Vreme vlasti Angele Merkel

Prvi put od 1998, kad je na vlast u Nemačkoj došla crveno-zelena koalicija, Gerhard Šreder nije najpopularnija ličnost među Nemcima. Pretekla ga je Angela Merkel, lider Hrišćansko -demokratske unije i Hrišćansko-socijalne unije (CDU-CSU) i izabrani kandidat svoje stranke za kancelara na predstojećim izborima za Bundestag. Posle teškog poraza socijaldemokrata na pokrajinskim izborima u Severnoj Rajni – Vestfaliji, sve ankete pokazuju da će i na saveznom nivou verovatno pobediti opozicija i da vreme vlasti Angele Merkel tek dolazi.

Ona bi najvišu vlast osvojila sa tri jedinstvena atributa: kao prva žena kancelar u nemačkoj istoriji, kao prvi kancelar ujedinjene Nemačke koji je odrastao i svoje životne nazore izgradio u bivšoj NDR i, najzad, kao najmlađi nemački kancelar posle Drugog svetskog rat a (uskoro će napuniti 51 godinu).

Angela Merkel ima političku biografiju koja je nije predodredila za kancelara. Ona je bez svoje “baze” u politici. Ono što ju je predodredilo za kancelarski položaj, jesu njen politički instinkt, politička ambicija i političke okolnosti.

Rođena je u Hamburgu, u porodici protestantskog sveštenika, ali je odrasla u Templinu, severno od Berlina, u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. Diplomirala je fiziku u Lajpcigu, a potom doktorirala i čak bila primljena u Akademiju nauka NDR. Vaspitavana u smernom hrišćanskom duhu, bila je apolitična i posvećena nauci. Za politiku se zainteresovala tek sa nastankom građanskih pokreta u NDR čija je delatnost prethodila padu Berlinskog zida. Tada je postala aktivistkinja pokreta “Demokratsko buđenje” koji je na prvim višestranačkim izborima u NDR nastupao na listi Kolove CDU-CSU. Tako je Angela Merkel postala, u aprilu 1990, predstavnik za štampu u kratkotrajnoj vladi Lotara de Mezijera, koja je imala samo jedan zadatak: da pripremi građane NDR za ujedinjenje.

Nas, koji smo tada bili dopisnici iz Berlina, iznenadila je pojava Angele Merkel. Pitali smo se šta je nagnalo tu mladu ženu, koja je već imala ugled u akademskim krugovima, da se bakće sa novinarima u oblasti koju ne poznaje. Ubrzo se otkrilo: bila je to njena politička strast. Javna istupanja na osetljivim poslovima pomogla su joj da se istakne i bude zapažena. Uskoro je postala Kolova miljenica: zvao ju je “moje devojče”. U prvoj vladi ujedinjene Nemačke postala je ministar za žene i omladinu, a kasnije ministar za zaštitu životne sredine. Bila je i prvi “istočnjak” koji uživa puno kancelarovo poverenje.

Kad je Kol izgubio izbore 1998, lider CDU-CSU postao je Volfgang Šojble, a Angela Merkel generalni sekretar stranke. Vredna, sistematična, skromna i taktična, bila je idealno “srednje rešenje” za vođstvo kada su stranku uzdrmale afere zbog nezakonitih finansijskih mahinacija koje su sa političke scene odnele i Kola i Šojblea.

Ogovarana i potcenjivana, ona je strpljivo održavala ravnotežu unutar članstva i učvršćivala svoju poziciju. Imala je posebnu prepreku: bila je jedina protestantkinja iz bivše NDR u stranci konzervativnih katolika sa zapada. Uoči izbora 2000. dala je prednost Edmundu Štojberu, lideru bavarske “sestrinske” stranke CSU, da se suprotstavi Šrederu. Štojber je doživeo poraz, a Angela je postala veliki pobednik unutar CDU-CSU. Sada je Štojber nju predložio da izazove Šredera.

Ako Bundestag do kraja ovog meseca izglasa nepoverenje Šrederovoj vladi i predsednik Horst Keler raspiše vanredne izbore za septembar – što se očekuje – Angela Merkel će već krajem jula imati gotovu političku platformu sa kojom izlazi pred birače. Wen kredo, koji ponavlja već četiri-pet godina, glasi: “Globalizacija je sada kontekst u kome se naše ideje o demokratiji i socijalnoj tržišnoj privredi moraju dokazati.”

Drugim rečima, Nemačka mora da liberalizuje privredu ne bi li postala konkurentnija na svetskom tržištu.

To isto želi i Šreder. Zato je i krenuo da reformiše tržište rada, socijalnu zaštitu i poreski sistem u vreme kad Nemačka ima pet miliona nezaposlenih. Ali, on je zato i počeo da gubi na popularnosti. On sad zapravo radi nešto što bi više – da je sve urađeno blagovremeno – priličilo Kolu. Angela Merkel mora, zalažući se za bolju politiku zapošljavanja, da pomiri izazove globalizacije i liberalizma sa zahtevima birača za očuvanje socijalne sigurnosti, to jest da uradi nešto što bi više priličilo socijaldemokrati Šrederu. Pa ipak, sve ankete predviđaju da će Nemačka dobiti prvu ženu kancelara.

Izgleda da u našem političkom životu ta moguća promena u Nemačkoj ne pobuđuje posebnu pažnju. Kad je nedavno bio u Berlinu, predsednik Tadić se nije susreo sa Angelom Merkel. Stekao se utisak da nijedna od naših stranaka ne održava veze sa nemačkom opozicijom. Utisak su popravili sami Nemci: CDU-CSU je poželela skupštini Demokratske stranke Srbije uspešan rad.