašnjih poslova koje će se “baviti vatrogasnom službom i nekim civilnim poslovima”. Prema tim, ali i Ešdaunovim tumačenjima, decentralizacija policije biće izvedena u nekoliko regija koje neće uvažavati entitetske granice. Ešdaun je još gotovo trijumfalno izjavio: “Dobili smo jednu policiju.”

Srpski političari (Čavić, Dodik i Ivanić) uglavnom ćute, ali su medijski presing i informacije po kojima je na Vlašiću zaista postignut dogovor da se zakonski i buyetski policija premešta na nivo BiH, a da će se granice budućih regija odrediti u narednih nekoliko dana, probudili sve one koji se podrazumevaju pod pojmom nevladin sektor. Gotovo horski iz dana u dan taj deo javnosti u RS oglašava se u stilu “skup na Vlašiću je neformalna grupa ljudi, tražimo da se o svemu izjasne institucije sistema – parlament i vlada”.

I, zaista, za 17. maj zakazana je sednica Narodne skupštine RS, a za isti dan i demonstracije na čijem čelu će biti porodice poginulih boraca VRS, logoraši, neki sindikati i sl. Parlament bi tog dana trebalo da izglasa promenu Ustava (potreban je dvotrećinski broj poslanika), jer bez toga nije moguće preneti ovlašćenja.

Oglasila se i stručna javnost. Tako dvojica poznatih banjalučkih advokata (i poslanika, prvi u Veću naroda, a drugi u Skupštini), Miroslav Mikeš i Krstan Simić tvrde da “predložena organizacija policije znači i drugačiju organizaciju celokupnog pravosuđa”, pa bi i taj deo nadležnosti RS izgubila, a to je radikalno menjanje dejtonske konstrukcije BiH.

Boračka organizacija RS (sa gotovo dvesta hiljada veterana poslednjeg rata) gotovo je u svakodnevnom zasedanju, a njen predsednik Savo Cvetinović je direktno zapretio: “Ukoliko osetimo da su neki spremni na ovakve radikalne promene Ustava, tražićemo raspuštanje parlamenta, raspisivanje novih izbora i ostavke i smene najviših funkcionera.”

U najvećim političkim partijama RS vode se “teški razgovori”, a unutarstranačka polemika izbija i u javnost. Dragan Čavić je poslednju sednicu Glavnog odbora SDS (najviše poslanika imaju u parlamentu) okarakterisao kao “jednu od najtežih od osnivanja ove partije”. Rekao je da Glavni odbor nije prihvatio njegov izveštaj sa Vlašića o reformi policije, i dodao: “Ne odbacujem mogućnost podnošenja ostavke, iako bi ona samo komplikovala trenutnu političku situaciju u RS.” Čavić nije precizirao da li razmišlja o ostavci na mesto predsednika SDS ili možda i predsednika RS.

Pokušaji da se nađe odgovor na pitanje zbog čega su lideri najvećih političkih partija znatno “mekši” od ostalog rukovodstva i članstva svojih partija, za sada su samo u domenu nagađanja. Verovatno učesnici vlašićkog sastanka nešto više znaju o kaznama koje najavljuje međunarodna uprava ukoliko se ne usvoji predloženi koncept reformi. U javnosti o tome za sada nema nagoveštaja. Ali, evropski komesar za proširenje EU Oli Ren iz Brisela je poslao zvaničnu poruku u Banjaluku: “Na Vlašiću ste napravili važan korak, ali nedovoljan.” Oli Ren verovatno misli na zasedanje parlamenta RS bez kojeg se ipak ne može promeniti Ustav.

Najavljuje se sledeći redosled dešavanja: 17. ovog meseca zaseda parlament, istog dana održavaju se i demonstracije. Sve u Banjaluci. Dva dana kasnije u Briselu se razmatra da li je BiH dovoljno učinila kako bi zaslužila Studiju izvodljivosti.

Ovdašnji analitičari u pokušaju da odgovore zašto, kad je reč o BiH, EU toliko insistira na centralizaciji, a u drugim zemljama čak podstiče decentralizaciju i regije, nisu otišli dalje od odgovora: “Tako im BiH iz Brisela izgleda jednostavnije.”

Prva obnovljena crkva u Dalmaciji U Metkoviću je 8. maja osveštana obnovljena crkva Svetog velikomučenika Georgija u prisustvu vladike zahumsko-hercegovačkog Grigorija, vladike Atanasija, osam sveštenika i brojnih vernika iz Metkovića, Splita, Dubrovnika, Mostara i Trebinja. Crkva je 31. maja 1992. godine minirana tako da je u njoj srušeno sve osim oltara i časnog prestola u njemu. Bogosluženju su prisustvovali i sveštenik Rimokatoličke crkve franjevac Blaž Toplak i gradonačelnik Metkovića Stipe Gabrić Jambo sa saradnicima, kojima je episkop Grigorije u svojoj besedi zahvalio na pomoći. “Nije bilo lako opstati i preživjeti životom graničara gdje se vjernost državi brojala brojem pušaka i brojem mrtvih koji su bili garancija živima na mirno življenje do novih nemira na uvijek uzavreloj granici carstava. Pravoslavna zajednica danas broji oko 120 domova i taj broj je manje-više nepromenjen u posljednjih stotinu godina. Qubav i veza sa zavičajem učinila je da se u nevolji posljednjeg ratnog egzodusa 1991-95. godine većina pravoslavnih Srba odlučila za opstanak na svojim ognjištima. Cijena opstanka je bila visoka, svaki bi čovjek mogao ispričati svoju priču zebnje i straha za goli život, a ratno stradanje i šikaniranje nije ih moglo mimoići. Međutim, danas pokazuju zadovoljstvo što su ostali tamo gdje su živjele generacije njihovih predaka”, kaže Goran Spaić, paroh dubrovački, koji administrira parohijom već sedam godina. Od 1998. godine teku pripreme za obnavljanje crkve, formira se Crkveni odbor koji je, predvođen Mirkom Popovcem, uspeo da obnovi prvu pravoslavnu crkvu u Dalmaciji i istovremeno obnovi živu crkvu naroda Božijeg, kroz učešće svih u obnovi hrama i u bogosluženjima koja su vršena kroz celi period obnove. Skoro da nema pravoslavnog Metkovljanina, kako iz Metkovića, tako i onih koji sada žive u Beogradu i drugde, da nije dao svoj doprinos obnovi hrama. Većina vernika je već tog dana mislila na Sveti arhijerejski sabor u Žitomisliću, manastiru koji se uveliko obnavlja.