Lokalno i globalno

Prust je u Novom Sadu ovog proleća u modi. Najpre je Ivan Medenica, selektor i umetnički direktor, parafrazirajući naslov Prustovog romana, izabrao slogan za pedeseto Sterijino pozorje: “U potrazi za izgubljenom modernošću” (ma šta to značilo). Milena Zupančič, koja je otvorila ovogodišnji festival, podsetila je da stiže pravo iz predstave “U potrazi za izgubljenim vremenom” i da se, posle toliko godina, u Novom Sadu oseća baš tako: kao tragač za vremenima koja, veruje, nisu bespovratno izgubljena. Zupančičeva, glumica sa bogatim prtljagom od pet Sterijinih nagrada, primila je još jednu, onu za naročite zasluge, pre nego što je scenu prve večeri ustupila ansamblu Slovenskog narodnog gledališča iz Nove Gorice, koji je, u režiji Dejana Mijača, izveo komad Dušana Kovačevića “Maratonci trče počasni krug”. Slovenci (Slovensko narodno gledališče iz Qubljane) sa “Hodnikom” Matjaža Zupančiča otvorili su i (netakmičarski) program “Krugova” koji ove godine predstavlja neke nove komade iz bivših jugoslovenskih republika. U prvom delu Pozorja videli smo, u tom programu, i “Jazz” Filipa Šovagovića (Hrvatsko narodno kazalište Ivana pl. Zajca, Rijeka). U gledalištu, pak, viđena su neka stara sterijanska lica, prvi put pošto su početkom devedesetih, u predvečerje drugih igara, Pozorišne igre u Novom Sadu prestale da budu jugoslovenske.

Svoje “Maratonce” Kovačević označava danas kao crnu komediju sa još crnjim završetkom. Predstava iz Nove Gorice u svakom slučaju je “crna”, više nego što je komedija. To je, možda, jedan od razloga što je s publikom do kraja zadržala odnos hladne uzdržanosti, osim u scenama u automobilu koje su sjajno rešene u stilu nemih burleski. S druge strane, ako i jesu pod utiskom pre svega filmske verzije “Maratonaca”, gledaoci imaju očiglednih poteškoća sa prihvatanjem vrste stilizovanog humora kod glumaca koji igraju Kovačevićeve dugovečne starce. Bez te, ipak komične, protivteže, svetu mladih, koji je, uzgred, obavijen narkomanskim i alkoholnim isparenjima, priča dobija zaista dramsku težinu. Dodatni problem stvara to što priroda bunta najmlađeg Topalovića, jasno nagoveštenog u Mijačevoj režiji, na sceni ostaje nejasna, baš kao što je više ilustrativno nego glumački ubedljivo prikazano Mirkovo nastojanje da se izvuče iz zatvorenog gerijatrijskog kruga porodice. Sve do pred kraj Mirko je manje-više pasivna ličnost u svakom pogledu; i to šta hoće, i to šta neće izloženo je pre u verbalnim tezama, nego što je podržano u samom karakteru.

Dejan Mijač je sa “Maratonaca” skinuo pozlate mentaliteta, lišio ih svakog ukrasa po kome se čini da se oni najpre prepoznaju, stavio ih u okvire ozbiljnog dramskog sukoba, ili je bar u zamisli tako trebalo da bude. Radmila Vojvodić je, režirajući u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici svoj tekst “Montenegro Blues”, suzila pažnju upravo na mentalitetske karaktere jednog podneblja, i to, kako je naznačeno, u konkretnim okolnostima tranzicije. Struktura teksta takva je da gledaocu dopušta da se kreće u krajnje širokom polju asocijacija i aluzija, ukoliko je spreman na tu vrstu igre. U dalekom srodstvu sa dramaturgijom Aleksandra Popovića, “Montenegro bluz” je jedna vrsta kritičkog komentara stvarnosti, koliko se taj komentar može izraziti jezikom fraza, prekomernom upotrebom ispražnjenom od svakog smisla, sa likovima koji su dati tek u uprošćenim tipološkim skicama, uz to oslobođenim pritiska emocija. Nedoumice, u tom smislu, nije razrešio razgovor za “okruglim stolom”; pre bi se reklo da ih je, svojim manje-više pozitivnim jednoglasjem, produbio. Uostalom, kad bi se sudilo po onome što se kaže za stolom, koji nije ni ćoškast, ni okrugao, više okrugao na ćoše, jedva da bi se našla predstava o kojoj se može čuti drugo do lepa, afirmativna reč.

Za ovo poslednje “Smrtonosna motoristika” nije morala da traži dodatnu podršku. Egon Savin je, režirajući u Ateljeu 212 komad Aleksandra Popovića, učinio dve značajne stvari: obratio je, posle duga vremena, pažnju na jedan od svakako najvrednijih Popovićevih dramskih tekstova i, što je važnije, uspeo je da ga “vrati” u život osveženog delikatnim intervencijama po nalogu vremena. Vladimir Stamenković je to, u osvrtu na premijeru (NIN, 24. februara 2005), označio kao pomeranje iz farse “u područje psihološke, emocionalne, životne melodrame koja se preko opisa ‘jakih i čistih osećanja’ pre svega obraća sentimentalnoj strani čovekove, gledaočeve prirode”. I izvođenje u Novom Sadu potvrdilo je Stamenkovićev zaključak da je “Egon Savin efektno kreirao predstavu u kojoj je melodrama podignuta na jedan viši nivo, gde ne deluje kao iskvarena tragedija, već otkriva svoje najbolje osobine – prvobitnu iskrenost, direktnu komunikaciju s gledalištem, zaraznu sceničnost koju u nju unosi dobra gluma”. Pri tom se glumci nisu poveli za onim što kod Popovića prosto mami na lak, brz komički efekat, na kalambursko poigravanje s jezikom, na geg, na karikaturalno preterivanje. U njihovoj igri došlo je do izražaja nastojanje da se poetizuje trivijalno i periferijska seta ispuni kakvim-takvim ljudskim sadržajem, da se, kako je primetio Stamenković, “ojača životna, pa i psihološka uverljivost likova i situacija koji ulaze u sastav radnje”.

Onda, još jednom Popović, i još jednom Savin. Ali, “Svinjskog oca”, kojeg je Kruševačko pozorište prikazalo dan posle “Smrtonosne motoristike”, Savin ne vraća u pozorište, on ovu Popovićevu televizijsku dramu prilagođava pozorišnoj sceni. Melodramatični siže podržan je taman koliko da u jednostavnoj priči o ljubavi i mržnji emocije ne pređu u bljutavu sentimentalnost, da se glumci izbore za pravo na jedan oblik “otvorene” osećajnosti, da se tragikomično ne uplete u mrežu bizarnog. Predstava ni velika, ni mala, taman po svojoj meri.

Porodica je i u središtu komada Filipa Šovagovića, koji je prikazan u programu “Krugova”. Nažalost, riječka predstava, u hotimično haotičnom prikazu uvrnute rastur-familije, jedva da je dopustila da se pozorje “Yeza” razvije u nešto više od mestimično duhovite kabaretske groteske ili pop performansa. Ovaj utisak biće, naravno, korigovan za Okruglim stolom, između ostalog ocenom da je reč o predstavi koja “definiše” novu vrstu senzibiliteta u pozorištu, o posebnom izrazu glumačke energije, čak o novom pozorišnom idiomu.

Slovenački “Hodnik”, s druge strane, postavlja upravo obrazac odlične glume, sa profinjenim osećanjem za senzibilitet gledalaca, u odličnoj režiji autora, Matjaža Zupančiča, koji daje jednu uzbudljivu i uznemirujuću sliku sudbine pojedinca u žrvnju televizijske stvarnosti ili “stvarnosti” koju oblikuje moćni šou-biznis. Naravno, ta slika je deo globalne metafore o granicama slobode i žrtvama manipulacije; gde u predstavi prestaje pozorišna realnost počinju pitanja o tamnoj projekciji budućnosti iz koje nam se ceri cinično, preteće lice nekog Velikog brata (u interpretaciji izvanrednog glumca Janeza Škofa).