Naša mala strategija

Ne sekirajte se ako vam je zaigralo srce dok ste gledali paradu na Crvenom trgu. Jeste da po pravilima novog morala, koji se uspostavlja u Srbiji, nije dobro iskazivati pozitivna osećanja prema vojnoj sili, ali posmatrajmo to sa malo razumevanja – u vama je samo progovorila nostalgija za vremenom kada je ova zemlja (u proširenom obliku) bila sposobna i voljna da i sama organizuje parade. I smatrala to znakom prestiža i neizostavne deonice u geopolitičkoj trci. Danas, ophrvani borbom da preživimo, nismo sposobni da organizujemo ni smotru veterana, i verovatno je to i dobro. Ispali smo iz trke čiji smo bili samo veštački deo, mirođija bipolarnog sveta, ali dovoljno dugo da umislimo da u svetskim razmerama nešto značimo. Sudbina planete danas se prelama negde drugde, recimo u tamo nekoj Kirgiziji, za koju malo koji građanin ove zemlje zna gde je.

Pre osam stotina godina na jugu te kaspijske države, baš tamo gde je pre nekoliko nedelja počela pobuna protiv predsednika Askajeva, sposobnog da krivotvori izbore, ali ne i da vidi 12 miliona dolara koje je samo u poslednjih godinu dana u tu zemlju uložila američka fondacija Fridom Haus, odmarao se Marko Polo pre nego što je krenuo preko Pamira. Teritoriju Kirgizije preseca “put svile”. Wime je Aleksandar Veliki išao na istok, DŽingis Kan na zapad. Od Turske preko Sirije, Iraka, Irana, Turkmenistana sve do Kine utabali su taj bazar pun bogatih ležišta sirovina i unosnih biznisa, 10 000 kilometara dugi i nekoliko stotina kilometara široki zapadno-istočni koridor, brojni trgovci, osvajači, misionari, sumnjivi tipovi i avanturisti.

Šta ova teritorija znači danas? Za Rusiju to je prečica koja vodi do kontrole nad naftom usmerenom ka Evropi. Za Evropu je to magistrala ka Kini i toliko željenoj ulozi velesile. Ne čudi što Svetska banka, Azijska razvojna banka i dva tuceta država žele da u tu prastaru trgovačku rutu investiraju milijarde. Između Crnog i Žutog mora nići će relativno uzak pojas ispresecan sa 140 000 kilometara puteva i pruga. Ko će raspolagati ovim gigantskim “trpezo, postavi se”?

Već dve godine Amerikanci više-manje uspešno vojno trasiraju zapadni deo “svilene staze”. Počelo je sa Irakom, predstoji ostatak. U pitanju je prava “grand strategdž”: privredna kolonizacija i politička modernizacija islamskih zemalja, spojena sa kontrolom evropskih, ruskih i kineskih ambicija. Uspeju li Amerikanci da ovladaju ovim prastarim kamenom moći, garantovano će još dugo očuvati svoju poziciju velesile. Oslabiće rusku kontrolu nad naftovodima, razdvojiće Evropu od Srednje Azije i Kinu od izvora nafte.

Vladimir Putin zna da se sve ovo, ipak, na prvom mestu tiče Rusije i grozničavo pokušava da stigne ono što je prespavao Boris Jeljcin. Za sada u Kirgiziji imaju vojne baze i Rusi i Amerikanci, podelili su ravnomerno i uticaj u Uzbekistanu, a Kazahstan je trenutno bliži Moskvi. Ova sudbonosna šahovska partija se, međutim, nastavlja. U novembru su izbori u Azerbejdžanu, sledeće godine predsednički u Kazahstanu i Tadžikistanu...

Teorija zavere? Ne, teorija borbe za moć. Koja bi u tom boju trebalo da bude naša “mala strategija”? Na čiju stranu treba da se svrstamo mi, na stranu koje od sila koja bi da bude velesila, ali na tome još mora da poradi. Na stranu Amerikanaca, braće po masovnoj kulturi i nekadašnjem ratnom savezništvu, Rusa, braće po veri i poreklu, ili Evropljana, braće po civilizacijskim korenima? Srećom, niko ne traži od nas da se opredelimo, jer, na kraju krajeva, u celoj priči bitni smo samo onoliko koliko je neophodno da se naše poluostrvo ponovo ne ustalasa. Tokom preuređenja “Kaspijskog Balkana” nije poželjan novi požar na onom evropskom. Zato se i Srbija, Pruska ovog regiona, kako je vide mnogi na Zapadu, drobi na poželjnu meru.

Bez obzira što nas naši političari uveravaju da su vrata unije bogate Evrope otvorena i za Srbiju, u njoj samoj o tome nema saglasja. Đulijano Amato, predsednik ovde već slavne Međunarodne komisije za Balkan, u blagoj, ali značajnoj polemici sa predsednikom Tadićem (u Korijere dela sera) o statusu Kosova i sudbini tamošnjih Srba, konstatuje da u ovom trenutku Evropljani osećaju “umor od proširenja” EU i da “postoji rizik da sve ostane isto, sa nama koji se sve više ponašamo kao kolonijalna sila, angažujući na hiljade vojnika i trošeći milione evra, i sa balkanskim 'kolonijama' koje se pretvaraju u geto, crnu rupu Evrope”.

A nemački Špigl piše da bi Rumunija, Bugarska i Hrvatska trebalo da se smatraju srećnim ako uspeju da uđu u Uniju u poslednjem trenutku, i, uz konstataciju da će EU možda biti primorana da traži druge načine za širenje stabilnosti i prosperiteta u najnemirnijim zemljama iz okruženja, zaključuje: “Jedno rešenje bi moglo da bude stvaranje dvoslojne Evrope...”.

U svetu klimave ravnoteže i strelovitih promena, gde se pozicije stiču i gube preko noći, Srbi se teško snalaze. Dok naša javnost još premišlja da li zemlja treba da ide ka EU, “jer smo mi već u Evropi”, u samoj Uniji se oblikuje teorija po kojoj nas treba ostaviti izvan briselskih kapija, kao priručnu koloniju, koja će ih, istina, nešto koštati, ali će to biti najbolja zaštita od uvoza balkanske nestabilnosti.

Zato, možda već sada, i nije pitanje na čiju stranu u globalnoj areni treba da se svrstamo, nego da li nas još iko želi.