Vuksa uzvraća udarac

Ministarstvo je predložilo, a lokalne vlasti prihvatile, da se ograniči rad kafića na ponoć radnim danima i jedan sat po ponoći vikendom. Time je punoletnima oduzeto pravo da se napijaju u objektima podignutim za tu namenu i da se, kako to obično biva, presele ispred nekog dragstora, a roditeljima oduzeto pravo da sami ograničavaju sopstvenu decu. Za to je nađeno i logično obrazloženje: tako je u Velikoj Britaniji i u mnogim evropskim zemljama, ljudi moraju da rade, a to ne mogu ukoliko noću banče. Tačno, tako je. Jedina razlika je u tome što ljudi tamo imaju gde da rade, a mi zvanično imamo 34 posto nezaposlenih. Ukoliko ih samo otreznimo, a ne obezbedimo im ništa drugo u životu, moglo bi se završiti kao u onom vicu kada je Gorbačov odustao od prohibicije jer su Rusi počeli da se trezne i raspituju gde im je car.

Ipak, sve je u skladu sa zakonom, kaže za NIN advokat Milenko Radić iz Fonda za razvoj demokratije: “Možemo samo da se pitamo postoji li nešto u Ustavu, neki akt koji bi takav zakon zabranio. Ne postoji. Ako bi se doneo takav zakon, on bi sa pravne strane bio u redu. Drugo, takav zakon ne bi uopšte bio neobičan, u Evropi postoje slični propisi: oni zabranom regulišu da deca bolje uče i da radnici bolje rade jer će se više odmoriti. Država je ta koja mora da da okvire, a roditelji da se uklope u njih, jer roditelji često ne mogu da vide šta je najbolje za decu. Na roditeljima je da biraju poslanike i odbornike, a onda ti poslanici moraju da vide šta je od interesa za državu.”

Naravno, niko ne može da spori činjenicu da je potrebno da deca spavaju noću i uče danju, ali je problem što se takav zakon ne može prelomiti preko kolena, a stiče se utisak da se upravo to radi. Prema svedočenju jednog broja ljudi iz Saveta roditelja koji je podržao meru ograničenja izlazaka, u razgovoru sa Ministarstvom su rekli “slažemo se, ali...”, međutim taj deo sa “ali” više nikoga nije interesovao. “Slažemo se” otišlo je u etar.

A “ali” bi moglo da se odnosi na mnogo toga, kaže za NIN Qubomir Pejaković iz Centra za prava deteta:

“Najkraće rečeno, takav zakon neće rešiti problem. Svako ograničavanje takve vrste se kosi sa osnovnim duhom Konvencije o pravima deteta, to je moj lični stav. Iskustva nekih država iz okruženja, recimo Hrvatske koja je uvela takav zakon, govore nam da nisu postignuti neki rezultati, u šta smo imali priliku lično da se uverimo. Imam utisak da su obrazloženja na kojima počiva jedna ovakva odluka dosta problematična. Slažem se sa nekim merama kao što su one koje se odnose na kafiće i njihov ograničeni rad, ili zabranu točenja alkohola, ali sve te mere već postoje i njih bi samo trebalo primenjivati, a ne uvoditi ovakve dodatne, koje bi mogle da izazovu niz problema. Recimo, deca mogu da zasnivaju radni odnos sa 16 godina, devojke mogu u tim godinama da se udaju i da imaju decu, a veoma je teško takvim licima ograničiti kretanje. Postoji čitav niz praktičnih problema koji će se uz jedan takav propis pojaviti. Na primer, imamo malu maturu koju upravo slave osnovci. Šta će policija da radi kada se njih nekoliko hiljada bude vraćalo – hoće li ih sve hapsiti?”

Takođe se postavlja pitanje kako će se ti problemi uklopiti u zakon. Od ministra Vuksanovića smo do sada čuli da zabrana neće važiti u vreme nekih verskih praznika, ali ne i predlog koji bi se odnosio na zaposlena maloletna lica. Prema novom Zakonu o radu (član 88. stav 2) maloletnici mogu noću da rade na poslovima iz oblasti kulture, sporta, reklamnih delatnosti, ali i ako poslodavac nema izbora, pa mora da ih tokom noći zadrži na poslu. Da li to znači da će se takva lica hapsiti pri povratku kući u slučaju da ih roditelji ne sačekaju i obezbede im pratnju. Ili: šta će biti sa maloletnom majkom čije dete usred noći dobije temperaturu i mora do bolnice? Da ne govorimo o činjenici da je u našem društvu već uveliko ukorenjena pojava da se tinejyeri od 13 do 15 godina obilato koriste na raznim izborima za mis i noću razvlače pod veoma nehumanim uslovima, a da o tome niko nije progovorio ni reč.

Na još jedan problem ukazuje advokat Jasmina Selaković- Papić: “Zakonodavac ne može da sankcioniše samo decu, već i društvo. Svi znamo da su granice noćnog života pomerene, da se mnogi koncerti održavaju od 23 časa do 2 ujutru. Ne možemo deci zabraniti da izlaze posle ponoći, a ne pomeriti koncert u termin od 20 časova.”

O udelu roditelja u celoj priči Nataša Jovanović, klinički psiholog, kaže: “Slažem se s predlogom Ministarstva, jer poznajem mnoge roditelje koji imaju dobru decu, pod čim podrazumevam: dobro uče, lepo se ophode, ali izlaze veoma kasno. Zato mislim da je takva odluka za njihovu dobrobit. Pravila su se promenila, ritam života je preokrenut: noću se živi, danju se spava, a to znači – spava se i na časovima. Ali, sve to može da se gleda iz dva aspekta: deci bi trebalo ograničiti noćni život, ali je pitanje da li je to problem države ili roditelja. Postoje roditelji koji su to uspeli da reše sopstvenim zalaganjem i dogovorom sa decom, ali na drugoj strani postoji čitava armija onih kojima je najjednostavnije da o tome ne brinu oni, nego neko drugi. Ili, koji jednostavno ne umeju da brinu. U svetu već 50 godina postoje škole za roditelje koje ih uče takvim stvarima, a kod nas to tek sad pomalo kreće.”

Slično razmišljanje ima i Qubomir Pejaković, s tim što o predlogu ograničenja kaže: “Razumem zabrinutost roditelja, ali mi se čini da bismo deci mogli mnogo više pomoći na druge načine nego što ćemo im braniti da izlaze. Trebalo bi da roditeljima pružimo mogućnost da kroz neku mrežu savetovališta, kroz usluge pedagoško-psihološke službe i niza drugih aktivnosti, dođu do rešenja. Naravno da se slažem s tim da bi deca trebalo da imaju normalan biološki ritam, ali nisam za to da se uvodi administrativnom merom.”

I još nešto se nameće kao ružan deo priče: Ministarstvo uredno ističe da će takvom merom suzbiti maloletničku delinkvenciju. Prema podacima Centra za prava deteta, registrovanih prestupa među mladima ima između 17 000 i 18 000. Zbog tog broja će zabranu kretanja imati bar pola miliona dece, bez obzira šta je razlog njihovog kretanja noću.