Beograde, surovi prijatelju

Došao sam iz Temišvara, Rumunija, na trosedmično stručno usavršavanje u NIN-u.

Niti ikoga poznajem, niti iko mene. Radi se, list je u toku. Ja nisam. Ni sa listom, a bogami, odjednom, ni sa sobom. Qudi telefoniraju, pišu, dogovaraju se, savetuju. Ja gledam. I pravim se kao da ne gledam, pravim se kao da sam i ja odvajkada tu. I slušam. A to se ne vidi, ako umeš da predano bleneš u svoj monitor. Ono što čujem, nije mi išta poznato, sem imena nekih političara. A ko, šta i kako – jok. Za nekoliko dana ću se uhodati. Za tu vrstu uhodavanja potrebno je nekoliko meseci, da uživo osetiš politički puls i njegovo odražavanje u više segmenata društva, počinjem odozdo, od koske: pešaka Beogradom, za čiji se politički papak – svetski, a naš – otimaju rasni yukci, što domaći, što odomaćeni.

Ne poznajem grad. Pozivam neke svoje poznanike i drugare odavde. Ne javljaju se ili nemaju vremena. Preostaje mi ono što mi je uvek najteže u životu bilo: biti sebi prijatelj.

A to je najbitnija stvar mog ovdašnjeg usavršavanja.

Neću gnjaviti onim čime turisti najčešće zamaraju kada stignu u neku prestonicu: da joj opišu lepote i jedinstvenosti. Ili da je porede sa mestom iz kog dolaze. Yungla je to kao i mnoge druge prestonice, ima svojih unikata kao i druge prestonice, i svojih neizostavnih oaza mira, inače se ne bi izdržalo. Ne tražim neku određenu lepotu, ali je nenametljivu nalazim, stvarnu i protivurečnu: duh. Qudi.

Niti sam dorastao temama ovdašnje političke likantropije, niti mi je do toga da domaćinima iznosim svoje perspektive o evropeizaciji, mondijalizaciji i tempiranim bombama što kucaju u srcu “tranzitnog društva”. Ili da svoje sudove dajem o trgovini narodnom lakovernošću i o nekoj generalnoj apatiji sveta koji se duhovno sam u sebe polako egziluje.

Neću zastati na činjenici da na putu ka Evropi Srbiji tek sledi vatreno krštenje što je Rumunija prošla. Neću se zagledati u to što je rumunska infrastruktura bukvalno poklonjena strancima ili razvučena domaćom nezasitošću, u ime prosperiteta koji se obećava izopačenom narodu. Ne nameravam da mnogo pominjem koliko toga Rumunija uvozi, posebno ono čime bi i sama mogla da snabdeva više zemalja. To znači da ću sklopiti oči uma ako treba da vidim da je Srbija pošla na isti žrtvenik. Akrobatika siromaštva će od naroda napraviti klovnove sopstvene sudbine, a od političara prave dresere lavova pred velikim cirkusom zapadnog Golijata.

Zato mi je bolje da gledam ljude, omladinu koja mi je već pre nekoliko godina zasićeno rekla: “Ma, bio je to još jedan rat.” Bolje mi je da gledam te ljude koji žive u svetu snova, a nije san, već svet života i smrti. Da gledam te ljude koji su smeli da umiru, jer su umeli kako to da čine, ljude koji umeju da žive, jer jednostavno smeju to.

Zato se neću obazirati na politička poređenja Srbije i Rumunije, niti se retorički pitati šta je Rumunija zaradila ulaskom u NATO. Dobila je pravo na izvoz svojih vojnika u Irak, pravo na kupovinu polovnog zapadnog oružja i privilegiju da još više osiromaši služeći suzbijanju svetskog terorizma. Bolje je gledati ljude, nego činiti paralele ko je ičim šta dobio, kao na primer Rumunija koja kaska i za UE i za sveopštom amerikanizacijom u svim ograncima života. Kao novinar, gledaću ljude, i neću se prisećati kako su rumunski novinari jedne privatne televizije izveštavali o događajima septembra 2001, kada su se američki Blizanci sunovratili u prah relativnosti planetarne žandarmerije. Zaboraviću da su tada određeni novinari nosili teksaške stetsone na glavama i jakne sa fronclama, skoro su plakali, ispatetizujući i sebe, i svoj poziv, i svoju naciju.

Gledam beogradske lepotice, gledam najlepši narod na svetu. Neki moj narod. I opet mi na Terazijama novinarski deo sećanja prodrma država iz koje sam došao i u koju ću se za koji dan vratiti, i njena slepa spremnost da prva prihvati da američki građani na teritoriji Rumunije uživaju imunitet. Nijedna zemlja to nije prihvatila. Bumerang nije izostao, već je udario kao kakva cinična poslovica: šef američkih marinaca iz luke Konstanca je pijan za volanom ubio nekog poznatog rumunskog pevača. I suđeno mu je u Americi, a rumunsko pravosuđe i javnost ostali su sa gorkom cuclom u ustima.

Šetajući Kalemegdanom, primećujem gomilu dobrih neiskorišćenih prilika za investicije u ovdašnji turizam. Ma, Kalemegdan nije tu da donese lovu, on je biblija mira i slave za Beograđane, biblija u kojoj svako sebi prašta i sebe ponovo (iz)nalazi. I setih se kako je u državi iz koje dolazim etimologija reči “ozvaničena krađa” stekla eleganciju i postala “investicija”. Ruše se preduzeća i na tim mestima grade supermarketi. Jer je narod spreman da po dvostrukoj ceni kupuje ono što stranac proizvodi njegovim materijalima, njegovom radnom snagom, na njegovoj zemlji. Ono što je Rumun i sam mogao proizvesti, ali se vešto posadilo seme da infrastruktura radi u gubitku. A kako i ne bi, kada se zapadno tržište zatvara za one koji se izvozom ili sopstvenom proizvodnjom mogu izdržavati.

Stižem u Rumuniju baš uoči 4. jula, već uveliko rumunskog praznika. Stoga ću masonski prećutati šta mislim o stavu jedne države u kojoj nacionalne vilice postaju nejake za domaći ražanj i poslušno melju dopingovani hamburger. Nezaustavljivi odliv mozgova i jeftine radne snage takođe ću, u svom beogradovanju, zaboraviti.

Kada ću šetati starim burgom Temišvara, koji nekada beše prestonica Vojvodine, verovatno ću pomisliti na Beograđane. I trudiću se da zaboravim kako još uvek u nekima tinja žal za starom Jugom, kako su još uvek razjapljene čeljusti zavodljivog idejnog klanca o jugoslovenstvu, na čijem dnu štrči kolac “evergrin demagogije”. Zaboraviću izjave tipa “sve države imaju mafiju, ovde mafija ima državu” i setiću se jednostavnih, suštinskih grafita kao što su “Kapiraj!” ili “Qubiću te”.

Ipak ću znati da sam bio na pravom Balkanu, gde miris baruta ne iščezava i hrabrost se u pogledima ne pretvara u flert sa istorijom.

Došao sam kao novinar, a proboravio, naizgled, kao turista. Ne znam kako ću oprostiti Beogradu što me je naveo da i kao turista budem dvoličan, da o njemu razmišljam i socijalno, da se prisetim i svoje socijale kod kuće. Četrdeset puta sravnjenog sa zemljom, tvoj te je narod, Beograde, ponovo podigao. Zato nemoj sada ti svoj rod sa zemljom sravniti. Jer ćeš kad-tad iz sedla izbaciti sve vrste kauboja koji te uzjahaše. Ovo nije rodeo, ovo je vraška stvar.

Ipak, Beograde, “kapiraj, ljubim te”. Triput, surovi moj prijatelju.

Borko Ilin