Homer je već rekao svoje

LJudsko u majmunu nije donelo ništa senzacionalno. Istraživači iz Getingena, jakog univerzitetskog centra u Nemačkoj, ubrizgali su dosad desetine hiljada ljudskih embrionalnih prethodnica nervnih ćelija u mozak primata, a da ovima, posle toga, kroz glavu ipak nisu proticale ljudske misli. Sve je mnogo komplikovanije nego u Vudi Alenovom “Zeligu” iz osamdesetih godina.

Ćelije u embrionu su matične, tj. nezrele i svepotentne, te se mogu razvijati u više pravaca i na kraju postati bilo koja specifična ćelija za odgovarajući organ. Matičnih ćelija ima i posle rođenja, u ljudskoj kostnoj srži, i iz njih se obnavljaju sve vrste krvnih zrnaca. Ova sposobnost se obilno koristi za transplantaciono lečenje leukemija, u čemu Institut za majku i dete na Novom Beogradu već ima odličnih iskustava.

Ali, da bi se ostvarila prilično optimistička obećanja i da bi se započelo konkretno lečenje dosad neizlečivih bolesti, poput multiple skleroze i Parkinsonove bolesti, istraživači najpre isprobavaju efekte ljudskih matičnih ćelija u životinjskom organizmu. Bića koja se stvaraju na taj način nazvana su himerama, po stvorenjima iz grčke mitologije.

Izraz izaziva nelagodan utisak zbog asocijacija na mešance nastale od lavova, koza i zmija, koje je Homer podrobno opisao u svojoj Ilijadi, 2800 godina pre današnjih naučnika i eksperimentatora koji, za razliku od Homerovih junaka, na nosu imaju naočare od dvanaest dioptrija. Naravno, istraživači zaokupljeni matičnim ćelijama nisu najsrećniji zbog već etabliranog naziva himere. NJihov cilj nije stvaranje takvih bića kao što je ovcoza, himera sa početka osamdesetih, koja je bila pola ovca a pola koza – glava koze, telo ovce, dok je krzno bilo sa ostrvima kozje i ovčje dlake.

Kritičari eksperimenata sa ljudskim matičnim ćelijama u organizmima životinja zahtevaju temeljnu debatu o mešovitim bićima, želeći dobijanje odgovora na pitanje: koliko se ljudskog može uneti, na primer, u miša? Ili, da li bi jedan procenat, ili možda 10 ili 15 procenata ljudskih moždanih ćelija u majmunskom mozgu moglo biti dovoljno za pojavu viših oblika svesti? Šta bi se dogodilo kad bi se ljudske matične ćelije ubrizgane u testise ili jajnike pacova razvile u ljudske spermatozoide ili jajne ćelije, a da potom ti eksperimentalni pacovi počnu sa razmnožavanjem? Da li obećavajuće i revolucionarne mogućnosti lečenja opravdavaju zalaženje biotehnoloških postupaka u evolucione granice koje postoje više miliona godina i da li se nazire erozija ljudskog? O naknadnoj debati o matičnim ćelijama, koja visi u vazduhu, nedavno je naširoko pisano u The Nenj DŽork Times-u, a u poslednjoj nedelji aprila nezavisna komisija američke Nacionalne akademije definisala je pravce istraživanja embrionalnih matičnih ćelija. Akademija je mesecima raspravljala o pravilima za izvođenje eksperimenata, ali i o pitanju himera, a Komitet za eksperimente, koji čine etičari, biolozi i lekari, detaljno se posvetio mešovitim bićima. Predsednik DŽordž V. Buš zabranio je eksperimente u državnim laboratorijama ali je, mašući zabranom pred konzervativnom Amerikom, privatnim laboratorijama ostavio odrešene ruke.

Do daljeg, etičari smatraju pokušaje ubacivanja matičnih ćelija u srce ili koštanu srž miševa nespornim. Sasvim drugačije odnose se prema eksperimentima na mozgu, tj. usađivanju embrionalnih matičnih ćelija čoveka u mozak primata i glodara. Ovo se naročito odnosi na one matične ćelije koje se nisu izdiferencirale uz pomoć reagenasa u laboratorijskim posudama. Sama ideja da će ljudske nervne ćelije uzeti udela u moždanoj funkciji nekog neljudskog bića, iako neverovatna, ipak zabrinjava.

Kontinentalna Evropska unija, a naročito Nemačka, zbog zakonskih ograničenja izgubile su sjajnog naučnika Miodraga Stojkovića koji je, preselivši se u Veliku Britaniju, dobio licencu za kloniranje ljudskog embriona. Kako smo saznali prošle nedelje, u petak 20. maja, Stojković je u NJukaslu klonirao prvi evropski ljudski embrion, čime je započeta trka sa Južnokorejcima, vlasnicima prvog svetskog ljudskog klona. Naime, grupa južnokorejskih istraživača proslavila se prošle godine kloniranjem ljudskog embriona. Đak Univerziteta u Beogradu, Miodrag Stojković, sadašnji as Laboratorije za humanu genetiku u NJukaslu, iz ondašnje Jugoslavije iselio se 1991. godine, po izbijanju nereda u Hrvatskoj, a potom je proveo 10 godina u Minhenu. Zajedno sa profesorkom Elison Mardok, koja rukovodi Ginekološkom službom za vantelesnu oplodnju u NJukaslu, za manje od devet meseci, otkad su od vlasti dobili dozvolu za kloniranje, uspeli su da stanu rame uz rame Južnokorejcima. Dr Stojković i profesorka Mardok nipošto ne žele kloniranje beba, tj. kopiju jednog od roditelja, već u epruvetama stvaraju embrion čije se ćelije kasnije mogu negovati i pretvoriti u tkivo bilo kog organa u telu. Drugim rečima, tako dobijena istovetna tkiva ne izazivaju nikakvu imunološku reakciju, te nema odbacivanja stranog tela. Dr Stojković, koji je trenutno najinteresantniji svetski naučnik, misli da će uskoro proizvesti klonirane ljudske ćelije koje luče insulin, i da će one biti sa lakoćom transplantirane u ljudsko telo. Zbog fantastičnog potencijala razmnožavanja, ljudske embrionalne ćelije mogu zameniti istrošene i izumrle delove u mozgu, zbog kojih se javlja Parkinsonova i Alchajmerova bolest, ali i mnoge druge. Osnovni problem sa kojim je u javnosti suočen dr M. Stojković svodi se na uništavanje tek stvorenog embriona – odmah pošto se iz njega izdvoji potreban broj matičnih ćelija. Naime, mnoge religije smatraju da život počinje oplodnjom jajne ćelije i da uništavanje embriona predstavlja ubistvo. No, svoje biološko, filozofsko i religiozno stanovište dr Stojković je za poslednji broj evropskog izdanja časopisa Time, izneo ovako: “Moja savest je čista. LJudski život počinje od trenutka pojave nervnog sistema, a to je 14. dan od začeća. Moj posao sa embrionom završava se znatno pre tog termina.” Na kraju krajeva, razmatrajući problem davanja licence kloniranju, Gornji dom ili Dom lordova dao je zeleno svetlo terapeutskom, a ne reproduktivnom kloniranju. Znajući za sve kritike iz naučnih i teoloških krugova, naša nacionalna ikona, dr Miodrag Stojković, rekao mi je bez trunke dvoumljenja: “Zaustavljanje istraživanja na polju kloniranja bilo bi odgovorno za mnoga nepotrebna umiranja, a ne početi nova istraživanja bilo bi potpuno nemoralno i besmisleno.”

Što bi rekla tetka Teodora, njegova mama, koja živi u Leskovcu: “Moj Miodrag je rođen za doktora naučnika, ali ni Petra nije loša.” (Gospođa Petra je supruga i saradnica dr Stojkovića i, takođe, istaknuti stručnjak na tehničkom planu, što se vidi i po odličnom naučnom članku o matičnim ćelijama koji je objavila u renomiranom i rado čitanom Stem Cells-u, u on line verziji, i to sa svojim suprugom kao poslednjim u nizu od sedam autora.)

S ove strane kontinenta, na tek osnovanom Institutu za rekonstruktivnu neurobiologiju na Univerzitetu u Bonu, novopostavljeni direktor Oliver Bristle nedavno je dobio kontingent embrionalnih matičnih ćelija iz Izraela, i to tek posle ukidanja nemačkog restriktivnog Zakona o eksperimentima. (Inače, o rekonstruktivnoj, tj. restorativnoj neurologiji među prvima u svetu vizionarski je razmišljao profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu dr LJubiša Rakić, koji je početkom osamdesetih na tu temu animirao Amerikance i čak osnovao taj predmet u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu.)

Ćelije iz Izraela biće u laboratoriji dr Bristlea dovedene do prvog stadijuma daljeg razvoja, tj. do ćelija prethodnica za određene vrste tkiva. Kad se usade u mozak nekog glodara ili majmuna, one se u tom miljeu pretvaraju u moždane ćelije, odgovarajući po izgledu i funkciji onim ćelijama koje se tu već nalaze. Na taj način, u slučaju Alchajmerove i Parkinsonove bolesti ili multiple skleroze, kada su normalne ćelije izumrle u velikom broju, novonastali neuroni bi preuzeli njihovu funkciju i time eliminisali bolest.

Za izlečenje dosad neizlečivog, nijedna cena nije previsoka. Uostalom, o himerama je Homer rekao šta je trebalo reći, a od Miodraga Stojkovića se još mnogo toga očekuje. Sve ostalo su metafore i nepotrebna cepidlačenja koja usporavaju naučni napredak.

MomČilo B. Đorđević