Trag nafte i krvi

Vidljivo je da u ratnoj povesti “Škorpiona” ne stoji da su ikad bili u Srebrenici. Ali, ako nisu bili u Srebrenici, bili su u Trnovu, Bihaću, Kladuši, Mostaru, Bosanskom Petrovcu, Bratuncu...

“Škorpioni” su nastali još 1991. godine tako što su, u početku, sa 10 do 15 ljudi obezbeđivali naftna nalazišta u Đeletovcima. To svedoči i priča Jovana Mirila iz Šida – čoveka koga “Škorpioni” smatraju odgovornim za kasetu koja se našla u rukama tužioca Tribunala Yefrija Najsa – prema kojoj je ideja potekla od Živka Šoklovačkog, prvog čoveka NIS-a. Šoklovački je, po rečima Mirila, hteo da koristi naftne bušotine u Erdutu i zato je u Đeletovcima napravljena baza, zato što je u okolini Slobodan Medić, vođa “Škorpiona”, imao zemlju. Prema NIN-ovim podacima, već 1993. godine Medićeva jedinica sa 300 ljudi ulazi, bar formalno, u sastav Jedanaestog (istočnoslavonskog) korpusa, a Medić postaje komandant bataljona, ali jednim delom i dalje obezbeđuju Đeletovce i liniju prema Hrvatskoj.

LJudi su mahom došli iz istočne Slavonije, dok je nekolicina njih stigla iz Dalmacije. Dok su bili na bosanskom ratištu, jedinici su prišli i ljudi iz Bratunca i okoline. Ovaj bratunački sastav je 1998. navodno otišao na Kosovo, uz pomoć izvesnog operativca srpske DB čiji je službeni naziv bio “Mungos”. Bratunčani su kasnije, 2001. godine, zajedno sa delom JSO, navodno otišli u Tetovo i pomogli makedonskom MUP-u u ugušivanju pobune Albanca u ovoj nama susednoj zemlji. Navodno, u “Škorpione” je tokom rata prešlo nekih desetak pripadnika Vojske; privukle su ih bolje plate.

Sakupljeni zbrda-zdola, ovi ljudi su imali različit borački kvalitet. Sami pripadnici jedinice tvrde da su obučavani isključivo u kasarni u Đeletovcima, nezvanični izvori kažu da je obuka svih parapolicijskih ali i specijalnih jedinica uopšte, vršena na poligonima MUP-a Srbije. Upravo oprema i način finansiranja otvaraju mnoga pitanja, i za mnoge predstavljaju sponu između vladajuće garniture i ovih jedinica.

Vidljivo je da u ratnom dnevniku “Škorpiona” ne stoji da su ikad bili u Srebrenici. Ali, ako nisu bili u Srebrenici, bili su u Trnovu (ovo mesto je bilo strateški važan punkt gde se švercovalo a koji je više puta prelazio iz ruke u ruku), Bihaću, Kladuši, Mostaru, Bosanskom Petrovcu, Bratuncu. U Cazinskoj Krajini se navodno nisu mnogo proslavili kao veliki ratnici. Tamo su otišli zvanično kao pomoć Fikretu Abdiću i narodu Krajine, protiv Petog korpusa Atifa Dudakovića. Veruje se da je većina takvih “pomoćnika” funkcionisali po principu plaćenika, ali ima i suprotnih svedočanstava.

“Škorpioni” su delovali u sadejstvu sa drugim jedinicama, obično sa regularnom Vojskom Republike Srpske. Iako je jedinica imala jedan vod lake artiljerije (nekoliko minobacača), ona sama nije bila podeljena na timove kakve obično imaju specijalne jedinice. Imali su doduše i jedan izviđački vod, u koji su ušli njihovi borbeno najspremniji pripadnici (brojke se kreću od 25 do 50 veoma obučenih ljudi), snajperiste, jedan radni vod, kuvare. Ništa slično poput potonje strukture JSO koja je imala specijalističke timove, vodove za posrednu i neposrednu podršku i predstavljala istinski organizovanu jedinicu.

Mnogi upravo u činjenici da su “Škorpioni” čuvali Đeletovce vide razlog za toliko njihovo skrivanje. Jer, trebalo je zaštititi velike poslove sa energentima, od kojih su se, pored ostalog, finansirale ove jedinice.

Komandant “Škorpiona” bio je Slobodan Medić, zvani Boca, sve do rata sitan prestupnik. Pošto postaje važna vojna figura, predsednik RSK Goran Hayić ga unapređuje u čin majora koji, doduše, nikada nije bio verifikovan. To će zvanično uslediti 1994. godine kada ga i formalno u čin majora unapređuju general Milan Čeleketić i predsednik RSK Milan Martić. Iznad ulaza kasarne koju je sagradio, Medić je stavio svoju sliku.

NJegov bataljon je bio direktno potčinjen Milanu Martiću i pukovniku Stojanu Španoviću. Sama jedinica je važila za najbolje opremljenu na prostoru RSK. Bili su prepoznatljivi po crnim uniformama, ali na njima nisu nosili oznake Vojske RSK, već značku “zlatne škorpije”. Tehniku i vozila su takođe farbali u crno. Plaćeni su bili 4-5 puta više u odnosu na ostale pripadnike Vojske RSK. Iako formalno u sastavu Korpusa, delovali su veoma samostalno i već tada je bilo zamerki na ponašanje Medića i njegove jedinice u borbenim dejstvima, naročito u Lici.

Podaci kažu da se Medić obogatio u tom periodu, trgujući i preprodajući naftu i automobile, uz znanje pa i saradnju rukovodstva RSK.

Nezaobilazno ime koje se vezuje uz Medića i “Škorpione” je Milan Milanović Mrgud koji je sa Medićem bio u svakodnevnom kontaktu. O njemu se sada govori kao o glavnom čoveku za vezu “Škorpiona” sa DB-om Srbije, kao i to da je bio pripadnik MUP-a Srbije i da ih je on odveo “na teren” u Bosnu.

Sama biografija Mrguda Milanovića je priča za sebe. Ovaj nekadašnji pružni radnik, koji je sa železničarskim čekićem udarao po osječkim šinama, u RSK je postao zamenik ministra odbrane i to bio sve do potpisivanja Erdutskog sporazuma, čiji je bio i potpisnik.

Prema podacima NIN-a, Mrgud jeste kontrolisao Medića, ali, navodno, nije zvanično pripadao DB-u Srbije. Za njega se takođe vezuje šverc profitabilne robe iz RSK, kao što su nafta, drvo, cigarete...

Iz tog vremena ostao je zabeležen događaj na prelazu Batrovci kada je zadržano šest cisterni nafte sa vojnim registarskim oznakama. Posle upornog insistiranja Milana Martića i Mrguda Milanovića, dozvoljen im je ulazak u Srbiju. Sumnja se da je iza ovih radnji stajao Medić koji je na području Šida prevozio veće količine nafte svojim vozilima.

Mnogobrojni pripadnici specijalnih jedinica kažu da su “Škorpioni” imali i te kakvu ulogu u sumnjivim transakcijama, počev od nafte, preko oružja za Muslimane i Hrvate, čak do prostitucije. U tome nisu bili sami. Partneri u ovim poslovima su im, pored Arkanovih ljudi, bili i “Vukovi sa Vučjaka”. Svojevremeno su ove dve jedinice (svakako nisu u pitanju celokupni njihovi sastavi), odradile posao sa 25 cisterni nafte za Muslimane kod Ugljevika. Naravno, malo je dokaza za ove priče. Čak i da je tako zaista bilo, sigurno je da se ipak nisu svi oni obogatili.

Kada je u pitanju oprema “Škorpiona”, zna se da je Mrgud ovoj jedinici obezbedio 200

opasača, svaki vredan po 150 maraka, a Mediću lično poklonio dva automata “hekler i koh”. S druge strane, Milanović je veoma često menjao automobile, za koje se pretpostavlja da su dobijeni od Medića.

Milanović, tako je bar pričao, upoznaje Medića sa Radovanom Stojčićem Bayom, tadašnjim zamenikom ministra unutrašnjih poslova Srbije.

Iz tog vremena je i podatak vezan za jednog ministra unutrašnjih poslova Srbije koji je u svojim ličnim beleškama paravojne jedinice vodio pod nekom vrstom šifre. Tako pored paravojne formacije “plavi” stoji “policija”, pored “kajmana” “Arkan”, a pored “Škorpiona” stoji “MUP” i “SAJ”.

Najnoviji podatak do kojeg je došlo Haško tužilaštvo potvrđuje da je ova formacija bila naoružavana od SAJ-a i da je marta 1999. godine uvedena u Resor javne bezbednosti MUP-a Srbije kao rezervni sastav SAJ-a, uz saglasnost tadašnjeg načelnika Javne bezbednosti Vlastimira Đorđevića, optuženika za kojim traga Hag.

Danas Milan Milanović Mrgud živi neupadljivo u Beogradu, ali se zna da je bogat čovek. Između ostalog sa poznatim “duvanskim bosom Balkana” vodi “Famis”, fabriku suvomesnatih proizvoda. Ima tvrdnji da se posle ubistva pukovnika DB-a Momira Gavrilovića zbližava sa nekim važnim čelnicima DOS-a.

Zanimljivo je da je Mrgud Milanović oktobra 2003. godine svedočio u Hagu kao svedok optužbe. Ni on, ni tužilac Najs tada nisu pominjali “Škorpione”. Pominjao je, takođe u Hagu, general Aca Vasiljević da su “Škorpioni” bili na Kosovu i da je taj odred ubrzo vraćen, ali se za njih jasnije čulo tek posle pokretanja postupka za zločin u okolini Podujeva.

Za postojanje video-snimka se znalo od pre, ali je iz nekog razloga to prećutkivano. Pored priče po Šidu da je kaseta kružila u tamošnjim video-klubovima, ima naznaka da je traka gledana još 2003. godine i to u visokim državnim krugovima, ali da njeno objavljivanje nije dozvoljeno.

Čitav slučaj je direktan napad na Jovicu Stanišića kao jedinu preostalu sponu između Slobodana Miloševića i počinjenih zločina. Kao dokaz, ujedno i pritisak, treba da posluži Stanišićev boravak na Palama u vreme pokolja u Srebrenici.

U junu mesecu 1995. godine se odvijala drama sa 380 talaca, pripadnika snaga UN, koje su držali bosanski Srbi. Pregovore oko njihovog oslobađanja obavio je, uspešno, Jovica Stanišić.

Treba napomenuti da se sve događalo posle zahlađenja odnosa između zvaničnog Beograda i Pala, koji se pojačava počev od 1993. godine, kada su Srbija i Milošević lično nastojali da utiču na rukovodstvo Republike Srpske za okončanje rata u skladu sa postojećim međunarodnim mirovnim inicijativama.

Upravo u tom cilju je, a to je manje poznato, Jovica Stanišić u julu 1995. posredovao kako bi privoleo rukovodstva RS i RSK na sporazum, shodno principima Kontakt grupe. Sačuvana je i rukom pisana prepiska sa francuskim predsednikom Žakom Širakom u kojoj Širak podržava nastavak pregovora na pomenutim principima i traži da se Srbiji, zbog pozitivne uloge, ukinu sankcije. Rukovodstvo Republike Srpske imalo je drugi interes – da, u svom nastojanju da idu do kraja, u rat uključe i Stanišića i samu Srbiju.

S. Ikonić

M. Miletić