Istorija ne trpi godine

Čitajući knjigu Qudi, ljudi Dragoljuba Jovanovića, u odeljku o Milanu Kašaninu, život pomenutog pisca postaje mi nešto otvoreniji. D. Jovanović je bio porodični prijatelj Kašanina. Znaju se. Kaže kako je Milan stalno govorio o Mayarima, o Šokcima, o bračnom odnosu pojedinih narodnosti, i samosvesti, tvrdio je da Srbi nemaju ona prava koja im pripadaju po istorijskoj zasluzi. Kašanin je bio, veli Jovanović, upravnik Muzeja kneza Pavla, više zbog lične veze sa knezom a pošlo mu je naopako kad je knez oteran sa dvora. Jovanović jednom rečenicom, nešto, politički, diplomatski objašnjava karaktere i situacije: “Kašaninu nije bilo bolje ni kad su došli Rusi i partizani. Muzej mu je uzeo Veljko Petrović, kadriji da utekne i da stigne, da potpiše antikomunistički manifest i da se prilagodi novim gospodarima, da bude večno mlad i pod svakim osvetljenjem lep.”

Vredelo bi ovde, kad smo već kod D. Jovanovića, citirati i njegovu opasku o freskama iz kosovskih manastira i utisku posle razgledanja jedne izložbe: “... Nekad u Gračanici duhovi su nam se sreli pred cvetovima jedne kulture koja je obeležavala teško robovanje naših seljaka nacionalnom plemstvu. U svetlosti tih vladara i njihove vlastele, ovekovečenih freskama, i samo Kosovo dobija jedno novo objašnjenje i jedan drugi socijalno-istorijski smisao, javlja se ponovo jeretička misao: da propast srpskih velikaša na Kosovu ne znači oslobođenje za srpske seljake, bar jedan oblik oslobođenja?”

Šta li bi na ovu rašomonijadu rekao Kašanin, pomislim, a zatim se smirim. Možda je i dobro što ne zna.

O Miletu Jakšiću je govorio kao o bratu, nekom najrođenijem. Smatrao je da u pustinjskoj samoći mogu da žive i rade jedino ličnosti velike duhovne moći – povodljivi i slabi ljudi mogu biti samo njene žrtve.

I nije čudo da posle ocene pesničke vrednosti Mileta Jakšića, u poređenju sa Šantićem i Rakićem, naiđe na odijum. Šta sad ti, kažu sledbenici uvek dežurnih i u svim vremenima postojećih Velikih Patriota kakav je u ono vreme bio Skerlić, menjaš red stvari?

Ali, čitajte ga sada! Celog. Jasna, evropska misao bez natruhnutosti našeg, u većoj meri pogubnog nacionalnog mita, a ipak ne gubi ni trunku od našeg, samo nama svojstvenog. Bio je originalan.

Dobro bi bilo vršiti uporednu analizu sa današnjim vremenom pogotovo posle citata Sremčevih reči iskazanih o mladim piscima koje se mogu i danas primeniti: “Ničemu se u mladosti ne diviti, ništa idealno ne voleti, sve kritikovati, sve sniziti da ti sam budeš velik...” Gotovo sve Kašaninove ocene su konačne. Urođena bistrina seljačeta iz Baranje i vrhunsko školovanje u Parizu, a neizneverena odanost narodu.

Kad piše o Meštroviću, on kaže da je u to vreme bio veći kult sela nego grada i veće divljenje siromaštvu nego bogatstvu...

Prisećam se našeg ulaska u tzv. novi život. Ako biografija nije počinjala sa ...Potičem iz siromašne seoske porodice eksploatisane od strane kulaka..., nisi mogao računati na državnu službu. Kakva nam je to nacionalna odlika da greške ponavljamo zaredom?

Majstorski opis ličnosti Ivana Meštrovića. Muzej. Dostojno najvećih svetskih pisaca. Slikara! Iza toga sledi na pola stranice opis maltene cele političke, kulturne, sociološke i, jednom reči, sveukupne situacije za vreme vladavine kralja Aleksandra kao i njegov odnos prema Hrvatima. Istorija, likovi, vreme... Gde god započnete čitanje.

Razgovarali smo o Šumadincima. Privatno, bez beležaka. Razgovor je potekao kao posledica ocene Kašanina: Nije li Aleksandar bio previše zasenjen Meštrovićem. Jeste, kaže Kašanin.

Nelagodno se osećam kad primetim minimizirajući odnos prema tzv. perifernim Srbima. Sam se, kažem, u Beogradu sukobljavam sa Šumadincima koji me smatraju nemačkarom. Stalno sam pod utiskom da ima na umu veliko slovo K kad kaže knez.

Kašanin ovom prilikom dugo ne razmišlja: Šumadinci su nadmeni zbog ustanaka. Lično se ne može požaliti jer je imao sreće da upozna kneza i ovaj njega. I, tako...

Na moje drugo uporno pitanje o šumadijskom već tradicionalnom isticanju kao srcu Srpstva, on citira Sremca: “Šumadincu je srpstvo donde dokle njegov pandurski štap dopire.” Zatim konstatuje: Ah Sremac! Ujak mu je bio Jovan Đorđević, pisac Bože pravde.

Kao: lako je bilo njemu. Istovremeno se pitam otkuda toliko opreznosti i nepoverljivosti prema daru kao jednom preduslovu za uspeh. On mi pomaže: za svaki uspeh potreban je kvasac. Toliki su daroviti, bez podrške, završili na bunjištu.

Sa Meštrovićem se našao na jednoj terasi u Sheveningenu. Ja danas kažem Ševeningen i odmah se naježim.

Meštrović, Dučić i Kašanin.

Da je kojom srećom živ, zapitao bih koliko je daleko bila ta terasa od zatvora u Ševeningenu.

Ostavio je i lep tekst o tom susretu. Eto ti, kažem dok sada čitam ovaj tekst, šta je istorija. Ova misao o Ševeningenu nije mi mogla pasti na um kad sam ga još, živog, posećivao u Hilandarskoj. Istorija ne trpi godine. To je stalno otvorena pozornica. I ništa nije završeno. Sve još teče.

Zamišljam tu trojicu koji su u mogućnosti da se sporazumevaju na pet stranih jezika. Kašanin se sa Meštrovićem nalazio i u Amsterdamu, recimo. Ne bez trunke ironije, bar je tako ja doživljavam, zvuči rečenica da se Meštrović na kongresu PEN kluba pojavio sa svojim, kako kaže, neumornim biografom Milanom Ćurčinom koji je došao u svojstvu urednika Nove Evrope. I na pomen Ćurčina izbija ironija. Tom značajnom skrajnutom Pančevcu mnogi su nalazili mane. Po Pančevu je srpska elita smatrala da je Ćurčin izdajnik.

Mostovi, gradovi, automobili, putevi, slike Vermerove i Rembrantove... Koje je ovo doba? Zapitao bi se moj prijatelj, rano nesrećno preminuli Žika Pavlović. Obuzima me, ponovo, talas sete jer mi se čini da su u ono doba živeli vek ispred našeg, današnjeg.

Nadam se da ovaj detalj neće biti na odmet nekome ko ove redove čita: Kašanin:

Bilo je leto, no veče sveže i more nemirno, i kad je po ponoći zahladnelo, prešli smo u dvoranu, gde smo bili sami. Prvi put sam tada čuo da je Ivan Meštrović u mladosti imao na posetnici pored prezimena Meštrović i prezime Gabrilović. Dučić ga je uveravao, s velikom ozbiljnošću i usrdnošću, da se nije mogao prezivati Gabrilović, nego Gavrilović, i da je pravoslavnoga porekla. Meštrović je, ne bez osmeha, pristajao da bude Srbin, ali ne i pravoslavljanin, i poricao Dučićeva biološka i verska objašnjenja. Ponovo su se približili kad su se opomenuli da je Meštrović starinom iz Fojnice, u Bosni, a Dučić rodom iz Trebinja u Hercegovini. Na kraju su se, na Dučićev predlog, saglasili da su obojica veliki umetnici. Svitalo je kada su se rastajali, puni obazrivosti i hvale jedan za drugog. Sam, idući u svoj hotel, nisam mogao a da se ne pitam, kad su se u svemu slagali, zašto u onom jednom nisu.

Pridržavajući se njegove rečenice (kad ocenjuje Meštrovića) da potomci sude ne samo o suđenju nego i o onima koji o njemu sude, razumem njegovu opreznost u oceni Dinaraca kojima mnogo priznaje, ali vidljivo naginje Panoncima za koje iskazuje veće razumevanje. Jedno mi nikad neće biti jasno: kako je uspeo da nauči pet stranih jezika i napiše toliko dobrih knjiga. Doktorirao u Francuskoj. Taj mali Baranjac! Taj strašni neumitni, gotovo nepogrešivi sudija.

Skromnost, kažem a pomišljam kako i dar nije beznačajan.

Kao i Pupina, terala ga je radoznalost. Sve je morao da vidi, pročita i zapamti da bi, kao u stih, sažeo misao: Naši daroviti umetnici se razlikuju od umetnika u velikom svetu ne po tome što nemaju velikih vrlina nego što imaju ubitačnih mana. Tu rečenicu je izrekao kad je poredio Aristida Mejsla sa Meštrovićem.

U njegovoj sobi, ulica Hilandarska, pitam ga da li čita savremene mlađe pisce i da li nalazi, možda, nekog izrazitog. Dugo me gleda ispitivački tako da se već osećam neprijatno, uplašen da ne pomisli kako moje pitanje odiše ličnom notom. Napokon s bolnim uzdahom kaže da je doskora sve pratio ali više ne čita. Žali se na Desanku da mu je otela reči: nemam više vremena.

Voleo je da priča o kompozitorima i o muzici, ali na način kao što se govori o nekom literarnom delu. Govoreći o muzici, uvek bi uzdahnuo. To pričanje o muzici, dobijalo je izuzetan i nestvaran oblik. Kao kad se čita knjiga. Kaže, na primer: sviđa mi se naročito onaj drugi stav.

Te reči prevodim kao što bi se neko samo pozvao na početak Kuge. Znalci, dakle, muziku čitaju. Kaže: moja prva ljubav nije bila književnost, ni umetnost, nego muzika. O dodirnim tačkama te dve umetnosti nigde još nisam čitao.

Namerno počinjem rečenicu njegovim stilom: niko kao on nije poznavao svetsko i naše slikarstvo. Posetio je i upoznao skoro sve svetske muzeje. Znao je čak i gde se koja slika nalazi. Ali, on je i pisao živopisno. On je valjda jedini naš pisac koji je, tako da kažem, udružio ruku i oko; moć opažanja i dar birane reči. Ne znam zašto pozvaniji od mene nisu već rekli da je on redak renesansni tip najvećeg, evropskog dometa. Svestran. Koliko znam i tačno ocenjuje književnost, toliko i slikarstvo. Koliko muziku, toliko vajarstvo. I kad dodirnem ovo njegovo delo, kad pročitam bilo koju stranicu, bivam privučen neobičnim, drugim uglom gledanja, a tada, obasjani predmeti i ljudi drugom svetlošću, prirodno, i izgledaju drugačije.

Više od pola veka pored nas je ćutala mudrost, lepota i svetlost. Wegove reči treba shvatiti ozbiljno. Prvi znaci dešperacije, umora ili možda prezira naziru se kad kaže: “... Što istorija duže traje i što duže živim, sve više se divim onom što čovek zna da stvori i sve više se grozim onoga što ume on da počini. Nikad čovek nije bio takav duh kao za moga života i nikad takav zver.”

Znao sam pre ovih sabranih dela skoro sve što je napisao. Ali, prilikom novog čitanja svih velikih pisaca desi se čudo. Iskrsne još nekoliko nepoznanica, u delu otkrijete neke nove slojeve. Tada se otvara nova knjiga. Nešto slično ponavljalo se i sa Andrićem a sad, eto, ravnopravno sa piscem “Travničke hronike”, isto i sa Kašaninom. Moraš ih čitati polako da se ne bi opio. Od njihovih knjiga preti prijatna vrtoglavica a ponekad i emocionalna destrukcija: kako posle njih? Sve se slaže. Svi su u pravu. I svi i nevini i krivi. I ništa ne možeš ni dodati ni oduzeti. U suprotnom – srušila bi se cela građevina; bilo bi osakaćeno delo.

Ovaj čovek koji sedi preko puta mene, podbočen jastukom, oštra pogleda i kamena lica, bio je nekad dečak. Siromašak koji priča kako nose drva iz hercegove šume. Sluge su. Ovaj čovek je zapamtio dirljivo detinjstvo i napisao. Da li je dečak iz hercegove šume sanjao da će postati prijatelj vladara jedne zemlje? Kakav motiv za dobrog pisca! Mislim da je umorna. Kaže:

- Jednom zauvek sam se uverio da samo ono što je plemenito, može biti lepo.

To je rečenica izrečena posle viđenja jelena, košute i laneta u hercegovoj šumi.

Sve me podseća na reč izrečenu na kraju filma Građanin Kejn.

Nemam reči. Zagledan sam u prošlost.

On je nepomerljivi stanovnik naše književne i kulturne istorije. Eno ga kako razgovara sa Klimentom i naumom na Ohridskom jezeru a odmah zatim vidim sliku na kojoj stoji sa kćerkom kneza Lazara Hrebeljanovića. Ovaj prizor dostojan je, a može biti i preteča, srpskog Devojačkog izvora. U svojim, stilski vrhunski navedenim pismom, tekstovima o tom dobu, on spaja žive sa mrtvima. Ne, ispravljam se, on sve oživljava.

On to čak i sam kaže: “Ako su mi nepoznati moji anonimni pretci, nisu mi nepoznati ljudi čijeg duha u meni ima, ako krvi nema. Sa mnom od moga detinjstva razgovaraju Miloš Vojinović i Vaistina sluga – ne bih imao pamćenje tako dobro da njih nije bilo.”

Niko valjda nije tako dobro kao Kašanin opštio sa nacionalnim duhom, ali za razliku od onih koji su još onda mutili kašu takozvane nebeske Srbije, on je pravu Srbiju svojim tekstovima već stavio u evropske tokove. To, što se desilo docnije pa smo postali izopćenici, obeleženi i prokaženi, zasluga je upravo onih koji su njega prećutkivali, a to pokušavaju i danas kad je njegovo delo dostupno. Prećutkivanje se izražava žmurenjem, guranjem dela pod tepih i bezbrojnim drugim kombinacijama. Minimiziranjem, nedoumicama oko pojedinih njegovih ocena... Pojedine stranice njegovog teksta sa beleške Rodbina u knjizi Slučajna otkrića deluju kao krik cele naše nacije. To je poziv, opomena, vapaj mudrog pisca koji nas upozorava da se saberemo. Treba znati kuda ideš, ali istovremeno i odakle dolaziš.

Često misli o smrti. Pita se hoće li sa lepom mišlju napustiti život.

Mislim da je otišao gorak, ojađen i neshvaćen. Predugo bi trajala analiza svih udubljenja i klisura na njegovom kamenom baranjskom licu tamne puti. Ličio mi je na jednog svog pretka za koga je jedino znao da su ga zvali Crni koji je, opet, voleo knjige, bio protivnik Vukov i tvrdio da je sve doskora bilo vila i znamo što ih više nema.

Jednog dana uzdrhtalog glasa (što se nije nikad do tada dešavalo) telefonom mi je javio da mu je upravo sada, telefonski, urednik Prosvete Petar Yayić odbio rukopis romana Priviđenja. Telefonom? Nisam mogao da se priberem. Pozovem Boška Petrovića koji je u to vreme bio predsednik Matice srpske i ispričam događaj. Boško Petrović, sa kojim nikad nisam bio u dobrim političkim saglasjima, shvata i kaže: – Reci Kašaninu da će sutra naš kurir doći po rukopis u Kašaninov stan.

Tako je ekspresno štampan roman Priviđenja, poslednji rukopis velikog pisca. Može li se sa ovog sveta otići sa lepom mišlju. Štampanu knjigu video je u bolnici, nekoliko dana pred smrt.

Primećivao je da mladi pisci ne vole te njegove opise. Dosadno im je čitanje kako je izgledao Stevan Sremac, na primer. To je dokaz da ih ne zanima prošlost iz koje smo svi proizišli. Od njega sam preuzeo misao da je naše stvaralaštvo samo kamenčić u zidu nacionalne kulture. Sve je trošio sem zapisanog pamćenja.

Šta je ovog Baranjca opredeljivalo više tzv. urbanom a ne seoskom štivu. (Voleo je da kaže folklornom.) Ne ljubi previše seosko. Voli grad, žurno hrli Evropi. Strese se kad čuje reč hajduk. Možda ga je sećanje na detinjstvo dovodilo do očajanja? On vidi ljude u parkovima, na brodu, u salonu, na piknicima. Laza Lazarević je za njega Sve na svetu pre nego boem.

Mislim da je suviše kratko trajalo to naše poznanstvo. Primećivalo se da bi živnuo kad uoči kako neko čita njegove knjige. A ja sam ga često vraćao čas na Sremca, čak na Dučića, a onda na Lazu Kostića koji mu je odgovarao. Nisu svi u ono vreme baš bili oduševljeni, kao što ne bi ni danas, kad je, pišući o Lazi Kostiću, rekao: “Nije bio, i nije mogao biti, uvek i svud rado slušan. Ko bi se oduševljavao čovekom koji ne traži ‘Obilića na bojnom polju, nego na duhovnom’? Umesto da hvali, on provocira obožavaoce junaka i hajduka: ‘Mi ćemo, kaže, svoje jade junački podnositi kad već ne znamo junački drugima jade zadavati’. Protivnik legendi. On ne obožava fetiše. ‘Gusle? Ne velim da valja razbiti gusle: samo neka malo vise o klinu.’ Još gore: ‘Motikine pobede preživeće navek jataganove’.”

Kašanin, čini mi se, zna sve napamet šta je napisao: finale Kostićeve predsmrtne pesme ni na šta toliko ne seća kao na finale Betovenove Devete...

U tekstu sećanja na susrete sa Milanom Kašaninom profesor Vladeta Jerotić opisao je njegovu bolest u poslednje dane, služeći se zastrašujuće realno profesionalnim žargonom, i unoseći nešto prizemniji ton profane, svakodnevne leksike. (Drugi moždani udar, kalfa.)

Ovaj tekst je dosta grubo ocrtao Kašanina u poslednjim danima života. Pojedini citirani delovi razgovora, naročito o shvatanju vere, hrišćanstva, straha pred smrću, deluju surovo; možda ih je trebalo izostaviti.

Inače, Jerotićeva ocena Kašanina, zapisana 1975. godine prepotentna je, ocenjivačka sa arogantnošću i bez podloge u meri autoriteta. Liči pomalo kao kad bi piscu početniku prepustili sud o Čehovu. Za sudiju je ipak nužna svestrana merodavnost. Profesor Jerotić smatra da je Kašanin nepopravljiv konzervativac koji se svesno ograđuje od novog. Da je to rekao neko drugi, onda treba razmisliti, ali kad ova misao dolazi od Jerotića, onda se osmehujem sa razumevanjem. Kašaninove knjige govore suprotno, ali ja mislim da su retki oni koji su ih proučili.

Prisetih se da mi je govorio kako ga je Krleža zvao da se preseli u Zagreb. Nudio mu vilu na Tuškancu. Obio je. Dočekao je kraj u polumraku Hilandarske.

Većina onih koji pišu o Kašaninu i njegovom stvaralaštvu nekako na pola usta pohvaljuju njegovo delo, ali bez poređenja sa bilo kojim svetskim piscem ili esejistom, u vrednosnom smislu. Takođe, i naši književni kritičari kojima pisci ovako obimnih knjiga i značajnog ostvarenja zadaju uvek veliku muku.

Poslednji put video sam ga u bolnici. Sokobanjska. Bio je isto onako taman, kao skamenjen, sa oštrim rezovima po licu. Oči su mu bile bistre. Nije mogao da govori.

Priređivač je uneo u ovaj izbor veliki broj tekstova koji govore o Kašaninovom delu i njemu samom. Vidi se da je odabirao većinu istomišljenika za pisce predgovora i opisa dela M. Kašanina što mu i po pravu pripada. Izdavač je, valjda, birajući ga, prosuđivao. Tek dva ili tri teksta nagoveštavaju Kašaninu priznanje svetske veličine. (Nešto slično dešavalo se i sa Andrićem pre nego što je dobio Nobelovu nagradu.) Svi odaju počast značajnom piscu, doduše, ali svi koriste priliku da iskažu i svoje načelo. Kao: jeste, Kašanin je u pravu, ali... Svako zatim iskazuje i deo svoje estetike. Kašaninu može svako suprotstaviti deo svoje filozofije, ali je činjenica da je superioran upravo u racionalnosti, nečem što je oduvek bila slabost naše pisane reči.

Što se tiče izdavača, treba mu odati priznanje zbog štampanja vrednog dela, ali to je, iako je tvrd povez, i zlatotisk, i svečana boja, ipak dosta loše urađeno. Četiri dela izdavač smešta u jednu knjigu.