Invazija donjim vešom

Portugal grca. Proizvodnja majica s kratkim rukavima smanjena je u prvom tromesečju 2005. za više nego trećinu, ugrozivši profitabilnost industrije i radna mesta. Evropska industrija lanenog platna raportira pad zaposlenosti (13 odsto) – međutim, glavni teret izgubljenog posla snose Italijani i Francuzi, tradicionalni proizvođači te tkanine.

Predsednik Širak apelovao je da se Evropa zamisli nad novonastalom situacijom. Suočena je s “invazijom tekstila”!

Učinilo se da izraz nije prenaglašen. Evropski uvoz majica iz Kine veći je posle tri meseca za 164 odsto, a lanenog i svilenog prediva za 51 i ženskih prslučića za 63 procenta. Posle “kopanja po vešu”, zašlo se u garderobu, tamo je ustanovljen petostruko veći uvoz pulovera, četvorostruko više pantalona... Komesar EU za trgovinu Mendelson pozvao je Peking da se suzdrži od izvoza u Evropu. U protivnom, Brisel bi trebalo da inicira tzv. vanredne razgovore unutar Svetske trgovinske organizacije, što bi se moglo završiti merama evropske “privremene odbrane”, kvotama ili zaštitnim carinama!

Unija je usred “sezone” referenduma o prvom ustavu, s ne malim mogućnostima da baš Francuzi izgovore sudbonosno “ne”! Treba li u takvim okolnostima još i iritirati birače nezaposlenošću?

Preko okeana, “invazija kineskim gaćama” na bastion slobodnog trgovanja dočekana je ratobornije. Bušova administracija upozorila je Peking da je politika fiksiranog kursa valute (potcenjene vrednosti juana i olakšanog eksporta) “rizična” za samu Kinu i “krajnje remetilačka” za svetsku trgovinu. Juan će (iduće godine), dakle, poskupeti u odnosu na dolar ili će se Peking suočiti s američkom odmazdom! Kina bi se mogla naći optuženom za “špekulisanje” kursom valute.

U Kongresu raste broj kritičara. Neposredni povod je suficit Kine u trgovanju s Amerikom, koji je 2004.godine dosegao 162 milijarde dolara, stečen pretežno izvozom u SAD kineskog tekstila, igračaka, mašina i elektronike. Da je juan prepušten uticaju tržišta, vrednost kineskog novca bila bi viša, čineći rentabilnijim izvoz u Kinu produkata američke industrije.

Kinezi su odgovorili tradicionalno, nagovestili su “da”, ali su rekli “ne”. Politika kursa nacionalne valute je u zoni suverenog odlučivanja Kine, rekli su. Prema tome, neće ih u odlučivanju o takvom pitanju podgurkivati svojim odlukama vlade drugih država!

Pošto se raščistilo s tim da je pritisak spolja kontraproduktivan, u Pekingu je “putem naokolo” nagovešteno da će juan verovatno poskupeti, ali ne u meri da bi to moglo rešiti nevolju Amerike.

Uostalom, Kini su takođe potrebna radna mesta – 15 do 20 miliona novih radnih mesta godišnje. Uz nacionalni dohodak od jedva preko hiljadu dolara po stanovniku, radna mesta su preduslov političke stabilnosti, a faktor takvog tempa industrije je njen izvoz. Osim toga, uvoz SAD iz Kine je tek deseti deo njihovog ukupnog. Suficit u trgovini postoji – ali, parama Kine zarađenim u Americi Kineska centralna banka kupila je prošle godine 250 milijardi dolara američkih državnih obveznica (Peking ih ima 600 milijardi dolara ukupno!), kreditirajući na taj način vrlo povoljno američki budžet. Uz pomoć takvih niskokamatnih pozajmica, Vašington vrlo jeftino pokriva svoj rekordno visok budžetski deficit, čineći jeftinim i sve druge dugove na tržištu, naročito stambene dugoročne.

U slučaju da juan poskupi, Kina bi mogla da izgubi interes za kupovinu američkih obveznica. Na račun “jeftinoće” kredita američkih građana. Zar nije nastrano da jedna zemlja u razvoju drži na taj način u zavisnosti silu koja čini trećinu svetske ekonomije? Motivisani takvim pitanjem, američki politikolozi, sociolozi i moralisti zagledali su se u simptome potrošačke groznice svog društva, otkrivši da masa Amerikanaca hvali boga, ali živi uz dva poroka. Poročni su – masovno povlađivanje luksuznim prohtevima i život na veresiju, masovna zaduženost. Izražena je dugovanjem na računima kreditnih kartica (u proseku, naraslim za pet godina za četvrtinu) i dugovanjem po osnovu stambenih kredita (u proseku povećanih sa šezdeset na sto hiljada dolara, kod “srednjeg” domaćinstva).

Povika Vašingtona na Peking motivisana je konkurentskim interesima američke industrije, zaključili su “društveni doktori”. U slučaju da Kina zaista promeni politiku kursa i povuče se iz igre jeftinog kreditiranja, buđenje Amerikanaca iz sna o lakoći trošenja moglo bi biti mamurno. Mogla bi splasnuti visoka tražnja kuća i stanova i cene nekretnina mogle bi poći nizbrdo, zajedno s otpuštenima u građevinskoj i pratećim industrijama. Kao neko ružno snoviđenje, pojavile bi se jedino novoprispele visoke kreditne otplate. Elem, ništa od rata zbog gaća. “Veš iz Kine” ima i manje javnu stranu.