San otrovnog cveća

Samo jedna slika, 3m sa 2,35m, zadivljujuća po svojim izuzetnim dimenzijama, zauzima zid galerije. Površina vrvi od kosmičkih vizija, gmizava od hromatskih drhtaja što je prožimaju stvarajući utisak nekakve onespokojavajuće pokretljivosti, koja privlači pogled i pomućuje ga u tolikoj meri da ovaj u nju ponire, hipnotisan. Quba istražuje jedan unutrašnji svet, kome nadodaje nadrealnost. On se laća istraživanja vidljivog, čiju je krhku realnost već okusio. Ni nadrealista, ni onirista, on ne pripada nijednoj školi i slika već više od četrdeset godina sa slobodom koja je jedini arbitar njegovom formalnom i kolorističkom izrazu.

Od momenta kad je stigao iz Beograda, on se nametnuo prestonici (Francuske, prim. prev.), u kojoj mu njegov pikturalni izazov i dalje obezbeđuje zasebno mesto u savremenom slikarstvu. Radi se o tome da Quba istražuje umetničko nasleđe, da ga to navodi da slika poput nekog renesansnog majstora – na kome je trag ostavila žustra umesnost jednog Manjaska ili Monsu Deziderija.

Prizor na slici, posmatran iz daljine, sačinjen je po klasičnoj šemi koja se potčinjava imperativima albertijevske perspektive. Linije se stiču u jednoj centralnoj tačci, produbljujući prostor, deleći ga na planove koji se raspoređuju i prirodno uklapaju jedan u drugi, iako sve skupa odaje utisak raspršenosti. Izbliza, pak, pogled otkriva na desetine hiljada obojenih čestica, lavinu sitnih poteza, koji se sažimaju u krajnje logične opažaje, tek toliko da nam poremete ustaljena ubeđenja.

Kod LJube, celokupna optička magija počiva upravo na tom metafizičkom trompe-l’il-u. U centru slike uzdiže se nagi ljudski par, čija ženska polovina zrači lunarnom svetlošću (ideja o postojanju dva meseca preuzeta je iz sveta Hansa Horbigera). Mlečnobela put, beskrajna u nijansama, baš kao i put efeba smeštenog na desnom kraju kompozicije, u saglasju su sa iščezavajućom okolinom. Ima raskalašnosti kod Qube, kod tog slikara želje, slikara oskrvnitelja mikrokosmosa kome on otrže i poslednju senzualnu nit, demijurga umnožavanja i efemernih anamorfoza. Iz njegovog sna izlažu se u svet i himere i uspomene, rađa se enigma uobličena od fragmenata, od glava i usana, od udova, od klasičnih arhitektonskih elemenata, koji se oblikuju u peristile, uronjene u planinske i pećinske pejzaže.

Svaka mrlja boje je živa ćelija koja svaku sledeću uvlači u nadigravanje, u neprestano nadmetanje toplih i hladnih tonova. U pojedinim delovima slike uljana boja je nanošena akvarelski, sa nestvarnom prozirnošću. Površinu kao da pokriva beličasto-plava opna. Potez je spontan, siguran, kao da je pokrenut nekom silom koja ga vodi u pohod na nepregledne prostore i na teritorije koje treba osvojiti. Quba kaže da njegovom slikarstvu nikad ne prethodi nikakva skica niti pripremna studija. Avantura je totalna. Magija slikarstva ostvaruje se po tu cenu.

Lydia Harambourg