Ko je izdao Đinđića?

Iz intervjua Milana Veruovića, šefa obezbeđenja pokojnog premijera Zorana Đinđića, ostaju otvorena mnoga pitanja. Pre svih rekonstrukcija lica mesta, broj ispaljenih metaka, iskazi pojedinih kontradiktornih svedoka, veličine prostrelnih rana žrtava atentata i slično.

Stoga razumem razočaranost i gnev G. Veruovića kada su u pitanju najbliži nekadašnji saradnici premijera Đinđića (Čedomir Jovanović, Vladimir-Beba Popović, Dušan Mihajlović, Zoran Janjušević, Zoran Živković i mnogi drugi) na okolnosti organizovanja i izvršenja gnusnog ubistva premijera. Đinđić je za života bio njihova ikona, ali na njihovu sramotu i (ne)čast, brzo su ga se odrekli praktičnim činima u svojim (ne)delima.

Postavlja se opravdano pitanje: šta je i za koga radila Koraćeva komisija? Neka pitanja nameću se sama od sebe:

1. Ko može da naredi isključenje kamera na zgradi vlade?

2. Neažurnost nadležnih, vezano za popravku uređaja za ometanje signala (poklon od nemačke vlade) koji sprečava daljinsko aktiviranje eksploziva!

3. Neuobičajen i misteriozan odlazak tadašnjeg šefa obezbeđenja premijera G. Vukosavljevića na bolovanje uoči atentata!

4. Ko daje za pravo Vladimiru-Bebi Popoviću da vrši uticaj na ključne svedoke u toku postupka i da piše svoja čuvena saopštenja, kao u vreme zloglasnog i nečasnog postojanja Biroa za komunikacije Vlade Srbije, što je kulminiralo u akciji “Sablja”?

5. Povezanost najbližih saradnika premijera sa kriminalnim strukturama iz podzemlja i logistika s tim u vezi sa izvršenim atentatom!

Zoran M. Vuksanović,

Kraljevo