Kad saborci ratuju

Dok je u ve?ini nekada?njih republika postojala jedna jaka, vi?egodi?nja ?elna li?nost, u Srbiji su sve do dolaska Slobodana Milo?evi?a vode?i komunisti delili vlast. I za vreme Aleksandra Rankovi?a, koji se pona?ao kao ?ovek ?cele Jugoslavije?. Uvek je bilo vi?e uticajnih politi?ara, u konkurentskim odnosima koji su se zavr?avali nepomirljivim sukobima.

 

Izgledalo je, u jednom trenutku, da je do?ao kraj poslovi?noj srpskoj neslozi i da je 1986. Ivan Stamboli? nesporna prva politi?ka li?nost. Ali to je trajalo samo nekoliko meseci, dok se Milo?evi? pribrao i stekao samopouzdanje. Nema sentimentalnosti, nema ustupaka, po logici vlasti na udaru je onaj koji u?iva najve?i presti?, a to je Ivan Stamboli?, koji je, takore?i na poslu?avniku, podario Milo?evi?u politi?ku mo?.

U politi?kim obra?unima najpre se napadaju ni?e formacije. Prvo testiranje, van svih o?ekivanja, vezano je za profesora Ekonomskog fakulteta Ivana Stojanovi?a, sina advokata koji je, posle Solunskog fronta, zavr?io prava u Grenoblu, o?enio se Francuskinjom i ?ivot nastavio u Ra?i Kragujeva?koj ?koluju?i ?estoro dece.

 

Postoje ljudi za koje, zbog njihovih manipulatorskih sposobnosti, pomislimo da su ro?eni za politiku. Stojanovi? je, u tom pogledu, bio pravi amater, predodre?en da bude izigran. Skroman, nenametljiv, daleko od politi?kih nadmetanja i podmetanja, neminovno je upao u mre?u tragi?ara koji sve ?eli najbolje, a de?ava mu se najgore. Kao Stamboli?ev istomi?ljenik, postavljen je za direktora Politike, ?to nikako nije odgovaralo Milo?evi?u koji je, sve vreme vladavine, dr?ao Politiku i Televiziju pod punom kontrolom. Time je zape?a?ena Stojanovi?eva sre?a, a neposredni povod politi?ke likvidacije bila je opskurna humoreska ?Vojko i Savle?, objavljena u Politici, kada je Stojanovi? stao na stranu novinara-bund?ija protiv glavnog urednika ?ivorada Minovi?a.

Ve?e, 19. septembar 1987. godine, Stojanovi? sa porodicom, suprugom i dve k?eri, prati televizijski dnevnik. Znao je da se odr?ava sednica Predsedni?tva Ce-ka, na kojoj se raspravlja o ?slu?aju Dragi?e Pavlovi?a?, ali ne sluti da bi o njemu moglo biti re?i. Najednom, va?nim glasom izve?ta? TV dnevnika saop?tava da je predlo?eno smenjivanje Stojanovi?a sa polo?aja direktora Politike. Predlog je potekao od generala Nikole Ljubi?i?a, a Milo?evi? je konstatovao da je ?etrnaest glasova bilo ?za?, tri ?protiv?. ?ok u porodici, svi ?ute, nemo se gledaju.

 

Sve ?to je potom do?lo, stvar je uobi?ajene tehnologije. Stojanovi?a je Socijalisti?ki savez smenio sa direktorskog mesta, a ?tampa je informisala o zahtevima ?iz baze? da odmah podnese ostavku i na mesto ?lana Ce-ka Jugoslavije. Prvi predlog je stigao iz op?tine Bojnik! I sam u ?udu, u jednom od na?ih susreta, bili smo u lepim profesionalnim odnosima, zaprepa??eno mi ka?e: ?sve, sve?, ali mu nikako nije jasno otkud da se jave oni iz Bojnika: ?Niti ja njih poznajem, niti oni mene. Nikad u Bojniku nisam bio.?

 

Pita telefonom Milo?evi?a ?ta se to doga?a. ?Nemam pojma o ?emu govori?!? odgovara Milo?evi? ?nemoj da daje? ostavku.? Posle toga je nastavljena jo? ve?a hajka u kojoj je prednja?io Univerzitetski komitet Beograda profesorke Mire Markovi?.

Tako je zavr?io Stojanovi?ev izlet u politiku i ?tampu. Nastavio je profesuru na Ekonomskom fakultetu, do?iveo mo?dani udar i preminuo 1996. Imao je 56 godina.

Dragi?a-Buca Pavlovi? spada me?u aktiviste kojima je, zbog politike, i srce prerano uvenulo. Najmla?i u vode?oj garnituri (1943), stasit, lepog izgleda, sa tri diplome visokih ?kola, beskrajno radan i preduzimljiv, mogao je u pametnijim vremenima da napravi privla?nu karijeru u mnogim zanimanjima. A na?ao se u sredi?tu doga?aja, prijateljski veran Ivanu Stamboli?u, ?iji je ?ef kabineta bio sedam godina, pre nego ?to je postao predsednik komunista Beograda (1986).

 

Pavlovi? nije bio po ukusu birokratije i provokativne inteligencije. Partijskim drugovima je smetao jer je davao sebi ve?u slobodu nego ?to dopu?ta tvrda partijska ma?inerija. Disidentska inteligencija je u njemu otkrila sjajan objekt u obra?unu sa dogmatskim socijalizmom. To im je omogu?io Pavlovi? svojom knjigom ?Pitanjem na odgovore? kojom se smelo, po imenu i prezimenu, upustio u polemiku sa vode?im disidentima. Bila je to, zapravo, jedna od prvih slobodnih rasprava sa visokim partijskim funkcionerom. A koliko god je neubedljivo branio partijsku politiku, sam njegov ?in da se izlo?i sudu javnosti i da proklamuje dijalog kao formu politi?ke borbe, nosio je u sebi zrna slobode.

Dva su doga?aja neposredni povod politi?ke likvidacije Dragi?e Pavlovi?a. Jedan je vezan za Student koji se na?alio na ra?un Dana mladosti, u ?ast Titovog ro?endana, kada je Pavlovi?, usred politi?ke hajke, stao na stranu Studenta. Prilepljena mu je etiketa ?antititoiste?. Drugi doga?aj je njegova konferencija za ?tampu (11. septembar ?87) na kojoj je, povodom nacionalisti?kog divljanja, pozvao novinare da se urazume. Izgovorio je tada re?enicu koja bi mogla da na?e mesto u novinarskom kodeksu: ?Dlanovi Srba i Crnogoraca iz aplauza ve? prelaze u pesnicu, a to je granica koja sve vi?e vu?e u tragi?an razvoj doga?aja. ?ta treba da se dogodi da bismo shvatili da obara? na oru?ju povla?e i neodmerene, histeri?ne re?i na javnoj sceni, ponekad i jedan jedini red u novinama?? Nikoga ne pominje po imenu, ali se lako mogu prepoznati Politika, Ekspres i li?no Slobodan Milo?evi? oko koga se stvarao oreol lidera ugro?enih Srba.

 

Po?arevac, 13. septembar 1987. godine, u ku?i Mirjaninog dede sastaju se Slobodan, Mira Markovi? i glavni urednici Politike, Ekspresa i Televizije. Tu je dogovoreno da po?ne kampanja protiv Dragi?e Pavlovi?a. Tekst je napisala Mira Markovi?, a objavi?e ga Ekspres uz potpis Dragoljuba Milanovi?a, tada?njeg saradnika lista i budu?eg direktora Beogradske televizije.

 

Deset dana docnije, 23. septembra 1987. pri?a se zavr?ava na ?uvenoj Osmoj sednici, na kojoj je sekretar Ce-ka Srbije Zoran Sokolovi? gotovo bukvalno prepri?ao sadr?aj Ekspresovog komentara, a prvi govornik, general Ljubi?i? pozvao ?lanove Ce-ka da se ?mnogo ne otvara diskusija, jer ?emo u?i u rasprave i o nekim drugim drugovima?. Re?ju, u?inite ono ?to se od vas o?ekuje da vas to ne bi isto sna?lo.

Tako je i bilo. Samo sedmorica ?lanova Ce-ka glasala je protiv Pavlovi?eve odmazde: Ivan Stamboli?, ?piro Galovi?, profesor Vasa Milin?evi?, Mom?ilo Baljak, profesor Ivan Stojanovi?, general Miroslav ?or?evi? i Borislav Srebri?. Sednicu je lako priveo kraju Slobodan Milo?evi?, koga je upravo Pavlovi?, godinu i po dana ranije, preporu?io za predsednika komunista Srbije, kao ?garanta budu?eg jedinstva rukovodstva Partije?.

 

Koliko god se Pavlovi? sr?ano borio na Osmoj sednici, poraz ga je slomio vi?e nego ijednog aktera ovog obra?una. Sreo sam ga vi?e puta posle toga, vodili smo duge razgovore, njegovo svedo?enje mi je bilo dragoceno u pripremi knjiga o Slobodanu Milo?evi?u. To je prosto bio drugi ?ovek, bezvoljan, utu?en, u sve razo?aran. U znak protesta, odrekao se i zakonskog prava po kome su funkcioneri izvesno vreme primali mese?ne prinadle?nosti. Prijavio se na biro rada i godinu i po dana imao status nezaposlenog. Sem ?to je napisao knjigu vezanu za Osmu sednicu (Olako obe?ana brzina), prestao je sa svim politi?kim aktivnostima, usamljen i odvojen i od nekada?njih istomi?ljenika. Kasnije se posvetio privatnom biznisu, ali klonulo, u emotivnom haosu, kao ?ovek kome je presu?ila nekada?nja energija. Presvisnuo je u pedeset tre?oj godini ?ivota, a sahranjen, po svojoj ?elji, u krugu porodice i prijatelja. Ispratio ga je njegov verni drug Ivan Stamboli? koji ?e, ?etiri godine docnije, i sam do?iveti tragediju, a sahrani?e ga u blizini groba Dragi?e Pavlovi?a.

 

Pavlovi? je ?rtva Osme sednice, ali je Ivan Stamboli? tragi?na li?nost. On je uzdigao Slobodana (?Bio mi je kao brat?), on je gotovo svima, koji su se okrenuli protiv njega, podario polo?aje. Iako je Pavlovi? na dnevnom redu, svi su znali da je glavni cilj Stamboli?eva politi?ka likvidacija. Utu?en, zbunjen, rastrojen, koliko god na strani Pavlovi?a, za govornicom to vi?e nije bio onaj nekada?nji Ivan koji je ve?to vladao politi?kom scenom. Ostavljao je utisak o?ajnika koji tone, a do poslednjeg ?asa ne shvata ?ta mu se doga?a. U jednom trenutku, brane?i Pavlovi?a, direktno se obratio Milo?evi?u upozoravaju?i ga na posledice partijskog sukoba.

?Ko se dalje javlja za re??, hladno je odgovorio Milo?evi? i nastavio sednicu na kojoj je unapred imao prebrojane glasove.

 

Srbija je ravnodu?no propratila ovaj doga?aj, a jugoslovenska bra?a su tiho navijala za Milo?evi?a. Bosancima je bila bliska njegova titoisti?ka vernost, Crnogorcima je godilo njegovo crnogorsko poreklo, a u hrvatskoj ?tampi je Milo?evi? predstavljen kao ?komunisti?ki kozmopolit, nasuprot nacional-komunisti Ivanu Stamboli?u?, koji je jo? 1976, zajedno sa Dra?om Markovi?em, tra?io promenu Ustava i polo?aja pokrajina. Zbog toga je Stamboli?, polovinom osamdesetih, propao kao kandidat za jugoslovenskog premijera. Od osam ?lanova Predsedni?tva SFRJ, dobio je samo glas predstavnika Srbije.

?etiri dana posle Osme sednice, zaseda Predsedni?tvo SK Jugoslavije. Pod ?etvrtom, poslednjom ta?kom dnevnog reda (?Teku?a pitanja?), Milo?evi? izve?tava o toku Osme sednice koja je protekla u duhu ?odbrane lika i dela druga Tita i borbe protiv srpskog nacionalizma?.

Predsedavaju?i: ?Hvala, dru?e Milo?evi?u. Ima li pitanja, ili neka sugestija? Nema. Pa ni?ta, onda da zavr?imo.?

 

Ovoj rutinskoj sednici predsedavao je Bo?ko Kruni?, vode?i vojvo?anski politi?ar, koji ?e pola godine docnije biti ?rtva Milo?evi?evog re?ima.

Visoki jugoslovenski funkcioneri su, neposredno posle Osme sednice, bili ?gosti Beograda?, i u Skadarliji proveli prijatno ve?e koje je li?ilo na proslavljanje Milo?evi?eve pobede.

 

Na Ivana Stamboli?a niko vi?e nije ra?unao. Njegov polo?aj se vidi na stranicama novina. Na sve?anoj akademiji u Sava centru, povodom dve stotine godina ro?enja Vuka Karad?i?a, u prvom redu sede, jedan pored drugog, Ivan Stamboli?, Lazar Mojsov, Sinan Hasani, Nikola Ljubi?i? i Slobodan Milo?evi?. Dnevnik Politika objavljuje grupnu fotografiju bez Stamboli?a. ?asopis Intervju u poslednji ?as menja svoju naslovnu stranu: umesto Stamboli?a objavljuje fotografiju Lepe Brene. Ispred svoje ku?e Ivan zati?e policajce. ?Za?to ste vi ovde?? ?Dobili smo nalog da vas ?titimo.? ?Od koga?? ?Postoji mogu?nost da vas i va?u porodicu neko uznemirava.?

Ivan zove telefonom Milo?evi?a. ?To drugi rade, ja sa tim nemam ni?ta, a ?tampa je slobodna?, kratko odgovara Milo?evi?.

 

Ponedeljak, 14. decembar 1987, sednica Predsedni?tva SR Srbije, zavr?ni ?in: Milo?evi? ?uti, general Ljubi?i? obja?njava razloge Stamboli?evog odlaska: ?Niko ne osporava rad druga Ivana u celini. Ali evo, ima jedan deo njegovog rada koji partijska javnost, a i ?ira, nije mogla da prihvati. I to je dovelo do ovoga da danas moramo uraditi ono ?to treba uraditi...? I ura?eno je bez problema. Posle sednice groteskno je otvorena i boca viskija u ?ast rastanka sa Ivanom.

 

Taj podatak da je Sloba ?njegovo ?edo?, Ivan nikada nije preboleo. Sa tom ranom ?iveo je do poslednjeg dana ovaj tragi?ni kova? svoje nesre?e, izigrani sau?esnik onoga ?to se doga?alo poslednjih decenija dvadesetog veka, po?ten ?ovek, dobrih namera i za?u?uju?ih zabluda. A Slobodan ga je nosio u glavi, pribojavaju?i se njegovog povratka i u godinama dok je Stamboli? bio samo jedan od glasnih kriti?ara njegovog re?ima. Bolesni strah od gubitka vlasti kulminirao je uo?i izbora 2000. godine, kada se pro?ulo, samo pro?ulo bez osnova, da Stamboli? priprema svoju predsedni?ku kandidaturu.

Scena koja sledi odigrava se 25. avgusta 2000. godine: kidnapovan, omotan selotejpom, Stamboli? u kle?e?em polo?aju provodi poslednjih pet minuta ?ivota ispred iskopane jame na Fru?koj gori. Ubijen je sa dva metka u potiljak i, onako kako je obu?en kad je kidnapovan, u vreme d?ogiranja u Ko?utnjaku, u trenerci i patikama, uba?en je u jamu sa ?ivim kre?om.

 

To je sa?eta pri?a o, verovatno, najsurovijoj politi?koj sudbini u novijoj srpskoj istoriji, koja sadr?i sve ono ?to nosi umobolno vlastoljublje.

Sudski proces je u toku.

Jedan za drugim, sklonjeni su svi nekada?nji Milo?evi?evi pomaga?i. Ve? posle izbora za predsednika SK Srbije, Milo?evi? se udaljio i od mo?nog Petra Stamboli?a. Bio mu je suvi?an. Petar je to shvatio i nigde se od tada nije pojavljivao.

Samokontrolisan, lukav, odmeren, nikad arogantan, ogrnut korisnim partijskim na?elima, Stamboli? je vladao du?e i od Nikole Pa?i?a. A Milo?evi? ga je nasamario i prepustio svetini ?ednoj osvete koja je u njemu videla ?izdajnika srpstva?.

U razgovorima koje smo vodili, pona?ao se uobi?ajeno uzdr?ano, sa ograni?enom iskreno??u.

?Pretpostavljam da su vam, posle svega, gorka se?anja??

?Ne kajem se za ono ?to sam radio.?

?Ne kajete se??

 

?Gledaju?i unatrag, nisam mogao odabrati druk?iji put od onoga koji sam izabrao. Progresivnije alternative uo?i rata nije bilo.?

Pokazivao je spremnost da pokajni?ki govori o svojim nekada?njim drugovima, u ?ijoj je politi?koj likvidaciji u?estvovao, posebno o ?ilasu i Nikezi?u, ali je odbijao tvrdnje da je i sam pomagao Milo?evi?evo osvajanje vlasti, mada je, jo? tada, jedno njegovo ?ne? bilo dovoljno da novi lider zauvek ostane na marginama politike. Kratko mi je rekao: ?Ja sam prema Milo?evi?u mogao imati sklonosti samo preko Ivana (Stamboli?a).?

Nekada?nji okoreli komunista, postao je ?estoki kriti?ar ?bolj?evi?ke prirode Milo?evi?evog re?ima? (doslovno njegova formulacija). Dobro je video u kom pravcu idu doga?aji. Januara 1991. sa dubokim uverenjem govorio mi je o neminovnom raspadu Jugoslavije: ?Nikad nisam verovao da ?e se Srbija toliko srozati u nacionalizam. Zato vi?e ne verujem u Jugoslaviju, rat je neminovan.? Na moju primedbu da ?e Milo?evi?a sru?iti socijalni nemiri, odgovorio je: ?Ne, moramo jo? dublje pasti. Tek posle krvi, tek ?e tada ljudi re?i: e, sad je dosta!?

 

Usred hajke protiv njega, pitao sam ga kako se ose?a odba?eni politi?ar? Odgovorio je: ?Te?ko je obuzdati gnev kada su vam ruke u lisicama.? A onda se prisetio Borislava Peki?a, koji opisuje svoj povratak sa robije, i Milovana ?ilasa kome niko nije prilazio izuzev rodbine: ?Sad ih bolje razumem.?

Sa svoje 93 godine, sve?e glave, i dalje radi, pi?e, ali se dosad nije oglasio u javnosti.

Nema vi?e mesta ni za Nikolu Ljubi?i?a, generala sa velikim uticajem u poslednjoj deceniji Titovog ?ivota i u doba Milo?evi?evog osvajanja vlasti. Da nije bilo Ljubi?i?a, mo?da ne bi bilo Osme sednice i Milo?evi?eve pobede.

 

Upoznao sam ga 1973. na opro?tajnoj ve?eri Milojka Drulovi?a, nekada?njeg direktora Politike, pred Drulovi?ev odlazak za ambasadora u Peking. U svojim bele?kama, zapisao sam samo jednu re?enicu: ?General Ljubi?i? je skoro svo vreme ?utao i slu?ao ?ta drugi govore.? Drulovi? mi je kasnije objasnio da drug Nikola jako zazire od novinara: ?Pokvario si mi ve?eru!?

 

Mar?al je u njega imao neograni?eno poverenje; njemu je poverio ?elju da bude sahranjen u Beogradu. Zami?ljen kao politi?ki dekor Srbije, posle odlaska u vojnu penziju, nekada?nji ministar odbrane (1967-82) na?ao se svuda gde se odre?ivala sudbina politi?ara. Podr?ao je Petra Stamboli?a i Dra?u Markovi?a protiv Milo?a Mini?a, podr?avao je Ivana Stamboli?a i Slobodana Milo?evi?a protiv Dra?e Markovi?a, odigrao je odlu?uju?u ulogu u Milo?evi?evom obra?unu sa Ivanom Stamboli?em.

Ljubi?i? je bio mo?an dok je Milo?evi?u bio potreban. A kada je posao obavljen, stavljen je u polo?aj ?oveka koji o?ekuje milost gospodara. U odsustvu iz javnosti i zaboravu nalazio je svoj mir. Dok je Milo?evi? u Hagu, do?iveo je mo?dani udar sa mu?nim posledicama. Umro je 13. aprila 2005. u 89. godini i sahranjen, uz vojne po?asti, u Aleji zaslu?nih gra?ana u Beogradu.

 

Sli?an je kraj i Dobrivoja-Baje Vidi?a (1919-1992), ideologa, diplomate sa znanjem vi?e jezika, nekada?njeg predsednika SR Srbije, jedinog Srbina koji je od Petog kongresa KPJ, 1948. biran u Ce-ka Jugoslavije, sve do kona?nog sloma Ka-pe 1990. godine.

Sa smislom za apsurd, mogao je Baja da dr?i katedru iz predmeta kako opstati na vlasti. ?to god je ?inio, a tu su i doga?aji kojih se nije prijatno se?ati, ?inio je na na?in koji nije izazivao ogor?enje ni kod ljudi kojima je nevolje zadavao. ?Pusti Baju!? govorilo se, kao o nekome koga ne treba ozbiljno uzeti u obzir.

 

Njegova je izjava (oktobar 1978) da je Srbija ?posle 1500 godina, pod slavnim Titovim vo?stvom, u punoj slobodi i nezavisnosti?. Njegova je ideja da se U?ice nazove Titovo U?ice. ?Ako ima i?ta na svetu prirodnije, onda je to da se na? grad ubudu?e zove Titovo U?ice?, rekao je na sve?anoj ve?eri povodom Titove posete. Buran aplauz.

I posle Titove smrti, Vidi? se sa velikim po?tovanjem odnosio prema Mar?alu. Dok se Dra?a Markovi? veselio na ro?endanskom dru?enju sa prijateljima, u Boti?evoj ulici, nedaleko od Titovog spomen-groba, to je Baju na muke dovodilo. Svaki ?as je nervozno izlazio iz vile i oslu?kivao okolinu, kao da drug Tito mo?e vaskrsnuti.

Umeo je da govori zanimljivo, uprazno, da ni?ta ne ka?e i da sve strane zadovolji. Na sastancima su se mnogi na njega pozivali (?Kao ?to je rekao drug Baja?), jer su u njegovim izlaganjima sadr?avane sve kombinacije.

 

Novinare je tretirao kao obi?nu bagru i uporno radio na njihovom prevaspitanju. Svako ve?e je, po izlasku prvog izdanja Politike, zvao telefonom de?urnog urednika i ispravljao ?tamparske i ?politi?ke gre?ke?, ne biraju?i re?i prekora: ?Ovo je sranje, ovo su govna!? I sam je volonterski bio autor spoljnopoliti?kih priloga u Politici, uvek odbijaju?i honorare: ?To je moj doprinos miru u svetu.? A novinari su ga, takore?i, obo?avali: razbijao je svojom originalno??u dosadu politi?kih skupova.

No, iza ove vesele strane njegove li?nosti, krio se i majstor za mazanje o?iju. Bli?i mu je bio zemljak Ivan Stamboli?, a podr?ao je Slobodana Milo?evi?a, kome je dobrodo?ao Vidi?, jedan od malobrojnih pre?ivelih revolucionara.

Kraj se zna: posle svega je prepu?ten razularenoj ?antibirokratskoj revoluciji?. Sav unesre?en, tumarao je po redakcijama sa protestnim pismima povodom mitinga vojvo?anskih seljaka na kojem je istaknuta parola: ?Vidi?-Ajhman za seljake!? Mislilo se na godine kada je on, u vreme surovog posleratnog otkupa ?itarica, bio sekretar Pe-ka Vojvodine. ?Ja, Ajhman!? ?alosno mi je govorio prilikom na?eg poslednjeg susreta: ?Ti me dobro poznaje?, dru?e Slavo.?

Bolestan, napu?ten, dugo je boravio u bolnici u uslovima koji ne pripadaju ljudima njegovog ranga. Umro je 1992. godine. Beskrajna opreznost nije ga spasila ?alosnog kraja.

 

?ak i ljudi velikog iskustva, kakvo je imao in?enjer Du?an ?krebi? (1927), koji je bio predsednik bukvalno svih vode?ih politi?kih i dr?avnih institucija Srbije, za?u?uju?e su naivno upadali u Milo?evi?eve zamke. Na Osmoj sednici je upam?en po efektnoj poruci koja ?e ubrzo izazvati gorke osmehe. Rekao je da je ?Srbija umorna od lidera?, a mislio je na Ivana Stamboli?a, dok se pred njegovim o?ima ra?ao novi lider ?svih Srba?. Ostao je u politici jo? tri godine, kao ?lan Predsedni?tva SK Jugoslavije, gde je do?iveo svoj najve?i poraz.

 

Sedamnaesti oktobar 1989, sednica Ce-ka Jugoslavije, prvi poku?aj da se javno ?uje ?ta o Milo?evi?u misli jugoslovenski vrh. Na inicijativu Stipe ?uvara, posle mnogih sukoba, glasalo se o poverenju Predsedni?tva SKJ, u kojem je Milo?evi? bio po funkciji predsednika republi?ke partije. Znao je ?uvar raspolo?enje Ce-ka, ali ga je osetio i srpski predsednik koji je, sa svojim pristalicama, ?u ime republi?kog suvereniteta?, odbio glasanje o poverenju republi?kim predsednicima, jer oni nisu ?obi?ni ?lanovi Predsedni?tva?, njih je izabrala republi?ka organizacija.

 

Milo?evi? se izvukao, a cenu je platio ?krebi?, predstavnik Srbije u Predsedni?tvu, kome jedinom nije izglasano poverenje. Kao eho ovog doga?aja upam?eno je upozorenje Vinka Hafnera, najstarijeg komuniste, Slovenca jugoslovenske orijentacije, koji se sa uzdignutim ka?iprstom obratio srpskom predsedniku: ?Dru?e Slobodane, razmisli dobro kojim ?e? putem i?i, razmisli, dru?e Slobodane!?

 

?krebi? je bio jedan od osniva?a Socijalisti?ke partije. Nezadovoljan programom, ubrzo je vratio strana?ku legitimaciju i 1990. povukao se iz politi?kog ?ivota. U najlep?em se?anju je ostao Pravoslavnoj crkvi. Dok je bio predsednik SK Srbije, posle trideset godina, uz njegovo zalaganje odobren je nastavak gradnje hrama Svetog Save na Vra?aru.

U opisanom nara?taju, koji mo?e biti osnova za roman o naciji i vode?im li?nostima, jedino je do kraja re?imu socijalista opstao general Petar Gra?anin. Narodni heroj, nekada?nji na?elnik General?taba, skrupulozni i smerni ?ovek na pogre?nom mestu. Posle smene Ivana Stamboli?a, bio je predsednik SR Srbije koji je taj polo?aj privremeno ?uvao za Slobodana Milo?evi?a, a potom, na sve?anostima, slu?io kao ukras socijalista.

Poslednji put se oglasio sredinom devedesetih, posle posete Vijetnamu sa delegacijom socijalista: ?Vijetnam i Jugoslavija su geografski udaljeni, ali su idejno povezani.? Do kraja ?ivota je ostao isti, ni?ta se u njemu nije promenilo od kada je, kao puki siroma?ak, mesarski radnik, prihvatio komunizam kao svoju religiju.

Do?iveo je mo?dani udar posle pada Milo?evi?evog re?ima, sa posledicama te?kog rastrojstva. Poslednje dane je proveo u domu za iznemogle, u Deliblatskoj pe??ari. Umro je 2004. u potpunoj anonimnosti, u 81. godini ?ivota. Po ranije izra?enoj ?elji, sahranjen je samo uz prisustvo naju?e rodbine, bez ?itulje, venaca i vojni?kih po?asti.

?etrnaest godina posle Osme sednice, dok je Milo?evi? dane provodio u zatvoru, u porodi?nom seoskom vo?njaku, kraj Knja?evca, prona?en je u be?ivotnom stanju Zoran Sokolovi?, nekada?nji sekretar Ce-ka Srbije, glavni referent na Osmoj sednici i potom malo uticajni ?ef policije. Pored njega je na?en ?tetejac? u ?ijem je ?ar?eru nedostajao samo jedan metak. Samoubistvo, bez ikakve sumnje.

 

Kojim povodom? Hag ga nije prozivao, novoj vlasti nije smetao.

?esto ljudi treba da pro?u ceo ?ivotni put da bismo se zamislili nad njihovom li?no??u. Sa tim ose?anjem sam pro?itao vest u novinama o tragediji ovog ?oveka koji je li?io na glajh?altovane politi?are, ?inovnike par-ekselans, ledene pribranosti, kod kojih je sve ustaljeno i programirano do mirne starosti. Ni sa kim Sokolovi? nije podelio svoje duhovno raspolo?enje, nikakav trag nije ostavio u svo?enju ra?una. Daleko od svih, odabrao je ti?inu, vo?njak i stavio ta?ku na sopstveni ?ivot, zbunjuju?i sve one koji su ga samouvereno povr?no ocenjivali.

 

To je, ukratko, hronika o politi?koj i ?ivotnoj sudbini generacije koja je, na svoj na?in, okon?ala komunizam u Srbiji i predala vlast Slobodanu Milo?evi?u.

 

Slavoljub ?uki?

Dok je u ve?ini nekada?njih republika postojala jedna jaka, vi?egodi?nja ?elna li?nost, u Srbiji su sve do dolaska Slobodana Milo?evi?a vode?i komunisti delili vlast. I za vreme Aleksandra Rankovi?a, koji se pona?ao kao ?ovek ?cele Jugoslavije?. Uvek je bilo vi?e uticajnih politi?ara, u konkurentskim odnosima koji su se zavr?avali nepomirljivim sukobima.

 

Izgledalo je, u jednom trenutku, da je do?ao kraj poslovi?noj srpskoj neslozi i da je 1986. Ivan Stamboli? nesporna prva politi?ka li?nost. Ali to je trajalo samo nekoliko meseci, dok se Milo?evi? pribrao i stekao samopouzdanje. Nema sentimentalnosti, nema ustupaka, po logici vlasti na udaru je onaj koji u?iva najve?i presti?, a to je Ivan Stamboli?, koji je, takore?i na poslu?avniku, podario Milo?evi?u politi?ku mo?.

U politi?kim obra?unima najpre se napadaju ni?e formacije. Prvo testiranje, van svih o?ekivanja, vezano je za profesora Ekonomskog fakulteta Ivana Stojanovi?a, sina advokata koji je, posle Solunskog fronta, zavr?io prava u Grenoblu, o?enio se Francuskinjom i ?ivot nastavio u Ra?i Kragujeva?koj ?koluju?i ?estoro dece.

 

Postoje ljudi za koje, zbog njihovih manipulatorskih sposobnosti, pomislimo da su ro?eni za politiku. Stojanovi? je, u tom pogledu, bio pravi amater, predodre?en da bude izigran. Skroman, nenametljiv, daleko od politi?kih nadmetanja i podmetanja, neminovno je upao u mre?u tragi?ara koji sve ?eli najbolje, a de?ava mu se najgore. Kao Stamboli?ev istomi?ljenik, postavljen je za direktora Politike, ?to nikako nije odgovaralo Milo?evi?u koji je, sve vreme vladavine, dr?ao Politiku i Televiziju pod punom kontrolom. Time je zape?a?ena Stojanovi?eva sre?a, a neposredni povod politi?ke likvidacije bila je opskurna humoreska ?Vojko i Savle?, objavljena u Politici, kada je Stojanovi? stao na stranu novinara-bund?ija protiv glavnog urednika ?ivorada Minovi?a.

Ve?e, 19. septembar 1987. godine, Stojanovi? sa porodicom, suprugom i dve k?eri, prati televizijski dnevnik. Znao je da se odr?ava sednica Predsedni?tva Ce-ka, na kojoj se raspravlja o ?slu?aju Dragi?e Pavlovi?a?, ali ne sluti da bi o njemu moglo biti re?i. Najednom, va?nim glasom izve?ta? TV dnevnika saop?tava da je predlo?eno smenjivanje Stojanovi?a sa polo?aja direktora Politike. Predlog je potekao od generala Nikole Ljubi?i?a, a Milo?evi? je konstatovao da je ?etrnaest glasova bilo ?za?, tri ?protiv?. ?ok u porodici, svi ?ute, nemo se gledaju.

 

Sve ?to je potom do?lo, stvar je uobi?ajene tehnologije. Stojanovi?a je Socijalisti?ki savez smenio sa direktorskog mesta, a ?tampa je informisala o zahtevima ?iz baze? da odmah podnese ostavku i na mesto ?lana Ce-ka Jugoslavije. Prvi predlog je stigao iz op?tine Bojnik! I sam u ?udu, u jednom od na?ih susreta, bili smo u lepim profesionalnim odnosima, zaprepa??eno mi ka?e: ?sve, sve?, ali mu nikako nije jasno otkud da se jave oni iz Bojnika: ?Niti ja njih poznajem, niti oni mene. Nikad u Bojniku nisam bio.?

 

Pita telefonom Milo?evi?a ?ta se to doga?a. ?Nemam pojma o ?emu govori?!? odgovara Milo?evi? ?nemoj da daje? ostavku.? Posle toga je nastavljena jo? ve?a hajka u kojoj je prednja?io Univerzitetski komitet Beograda profesorke Mire Markovi?.

Tako je zavr?io Stojanovi?ev izlet u politiku i ?tampu. Nastavio je profesuru na Ekonomskom fakultetu, do?iveo mo?dani udar i preminuo 1996. Imao je 56 godina.

Dragi?a-Buca Pavlovi? spada me?u aktiviste kojima je, zbog politike, i srce prerano uvenulo. Najmla?i u vode?oj garnituri (1943), stasit, lepog izgleda, sa tri diplome visokih ?kola, beskrajno radan i preduzimljiv, mogao je u pametnijim vremenima da napravi privla?nu karijeru u mnogim zanimanjima. A na?ao se u sredi?tu doga?aja, prijateljski veran Ivanu Stamboli?u, ?iji je ?ef kabineta bio sedam godina, pre nego ?to je postao predsednik komunista Beograda (1986).

 

Pavlovi? nije bio po ukusu birokratije i provokativne inteligencije. Partijskim drugovima je smetao jer je davao sebi ve?u slobodu nego ?to dopu?ta tvrda partijska ma?inerija. Disidentska inteligencija je u njemu otkrila sjajan objekt u obra?unu sa dogmatskim socijalizmom. To im je omogu?io Pavlovi? svojom knjigom ?Pitanjem na odgovore? kojom se smelo, po imenu i prezimenu, upustio u polemiku sa vode?im disidentima. Bila je to, zapravo, jedna od prvih slobodnih rasprava sa visokim partijskim funkcionerom. A koliko god je neubedljivo branio partijsku politiku, sam njegov ?in da se izlo?i sudu javnosti i da proklamuje dijalog kao formu politi?ke borbe, nosio je u sebi zrna slobode.

Dva su doga?aja neposredni povod politi?ke likvidacije Dragi?e Pavlovi?a. Jedan je vezan za Student koji se na?alio na ra?un Dana mladosti, u ?ast Titovog ro?endana, kada je Pavlovi?, usred politi?ke hajke, stao na stranu Studenta. Prilepljena mu je etiketa ?antititoiste?. Drugi doga?aj je njegova konferencija za ?tampu (11. septembar ?87) na kojoj je, povodom nacionalisti?kog divljanja, pozvao novinare da se urazume. Izgovorio je tada re?enicu koja bi mogla da na?e mesto u novinarskom kodeksu: ?Dlanovi Srba i Crnogoraca iz aplauza ve? prelaze u pesnicu, a to je granica koja sve vi?e vu?e u tragi?an razvoj doga?aja. ?ta treba da se dogodi da bismo shvatili da obara? na oru?ju povla?e i neodmerene, histeri?ne re?i na javnoj sceni, ponekad i jedan jedini red u novinama?? Nikoga ne pominje po imenu, ali se lako mogu prepoznati Politika, Ekspres i li?no Slobodan Milo?evi? oko koga se stvarao oreol lidera ugro?enih Srba.

 

Po?arevac, 13. septembar 1987. godine, u ku?i Mirjaninog dede sastaju se Slobodan, Mira Markovi? i glavni urednici Politike, Ekspresa i Televizije. Tu je dogovoreno da po?ne kampanja protiv Dragi?e Pavlovi?a. Tekst je napisala Mira Markovi?, a objavi?e ga Ekspres uz potpis Dragoljuba Milanovi?a, tada?njeg saradnika lista i budu?eg direktora Beogradske televizije.

 

Deset dana docnije, 23. septembra 1987. pri?a se zavr?ava na ?uvenoj Osmoj sednici, na kojoj je sekretar Ce-ka Srbije Zoran Sokolovi? gotovo bukvalno prepri?ao sadr?aj Ekspresovog komentara, a prvi govornik, general Ljubi?i? pozvao ?lanove Ce-ka da se ?mnogo ne otvara diskusija, jer ?emo u?i u rasprave i o nekim drugim drugovima?. Re?ju, u?inite ono ?to se od vas o?ekuje da vas to ne bi isto sna?lo.

Tako je i bilo. Samo sedmorica ?lanova Ce-ka glasala je protiv Pavlovi?eve odmazde: Ivan Stamboli?, ?piro Galovi?, profesor Vasa Milin?evi?, Mom?ilo Baljak, profesor Ivan Stojanovi?, general Miroslav ?or?evi? i Borislav Srebri?. Sednicu je lako priveo kraju Slobodan Milo?evi?, koga je upravo Pavlovi?, godinu i po dana ranije, preporu?io za predsednika komunista Srbije, kao ?garanta budu?eg jedinstva rukovodstva Partije?.

 

Koliko god se Pavlovi? sr?ano borio na Osmoj sednici, poraz ga je slomio vi?e nego ijednog aktera ovog obra?una. Sreo sam ga vi?e puta posle toga, vodili smo duge razgovore, njegovo svedo?enje mi je bilo dragoceno u pripremi knjiga o Slobodanu Milo?evi?u. To je prosto bio drugi ?ovek, bezvoljan, utu?en, u sve razo?aran. U znak protesta, odrekao se i zakonskog prava po kome su funkcioneri izvesno vreme primali mese?ne prinadle?nosti. Prijavio se na biro rada i godinu i po dana imao status nezaposlenog. Sem ?to je napisao knjigu vezanu za Osmu sednicu (Olako obe?ana brzina), prestao je sa svim politi?kim aktivnostima, usamljen i odvojen i od nekada?njih istomi?ljenika. Kasnije se posvetio privatnom biznisu, ali klonulo, u emotivnom haosu, kao ?ovek kome je presu?ila nekada?nja energija. Presvisnuo je u pedeset tre?oj godini ?ivota, a sahranjen, po svojoj ?elji, u krugu porodice i prijatelja. Ispratio ga je njegov verni drug Ivan Stamboli? koji ?e, ?etiri godine docnije, i sam do?iveti tragediju, a sahrani?e ga u blizini groba Dragi?e Pavlovi?a.

 

Pavlovi? je ?rtva Osme sednice, ali je Ivan Stamboli? tragi?na li?nost. On je uzdigao Slobodana (?Bio mi je kao brat?), on je gotovo svima, koji su se okrenuli protiv njega, podario polo?aje. Iako je Pavlovi? na dnevnom redu, svi su znali da je glavni cilj Stamboli?eva politi?ka likvidacija. Utu?en, zbunjen, rastrojen, koliko god na strani Pavlovi?a, za govornicom to vi?e nije bio onaj nekada?nji Ivan koji je ve?to vladao politi?kom scenom. Ostavljao je utisak o?ajnika koji tone, a do poslednjeg ?asa ne shvata ?ta mu se doga?a. U jednom trenutku, brane?i Pavlovi?a, direktno se obratio Milo?evi?u upozoravaju?i ga na posledice partijskog sukoba.

?Ko se dalje javlja za re??, hladno je odgovorio Milo?evi? i nastavio sednicu na kojoj je unapred imao prebrojane glasove.

 

Srbija je ravnodu?no propratila ovaj doga?aj, a jugoslovenska bra?a su tiho navijala za Milo?evi?a. Bosancima je bila bliska njegova titoisti?ka vernost, Crnogorcima je godilo njegovo crnogorsko poreklo, a u hrvatskoj ?tampi je Milo?evi? predstavljen kao ?komunisti?ki kozmopolit, nasuprot nacional-komunisti Ivanu Stamboli?u?, koji je jo? 1976, zajedno sa Dra?om Markovi?em, tra?io promenu Ustava i polo?aja pokrajina. Zbog toga je Stamboli?, polovinom osamdesetih, propao kao kandidat za jugoslovenskog premijera. Od osam ?lanova Predsedni?tva SFRJ, dobio je samo glas predstavnika Srbije.

?etiri dana posle Osme sednice, zaseda Predsedni?tvo SK Jugoslavije. Pod ?etvrtom, poslednjom ta?kom dnevnog reda (?Teku?a pitanja?), Milo?evi? izve?tava o toku Osme sednice koja je protekla u duhu ?odbrane lika i dela druga Tita i borbe protiv srpskog nacionalizma?.

Predsedavaju?i: ?Hvala, dru?e Milo?evi?u. Ima li pitanja, ili neka sugestija? Nema. Pa ni?ta, onda da zavr?imo.?

 

Ovoj rutinskoj sednici predsedavao je Bo?ko Kruni?, vode?i vojvo?anski politi?ar, koji ?e pola godine docnije biti ?rtva Milo?evi?evog re?ima.

Visoki jugoslovenski funkcioneri su, neposredno posle Osme sednice, bili ?gosti Beograda?, i u Skadarliji proveli prijatno ve?e koje je li?ilo na proslavljanje Milo?evi?eve pobede.

 

Na Ivana Stamboli?a niko vi?e nije ra?unao. Njegov polo?aj se vidi na stranicama novina. Na sve?anoj akademiji u Sava centru, povodom dve stotine godina ro?enja Vuka Karad?i?a, u prvom redu sede, jedan pored drugog, Ivan Stamboli?, Lazar Mojsov, Sinan Hasani, Nikola Ljubi?i? i Slobodan Milo?evi?. Dnevnik Politika objavljuje grupnu fotografiju bez Stamboli?a. ?asopis Intervju u poslednji ?as menja svoju naslovnu stranu: umesto Stamboli?a objavljuje fotografiju Lepe Brene. Ispred svoje ku?e Ivan zati?e policajce. ?Za?to ste vi ovde?? ?Dobili smo nalog da vas ?titimo.? ?Od koga?? ?Postoji mogu?nost da vas i va?u porodicu neko uznemirava.?

Ivan zove telefonom Milo?evi?a. ?To drugi rade, ja sa tim nemam ni?ta, a ?tampa je slobodna?, kratko odgovara Milo?evi?.

 

Ponedeljak, 14. decembar 1987, sednica Predsedni?tva SR Srbije, zavr?ni ?in: Milo?evi? ?uti, general Ljubi?i? obja?njava razloge Stamboli?evog odlaska: ?Niko ne osporava rad druga Ivana u celini. Ali evo, ima jedan deo njegovog rada koji partijska javnost, a i ?ira, nije mogla da prihvati. I to je dovelo do ovoga da danas moramo uraditi ono ?to treba uraditi...? I ura?eno je bez problema. Posle sednice groteskno je otvorena i boca viskija u ?ast rastanka sa Ivanom.

 

Taj podatak da je Sloba ?njegovo ?edo?, Ivan nikada nije preboleo. Sa tom ranom ?iveo je do poslednjeg dana ovaj tragi?ni kova? svoje nesre?e, izigrani sau?esnik onoga ?to se doga?alo poslednjih decenija dvadesetog veka, po?ten ?ovek, dobrih namera i za?u?uju?ih zabluda. A Slobodan ga je nosio u glavi, pribojavaju?i se njegovog povratka i u godinama dok je Stamboli? bio samo jedan od glasnih kriti?ara njegovog re?ima. Bolesni strah od gubitka vlasti kulminirao je uo?i izbora 2000. godine, kada se pro?ulo, samo pro?ulo bez osnova, da Stamboli? priprema svoju predsedni?ku kandidaturu.

Scena koja sledi odigrava se 25. avgusta 2000. godine: kidnapovan, omotan selotejpom, Stamboli? u kle?e?em polo?aju provodi poslednjih pet minuta ?ivota ispred iskopane jame na Fru?koj gori. Ubijen je sa dva metka u potiljak i, onako kako je obu?en kad je kidnapovan, u vreme d?ogiranja u Ko?utnjaku, u trenerci i patikama, uba?en je u jamu sa ?ivim kre?om.

 

To je sa?eta pri?a o, verovatno, najsurovijoj politi?koj sudbini u novijoj srpskoj istoriji, koja sadr?i sve ono ?to nosi umobolno vlastoljublje.

Sudski proces je u toku.

Jedan za drugim, sklonjeni su svi nekada?nji Milo?evi?evi pomaga?i. Ve? posle izbora za predsednika SK Srbije, Milo?evi? se udaljio i od mo?nog Petra Stamboli?a. Bio mu je suvi?an. Petar je to shvatio i nigde se od tada nije pojavljivao.

Samokontrolisan, lukav, odmeren, nikad arogantan, ogrnut korisnim partijskim na?elima, Stamboli? je vladao du?e i od Nikole Pa?i?a. A Milo?evi? ga je nasamario i prepustio svetini ?ednoj osvete koja je u njemu videla ?izdajnika srpstva?.

U razgovorima koje smo vodili, pona?ao se uobi?ajeno uzdr?ano, sa ograni?enom iskreno??u.

?Pretpostavljam da su vam, posle svega, gorka se?anja??

?Ne kajem se za ono ?to sam radio.?

?Ne kajete se??

 

?Gledaju?i unatrag, nisam mogao odabrati druk?iji put od onoga koji sam izabrao. Progresivnije alternative uo?i rata nije bilo.?

Pokazivao je spremnost da pokajni?ki govori o svojim nekada?njim drugovima, u ?ijoj je politi?koj likvidaciji u?estvovao, posebno o ?ilasu i Nikezi?u, ali je odbijao tvrdnje da je i sam pomagao Milo?evi?evo osvajanje vlasti, mada je, jo? tada, jedno njegovo ?ne? bilo dovoljno da novi lider zauvek ostane na marginama politike. Kratko mi je rekao: ?Ja sam prema Milo?evi?u mogao imati sklonosti samo preko Ivana (Stamboli?a).?

Nekada?nji okoreli komunista, postao je ?estoki kriti?ar ?bolj?evi?ke prirode Milo?evi?evog re?ima? (doslovno njegova formulacija). Dobro je video u kom pravcu idu doga?aji. Januara 1991. sa dubokim uverenjem govorio mi je o neminovnom raspadu Jugoslavije: ?Nikad nisam verovao da ?e se Srbija toliko srozati u nacionalizam. Zato vi?e ne verujem u Jugoslaviju, rat je neminovan.? Na moju primedbu da ?e Milo?evi?a sru?iti socijalni nemiri, odgovorio je: ?Ne, moramo jo? dublje pasti. Tek posle krvi, tek ?e tada ljudi re?i: e, sad je dosta!?

 

Usred hajke protiv njega, pitao sam ga kako se ose?a odba?eni politi?ar? Odgovorio je: ?Te?ko je obuzdati gnev kada su vam ruke u lisicama.? A onda se prisetio Borislava Peki?a, koji opisuje svoj povratak sa robije, i Milovana ?ilasa kome niko nije prilazio izuzev rodbine: ?Sad ih bolje razumem.?

Sa svoje 93 godine, sve?e glave, i dalje radi, pi?e, ali se dosad nije oglasio u javnosti.

Nema vi?e mesta ni za Nikolu Ljubi?i?a, generala sa velikim uticajem u poslednjoj deceniji Titovog ?ivota i u doba Milo?evi?evog osvajanja vlasti. Da nije bilo Ljubi?i?a, mo?da ne bi bilo Osme sednice i Milo?evi?eve pobede.

 

Upoznao sam ga 1973. na opro?tajnoj ve?eri Milojka Drulovi?a, nekada?njeg direktora Politike, pred Drulovi?ev odlazak za ambasadora u Peking. U svojim bele?kama, zapisao sam samo jednu re?enicu: ?General Ljubi?i? je skoro svo vreme ?utao i slu?ao ?ta drugi govore.? Drulovi? mi je kasnije objasnio da drug Nikola jako zazire od novinara: ?Pokvario si mi ve?eru!?

 

Mar?al je u njega imao neograni?eno poverenje; njemu je poverio ?elju da bude sahranjen u Beogradu. Zami?ljen kao politi?ki dekor Srbije, posle odlaska u vojnu penziju, nekada?nji ministar odbrane (1967-82) na?ao se svuda gde se odre?ivala sudbina politi?ara. Podr?ao je Petra Stamboli?a i Dra?u Markovi?a protiv Milo?a Mini?a, podr?avao je Ivana Stamboli?a i Slobodana Milo?evi?a protiv Dra?e Markovi?a, odigrao je odlu?uju?u ulogu u Milo?evi?evom obra?unu sa Ivanom Stamboli?em.

Ljubi?i? je bio mo?an dok je Milo?evi?u bio potreban. A kada je posao obavljen, stavljen je u polo?aj ?oveka koji o?ekuje milost gospodara. U odsustvu iz javnosti i zaboravu nalazio je svoj mir. Dok je Milo?evi? u Hagu, do?iveo je mo?dani udar sa mu?nim posledicama. Umro je 13. aprila 2005. u 89. godini i sahranjen, uz vojne po?asti, u Aleji zaslu?nih gra?ana u Beogradu.

 

Sli?an je kraj i Dobrivoja-Baje Vidi?a (1919-1992), ideologa, diplomate sa znanjem vi?e jezika, nekada?njeg predsednika SR Srbije, jedinog Srbina koji je od Petog kongresa KPJ, 1948. biran u Ce-ka Jugoslavije, sve do kona?nog sloma Ka-pe 1990. godine.

Sa smislom za apsurd, mogao je Baja da dr?i katedru iz predmeta kako opstati na vlasti. ?to god je ?inio, a tu su i doga?aji kojih se nije prijatno se?ati, ?inio je na na?in koji nije izazivao ogor?enje ni kod ljudi kojima je nevolje zadavao. ?Pusti Baju!? govorilo se, kao o nekome koga ne treba ozbiljno uzeti u obzir.

 

Njegova je izjava (oktobar 1978) da je Srbija ?posle 1500 godina, pod slavnim Titovim vo?stvom, u punoj slobodi i nezavisnosti?. Njegova je ideja da se U?ice nazove Titovo U?ice. ?Ako ima i?ta na svetu prirodnije, onda je to da se na? grad ubudu?e zove Titovo U?ice?, rekao je na sve?anoj ve?eri povodom Titove posete. Buran aplauz.

I posle Titove smrti, Vidi? se sa velikim po?tovanjem odnosio prema Mar?alu. Dok se Dra?a Markovi? veselio na ro?endanskom dru?enju sa prijateljima, u Boti?evoj ulici, nedaleko od Titovog spomen-groba, to je Baju na muke dovodilo. Svaki ?as je nervozno izlazio iz vile i oslu?kivao okolinu, kao da drug Tito mo?e vaskrsnuti.

Umeo je da govori zanimljivo, uprazno, da ni?ta ne ka?e i da sve strane zadovolji. Na sastancima su se mnogi na njega pozivali (?Kao ?to je rekao drug Baja?), jer su u njegovim izlaganjima sadr?avane sve kombinacije.

 

Novinare je tretirao kao obi?nu bagru i uporno radio na njihovom prevaspitanju. Svako ve?e je, po izlasku prvog izdanja Politike, zvao telefonom de?urnog urednika i ispravljao ?tamparske i ?politi?ke gre?ke?, ne biraju?i re?i prekora: ?Ovo je sranje, ovo su govna!? I sam je volonterski bio autor spoljnopoliti?kih priloga u Politici, uvek odbijaju?i honorare: ?To je moj doprinos miru u svetu.? A novinari su ga, takore?i, obo?avali: razbijao je svojom originalno??u dosadu politi?kih skupova.

No, iza ove vesele strane njegove li?nosti, krio se i majstor za mazanje o?iju. Bli?i mu je bio zemljak Ivan Stamboli?, a podr?ao je Slobodana Milo?evi?a, kome je dobrodo?ao Vidi?, jedan od malobrojnih pre?ivelih revolucionara.

Kraj se zna: posle svega je prepu?ten razularenoj ?antibirokratskoj revoluciji?. Sav unesre?en, tumarao je po redakcijama sa protestnim pismima povodom mitinga vojvo?anskih seljaka na kojem je istaknuta parola: ?Vidi?-Ajhman za seljake!? Mislilo se na godine kada je on, u vreme surovog posleratnog otkupa ?itarica, bio sekretar Pe-ka Vojvodine. ?Ja, Ajhman!? ?alosno mi je govorio prilikom na?eg poslednjeg susreta: ?Ti me dobro poznaje?, dru?e Slavo.?

Bolestan, napu?ten, dugo je boravio u bolnici u uslovima koji ne pripadaju ljudima njegovog ranga. Umro je 1992. godine. Beskrajna opreznost nije ga spasila ?alosnog kraja.

 

?ak i ljudi velikog iskustva, kakvo je imao in?enjer Du?an ?krebi? (1927), koji je bio predsednik bukvalno svih vode?ih politi?kih i dr?avnih institucija Srbije, za?u?uju?e su naivno upadali u Milo?evi?eve zamke. Na Osmoj sednici je upam?en po efektnoj poruci koja ?e ubrzo izazvati gorke osmehe. Rekao je da je ?Srbija umorna od lidera?, a mislio je na Ivana Stamboli?a, dok se pred njegovim o?ima ra?ao novi lider ?svih Srba?. Ostao je u politici jo? tri godine, kao ?lan Predsedni?tva SK Jugoslavije, gde je do?iveo svoj najve?i poraz.

 

Sedamnaesti oktobar 1989, sednica Ce-ka Jugoslavije, prvi poku?aj da se javno ?uje ?ta o Milo?evi?u misli jugoslovenski vrh. Na inicijativu Stipe ?uvara, posle mnogih sukoba, glasalo se o poverenju Predsedni?tva SKJ, u kojem je Milo?evi? bio po funkciji predsednika republi?ke partije. Znao je ?uvar raspolo?enje Ce-ka, ali ga je osetio i srpski predsednik koji je, sa svojim pristalicama, ?u ime republi?kog suvereniteta?, odbio glasanje o poverenju republi?kim predsednicima, jer oni nisu ?obi?ni ?lanovi Predsedni?tva?, njih je izabrala republi?ka organizacija.

 

Milo?evi? se izvukao, a cenu je platio ?krebi?, predstavnik Srbije u Predsedni?tvu, kome jedinom nije izglasano poverenje. Kao eho ovog doga?aja upam?eno je upozorenje Vinka Hafnera, najstarijeg komuniste, Slovenca jugoslovenske orijentacije, koji se sa uzdignutim ka?iprstom obratio srpskom predsedniku: ?Dru?e Slobodane, razmisli dobro kojim ?e? putem i?i, razmisli, dru?e Slobodane!?

 

?krebi? je bio jedan od osniva?a Socijalisti?ke partije. Nezadovoljan programom, ubrzo je vratio strana?ku legitimaciju i 1990. povukao se iz politi?kog ?ivota. U najlep?em se?anju je ostao Pravoslavnoj crkvi. Dok je bio predsednik SK Srbije, posle trideset godina, uz njegovo zalaganje odobren je nastavak gradnje hrama Svetog Save na Vra?aru.

U opisanom nara?taju, koji mo?e biti osnova za roman o naciji i vode?im li?nostima, jedino je do kraja re?imu socijalista opstao general Petar Gra?anin. Narodni heroj, nekada?nji na?elnik General?taba, skrupulozni i smerni ?ovek na pogre?nom mestu. Posle smene Ivana Stamboli?a, bio je predsednik SR Srbije koji je taj polo?aj privremeno ?uvao za Slobodana Milo?evi?a, a potom, na sve?anostima, slu?io kao ukras socijalista.

Poslednji put se oglasio sredinom devedesetih, posle posete Vijetnamu sa delegacijom socijalista: ?Vijetnam i Jugoslavija su geografski udaljeni, ali su idejno povezani.? Do kraja ?ivota je ostao isti, ni?ta se u njemu nije promenilo od kada je, kao puki siroma?ak, mesarski radnik, prihvatio komunizam kao svoju religiju.

Do?iveo je mo?dani udar posle pada Milo?evi?evog re?ima, sa posledicama te?kog rastrojstva. Poslednje dane je proveo u domu za iznemogle, u Deliblatskoj pe??ari. Umro je 2004. u potpunoj anonimnosti, u 81. godini ?ivota. Po ranije izra?enoj ?elji, sahranjen je samo uz prisustvo naju?e rodbine, bez ?itulje, venaca i vojni?kih po?asti.

?etrnaest godina posle Osme sednice, dok je Milo?evi? dane provodio u zatvoru, u porodi?nom seoskom vo?njaku, kraj Knja?evca, prona?en je u be?ivotnom stanju Zoran Sokolovi?, nekada?nji sekretar Ce-ka Srbije, glavni referent na Osmoj sednici i potom malo uticajni ?ef policije. Pored njega je na?en ?tetejac? u ?ijem je ?ar?eru nedostajao samo jedan metak. Samoubistvo, bez ikakve sumnje.

 

Kojim povodom? Hag ga nije prozivao, novoj vlasti nije smetao.

?esto ljudi treba da pro?u ceo ?ivotni put da bismo se zamislili nad njihovom li?no??u. Sa tim ose?anjem sam pro?itao vest u novinama o tragediji ovog ?oveka koji je li?io na glajh?altovane politi?are, ?inovnike par-ekselans, ledene pribranosti, kod kojih je sve ustaljeno i programirano do mirne starosti. Ni sa kim Sokolovi? nije podelio svoje duhovno raspolo?enje, nikakav trag nije ostavio u svo?enju ra?una. Daleko od svih, odabrao je ti?inu, vo?njak i stavio ta?ku na sopstveni ?ivot, zbunjuju?i sve one koji su ga samouvereno povr?no ocenjivali.

 

To je, ukratko, hronika o politi?koj i ?ivotnoj sudbini generacije koja je, na svoj na?in, okon?ala komunizam u Srbiji i predala vlast Slobodanu Milo?evi?u.

 

Slavoljub ?uki?