Podela je ipak moguća

Nakon govora podsekretara za politička pitanja u američkoj administraciji, Nikolasa Bernsa, u Centru “Vudro Vilson” u Vašingtonu od 19. maja (govor se može naći na http://njnjnj.state.gov/p/2005/46548.htm#un), čini se da je i američka administracija implicitno spremna za podelu Kosova, ukoliko su za to spremne srpska i albanska strana. U govoru je potrebno izdvojiti dve stvari. Prvo, američka strana želi da igra ulogu brokera u pregovorima oko statusa Kosova između srpske i albanske strane. Berns podvlači da američka administracija ne želi da prejudicira ishod pregovora, odnosno da prihvata bilo koje rešenje do kojeg se došlo sporazumom između sukobljenih strana. (Razgovori bi trebalo da započnu nakon što se proceni da li Kosovo ispunjava standarde stabilnosti, demokratije, i zaštite manjina.)

Drugo, američka administracija je svesna da su momentalno obe strane na nepomirljivim pozicijama. Srpski zvaničan stav “više od autonomije, manje od nezavisnosti” podrazumeva da Kosovo ostaje deo Srbije. To je neprihvatljivo za kosovske Albance koji zahtevaju punu suverenost na celoj teritoriji, što je neprihvatljivo za Srbiju. Potrebno je pronaći “zajednički teren između tih pozicija”. Za taj posao, kako dolazi iz Bernsovog govora, kandiduju se američka administracija i Kontakt grupa.

Čini se da unilateralno proglašenje bilo kakvog statusa više nije opcija. Time bi se samo načinio još jedan presedan koji bi ohrabrio secesionističke pokrete u Evropi i širom sveta. Na drugoj strani, bilo koje rešenje (baš i kad bi to bila podela ili otcepljenje) jeste prihvatljivo ukoliko se do njega dođe sporazumno između suprotstavljenih strana. Da bi pregovori bili uspešni, pregovaračima je potrebno samo ponuditi motiv za pregovaranje. Scena bi, prema tome, mogla da izgleda ovako: srpska i albanska strana pregovaraju, a ostali asistiraju. U ovom trenutku nije jasno kakvi će uslovi pratiti pregovore, ali svakako da bi se pregovaračima mogao odrediti rok za dogovor, kao i kazna ukoliko se dogovor ne postigne.

Pretpostavimo – iako nikako ne moramo isključivo to da pretpostavimo – da brokeri zaprete kako će obe strane biti podjednako kažnjene ukoliko u određenom roku ne postignu dogovor. Ishod takvih pregovora može biti jedino podela Kosova. Po onim linijama o kojima bi se dogovorili Vlada Srbije i privremena vlada Kosova. Jer, iako obe vlade u ovom trenutku odbijaju podelu, čini se intuitivno jasnim kako bi za obe strane, ukoliko bi imale šansu da se dogovore bez mešanja spolja, to bilo jedino rešenje koje bi ličilo na kompromis. Svako drugo rešenje koje bi podrazumevalo suverenitet jedne ili druge strane neprihvatljivo je za jednu, odnosno drugu stranu. (Moguće su različite varijante ovog rešenja, od kojih bi neke bile slične rešenju u Bosni, ali, bilo kakvo da je rešenje, ono, čini se, mora da isključuje bilo kakvu vrstu apsolutnog suvereniteta jedne strane koje se prostire na drugu stranu.)

Da li je podela prihvatljiva za Amerikance? Odgovor na to pitanje dobija se kada se analiziraju ograde koje se nameću pregovaračkom procesu. Pregovarači su slobodni da samostalno traže rešenje, ali unutar dve grupe uslova. Između tih uslova ima neke razlike. U prvoj grupi uslova se kaže kako konačni status Kosova mora da bude zasnovan na multietničnosti, ustavnim garancijama za manjine itd. U drugoj grupi uslova pominje se i podela Kosova. Tu se kaže kako “Kontakt grupa veruje da kosovski status ne sme da uključi promenu granica postojeće teritorije Kosova, kroz podelu ili kroz novu uniju Kosova sa bilo kojom zemljom nakon rešavanja statusa”. U prvom skupu uslova naglasak je na “mora”; u drugom na “veruje”. To su finese jednog diplomatskog jezika koje predstavljaju indikaciju da ima prostora za promenu mišljenja. Kontakt grupa danas može verovati da je podela Kosova isključena, ali to uverenje može da se promeni ukoliko se Srbi i Albanci sporazumno dogovore da im je to jedino prihvatljivo rešenje.

Podela podrazumeva menjanje granica. Ali ako je promena granica princip kome je Kontakt grupa iskreno posvećena, onda bi jedino moguće rešenje moralo da bude neka od varijanti po kojoj Kosovo ostaje u Srbiji. Čak i pod formulom “više od autonomije, manje od nezavisnosti”, što je daleko više od statusa koje je Kosovo imalo pre 1999. godine, takvo rešenje, kako podvlači Berns, ne može da se prihvati jer predstavlja jednu ekstremnu poziciju. Podela Kosova je nešto što u ovom trenutku najveći deo međunarodne zajednice odbacuje. Ali Kontakt grupa jednostavno ne može da izbegne rešenje koje ne uključuje menjanje granica. Jer, čak i ako bi se zalagala za nezavisno Kosovo, ono opet podrazumeva menjanje granica. Zašto bi nezavisno Kosovo bilo benigniji slučaj promene granica od podele Kosova?

Moguće je, naravno, da se promena granica izbegne tako što će se insistirati na statusu kvo, ali onda cela inicijativa o početku pregovora o finalnom statusu gubi smisao.

Dušan Pavlović

(Autor je docent na Fakultetu političkih nauka)