Trag nafte i krvi

Kao čovek, kao Srbin, kao hrišćanin koji živi na ovim prostorima i koji u Srbiji vidi dobre, lepe i napredne stvari, moram da kažem da nam se posle šokantnih snimaka pogubljenja pruža prilika da zamolimo za oprost, da kao nacija doživimo neku vrstu pročišćenja od tereta koji svi mi, ipak, nosimo. Mislim da veliki broj ljudi bez obzira da li je učestvovao u ratu ili ne, podržavao Miloševićev režim ili ne, snosi bar delić odgovornosti za haos na prostorima bivše SFRJ.

Titova smrt nije samo značila kraj komunističke partije, nego je stigla paralelno sa svetskim lomovima, tako da je logično pitati u kojoj meri je krivica za raspad Jugoslavije na leđima domaćih političara, a u kojoj na međunarodnoj zajednici. To je suvišno pitanje, jer čovek shvati da je istorija egzaktna mašina u kojoj odluke ne donose pojedinci i određene moćne grupe nego energije naroda, nacija i socijalnih grupa koje su dovoljno nabubrele za neki veliki pokret – rat, revoluciju ili seobu. Moćne grupe i politike samo koriste nastale situacije. Neki ljudi za vreme akcije “Sablja” su se osećali bezbednije nego obično. Delić toga osetio sam i sada kada je nekoliko “heroja” iz grupe “Škorpiona” uhapšeno. Takvih “heroja” ima mnogo na svim stranama. No, ne upirimo prst u druge. Ako mogu da kažem, moj brat je ubijen na isti način kao i šestorica dečaka, ubilo ga je isto “kamenje”.

Svestan sam da su moji zahtevi utopijski u svetu u kojem je sve politika i da je snimak egzekucija pušten iz političkih razloga. Sve to nije bitno za ljude koji su pristalice istine, u svetu gde se vodi dramatična borba između dobra i zla, i gde je potreban lični angažman svakog pojedinca koji veruje u dobro. Sa tim osećanjima i pišem ovaj tekst, te bih voleo da o našoj prošlosti, zabludama i motivima za transformaciju progovorimo iskreno.

Andrej Trkulja,

student,

Beograd