“Nezavisno Kosovo” je zaseda

U dva prethodna broja NIN-a Qiljana Smajlović (moja koleginica po profesiji) i Leon Kojen i Slobodan Samaryić (moje kolege po trenutnom angažmanu) spore se oko Gorana Svilanovića i njegove interpretacije nedavnog sastanka Kontakt grupe sa državnim vrhom Srbije i SCG. Držim da je to, bez uvrede, gubljenje vremena i navlačenje vode na mlin u kojem se ne melje brašno za našu pogaču.

Nije Svilanović u ovoj priči o Kosovu vredan ni papira ni truda; njegov slučaj je fenomen parlamentarizma u ovoj zemlji u kojoj smo na sve svikli osim na to da u Skupštini Srbije sede „narodni predstavnici” koji se zalažu da se Srbija rasparča. Toga ovde još nije bilo. Dakle, Svilanović je skupštinski slučaj i kamenčić u cipeli Demokratske stranke koja mu je dala mandat. Drugi deo priče o Svilanoviću vezan je za delovanje albanskih lobija po svetu, ali ja se ne javljam ni zbog toga ni zbog Svilanovića kao takvog.

Voleo bih, ako mogu, da raspravu o Kosovu i Metohiji i budućnosti te pokrajine, bar u NIN-u i bar u delu naših sredstava informisanja, svedem na suštinu koja se, tu nemam nikakvu dilemu, potpuno zamaglila i izgubila. Hoću reći da smo mi Srbi, po ko zna koji put u istoriji, napravili grešku tamo gde mislimo (pogrešno, naravno) da smo jači od drugih; na polju jezika, reči, termina...Radi se o pojmu nezavisno Kosovo.

Onoga dana kada je briljantna proalbanska lobistika u celu ovu priču uspela da ubaci termin nezavisno Kosovo i prilepi mu legitimitet, Albanci su došli na pola puta do cilja. A taj cilj nikada nije bio, niti je sada – nezavisno Kosovo. Cilj je, od Druge prizrenske lige i 1878. godine, velika albanska država na Balkanu koja bi obuhvatala sve, ili uglavnom sve, teritorije na kojima su Albanci većina. Bez obzira na granice i bez obzira na interese drugih naroda i država.

Voleo bih da mi neko objasni kako to Kosovo i Metohija može da bude nezavisna država. Ta, uzmimo, nezavisna država u kojoj bi živelo 98 posto Albanaca graničila bi se sa državom Albanijom u kojoj živi 90 posto Albanaca. Misli li neko da bi između te dve države postojala granica, karaule, graničari, carina...? Gde u svetu postoji takav primer a da nije, kao u slučaju Severne i Južne Koreje, ostatak blokovske ili duboko ideološke podele koji će (taj ostatak) nestati onoga dana kada se sruši poslednja tvrđava rigidnog komuno-despotizma u Severnoj Koreji. Toga dana, treba li reći, doći će do ujedinjenja dve Koreje.

Dan proglašenja, aminovanja, nezavisnog Kosova i Metohije bio bi dan stvaranja velike Albanije. Ko tvrdi drugačije taj ili potcenjuje ovo malo preostale pameti u Srba ili je šeret kojeg, iz neobjašnjivih razloga, tretiraju ozbiljno.

Kosovo i Metohija, sadašnja srpska pokrajina koja se, snagom Rezolucije 1244 UN, nalazi pod privremenom kontrolom Ujedinjenih nacija, može da bude ili sastavni deo Srbije ili sastavni deo Albanije. Nema trećeg rešenja. Ko može da obori ovu postavku?

Zalažem se, gde god mogu, da Srbi, odnosno oni koji nas predstavljaju, redefinišu terminologiju oko Kosova i rešavanja kosovskog problema, da zauvek iz upotrebe izbacimo termin nezavisno Kosovo. Onoga časa kada u svakom razgovoru, tajnom i javnom, diplomatskom i parlamentarnom, kafanskom i novinarskom, umesto termina nezavisno Kosovo počnemo da koristimo termin odvajanje Kosova od Srbije i pripajanje Albaniji, nestaće bar pola sadašnjih srpskih problema vezanih za KiM. A upravo je to suština ove priče.

Ovde se, nije odgoreg ponoviti bezbroj puta, radi o pokušaju odvajanja dela teritorija jedne države (Srbije) i pripajanja tog dela teritorije drugoj državi (Albaniji) a od onoga ko tvrdi suprotno treba zatražiti bar jedan argument. Nema ga.

Kad neko ovako postavi problem (a to je do sada od Srba uradio samo Nebojša Čović, što ga je koštalo nekoliko nastupa u inostranstvu, na mestima gde se razgovaralo o budućnosti Kosova) onda albanski lobi tvrdi da ta nezavisna država Kosovo neće dobiti pravo da se spoji sa Albanijom. Kao – „nećemo im dati”. A kako im neće dati? Hoće li možda Holbruk, Abramovic, Amato i Svilanović, u uniformi i sa strojnicama, stajati na granici između Kosova i Albanije? Ili će tu ulogu preuzeti međunarodne snage? Ako je preuzmu (a neće) do kada će stajati na toj granici? Mogu da ostanu 100 godina (a ni to neće), onoga dana kada se odatle maknu ujediniće se dve albanske države.

Ima još jedna začkoljica u srpskoj retorici oko Kosova i Metohije. Ne manje važna i ne manje opasna. I ona je došla iz inostranstva a ovde se, svedoci smo, prima kao korov. Kažu: „isključen je povratak na stanje pre 1999. godine”.

Zašto je isključen? Ako se misli na režim Slobodana Miloševića, onda se slažem, on i svi njegovi vojni i policijski saradnici nalaze se u Hagu i stvarno je isključeno da im se vrate prijašnje funkcije i nadležnosti koje su imali. Ali, šta ako se misli na nešto drugo i šta je to drugo?

Šta je to Srbija uradila na Kosovu i Metohiji pa da zauvek izgubi pravo na pravnu, ustavnu pa i policijsku kontrolu tog dela svog teritorija.

Beograd je bio represivan prema Albancima? U redu, bio je. A jesu li Albanci, to sada tvrde svi komandanti OVK, od Čekua do Haradinaja, 1998. godine digli oružani ustanak na Kosovu, sa ciljem da taj deo odvoje od Srbije? Jesu. Ubijanjem policajaca, vojnika i civila.

Ili da se, ne bez razloga, spustimo malo dublje u istoriju pa da razgovaramo o albanskoj pobuni 1981. godine, kada su kosmetski Albanci tražili upravo ono što im danas nude Holbruk, Abramovic i Svilanović. Gde je tada bio Slobodan Milošević? Ili da postavimo pitanje: zbog čega se sa Kosova i Metohije, od 1945. do 1999. godine, iselilo više od pola miliona Srba?

I još jedno pitanje: ako neko u međunarodnoj zajednici želi da kazni Srbiju za upotrebu sile protiv onih koji su podigli oružani ustanak, kako i zašto takav tretman nema Hrvatska koja je, iz zone pod zaštitom Ujedinjenih nacija (Krajina), 1996. godine proterala 300 hiljada Srba, ubila oko 2 500 hiljade Srba, sravnila sa zemljom više od hiljadu srpskih sela i provela najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata.

Hoćemo li, tražeći odgovore na gornja pitanja, osnažiti one koji tvrde da neki međunarodni krugovi prema Srbima i Srbiji primenjuju jedna a prema drugim narodima na Balkanu druga pravila i principe i hoće li nas bojazan od toga zaustaviti da sa više logike i manje straha razgovaramo o rešavanju problema Kosova i Metohije.

Ratko Dmitrović

(Autor je savetnik šefa Koordinacionog

centra Vlade Srbije za KiM)