Školovani srebroljubac

“Ko nije gledao ‘Devet i po nedelja’, taj ne zna šta je japi. Tu se ideja o čoveku koji ima samo posao i žensku za povremeno, najbolje artikuliše”, kaže kulturolog Zorica Tomić.

E sad, taj film je u svetu, a i kod nas, bio popularan sredinom osamdesetih godina prošlog veka. No, japi termin u Srbiji je tek u ovom veku “in”. Kao i mladi poslovnjaci sa laptop torbama, u “pal zileri” odelima i skupim crnim automobilima koja voze u letu dok obavljaju poslove preko handsfree telefona. Uredno podšišani, namirisani, s idealnim telesnim proporcijama i nikad u društvu drugačijih, da ne rade za strane kompanije, ne bi bilo teško poverovati da više brinu o tome da izgledaju uposleno nego što to zapravo jesu. Uvek, ipak, govore samo o uspehu.

“Japi više nisu u modi. Prošao im je voz”, kaže Zorica Tomić. “Kod nas je u vezi sa Young urban professional ta stvar sa urban bila uvek klimava. Mi imamo jednu vrstu miksa, nečeg što se zamišlja kao japi sa odsustvom stila. U Srbiji imamo vrstu modernih janičara venčanih za korporaciju. Japi je floskula koja se koristi u medijima. Ideja o japiju je nastala kao reakcija na pretnju jednom kulturnom modelu. Kulturi koja neguje nesigurnost, kulturi iz koje proizlazi polisa osiguranja. Savremena kultura nas permanentno plaši. A mi imamo balkanizovanu verziju japija”, kaže Tomić.

I u nesrećnim pokušajima da u očima drugih izgledaju kao oni sa Zapada, kao oni od kojih su učili, bilo na školovanju u inostranstvu, bilo u firmama punim stranaca, mladi ambiciozni službenici uprkos očiglednoj sličnosti, odbijaju da im se pripiše epitet japi. Mahom zbog pogrdne konotacije i neshvaćenosti suštine mladog urbanog profesionalca u Srbiji.

“Mislim da nisam japi, niti bih želeo da budem, pre svega zato što mi se ne sviđa ta reč, pogotovo u kontekstu u kome se u Srbiji primenjuje”, kaže Janko Guzijan, specijalni savetnik MMF-a. “Ali na neki srpski način mogu za sebe reći da možda i jesam. Kad to kažem, mislim prevashodno na vreme i žrtvu koje dajem radeći, ali uslovi ovde i na Zapadu nisu uporedivi. Vreme kad ne radim, provodim na sasvim običan način, s porodicom, prijateljima, devojkom. Ne opterećujem se time šta vozim, vozim 'sitroen', kupujem sasvim obične stvari, stvari koje volim -hranu i kozmetiku uglavnom. Nosim odelo od dve do tri stotine dolara. U tom sam smislu antijapi i verovatno kada bih bio i napolju, odupirao bih se tome da na taj način robujem stvarima, mada se tamo standardi, na primer, u odevanju, moraju veoma strogo poštovati. LJudi koji ovde liče na japije su uglavnom foliranti i ne zaslužuju epitet koji podrazumeva obrazovanje, rad i uspeh.

Ni Goran Pekez, mladi menayer pravnih i korporativnih poslova Adrijatika JTI ne voli da ga zovu japijem. On, naprotiv ,smatra da su takvi kod nas najčešće lenčuge koje žele samo tako da izgledaju.

- Ne mislim da sam japi, jer se za to vezuje negativna konotacija. To je čovek koji je, sa jedne strane, opsednut poslom, a sa druge, onim što je u poslu postigao. Oni su ekstrovertni, a ja nisam takav. Mislim da je pozitivno da mladi ljudi dosta rade sa tim imiyom ili bez njega, jer će to pokrenuti kompanije u Srbiji. U Srbiji se razvija sloj mladih ljudi koji su vredni, ali ne i ekstrovertni. Subotom u gradu ih ne biste prepoznali kao službenike velikih kompanija. Ekstrovertni ljudi, oni za koje se kod nas misli da su japiji, nisu vredni nego razmaženi, jer im je sve dato,” kaže Pekez.

Bili vlasnici ili službenici banaka, PR-ovi ili menayeri za mlaćenje prazne slame, današnji japiji su svakako ugledniji od svojih začetnika, biznismena, takozvanih tajkuna. No, iako im je put uspeha bio drugačiji, to prema rečima sociologa Ratka Božovića ne mora da znači da su išta bolji.

Psiholog Aleksandra Janković smatra da se novi pokret japija kod nas pojavljuje pod parolom reklame “Biznis, ali fer”.

“Ta parola je suštinski izrazila stav tih novih japija, kao da biznis podrazumeva prevaru. Jer je biznis bio eufemizam za kriminal”, kaže Janković. “Poslednjih deset-petnaest godina postoji vrsta buđenja japizma i on se pojavljuje u karikaturalnim primerima. Kao što biva sa svim škartom koji uvozimo sa Zapada. Prvi se pojavljuju oko Miloševića, njegova svita u 'Jumko' odelima ljubičaste boje koja su se delila za yaba, jer je tako mali Đokica zamišljao japija. Slede pejyeri pa mobilni telefoni i akten tašne, drugačije nazvane hormonike, jer je trebalo da simbolizuju uspeh i muškost. Od tog vremena do sad grupa se promenila, ali je taj svet kod nas još uvek neproučen i uvek je na ivici karikature. Za bežične telefone koje koriste brokeri, u Srbiji je verovatnije pomisliti da je neko lud i da priča sam sa sobom nego da mu je zaista potreban. I ti statusni simboli umeju biti komični čak i na Zapadu”, kaže Janković.

Na Zapadu, međutim, jedan novi trend je doveo do smene japija takozvanim happy-em koji čak i na poslovne sastanke nosi bermude, ne mari mnogo za brendove i umesto da uspe, cilj mu je da se opusti. Takvih poslovnih ljudi ovde još nema, a Zorica Tomić kaže da ih skoro neće ni biti. “Mi nećemo uskoro preći u fazu relaksacije, jer uprtih pogleda gledamo u te šefove koji dolaze sa strane. Japi-stilom tamo žive još samo retki niži službenici, a viši neguju stil relaksacije.”

Uposleni srpski lavovi nemaju vremena za prijatelje koji tako mnogo vole da ispijaju kafe pre, posle i za vreme radnog vremena. Isti prijatelji im zavide na tim iskijanim laptopovima, a ovdašnji maniri duboko urezani u njima samima, ne daju im da se otrgnu od sopstvenog porekla. Kako god, nije im lako.

“Neki su ušli u svet velikih kompanija, trude se da izgledaju kao japi, ali i dalje imaju srpske manire – prirodno im je da budu namrgođeni, jer u njihovim bazičnim naučenim stavovima stoji da je službenik banke mali bog”, kaže Janković. “Pošto rade u firmama koje teže profitu, takvi neće dugo ostati u njima. Najpozitivniji deo japizma su oni kojima je to put do uspeha, jer su model za drugačiji život, model za nešto što bi moglo da unese progres. Ali i to su obično ljudi koji osmišljavaju svoj život preko nečeg što se zove zavisnost od rada. Pozitivno je videti smisao u svom poslu, ali ne i da to postane rad radi rada. Destruktivno je kada se čovek otuđuje od svakog drugog smisla u životu. Ali vi ne možete zameriti nekome što je otuđen od života. “

Ako će takvi da promene najčuveniju parolu u neradu uljuljkanom srpskom društvu, parolu “ne može niko toliko malo da me plati koliko ja mogu malo da radim”, teško da će bilo kome biti loše. Ionako smo dovoljno hepi. No, ne bi bilo gore, i ako se Srbima otvori apetit samo prema statusnim simbolima japija. Jer navikli su da troše više nego što zarađuju. Ili su “Armani”, mercedes i najnovija “nokia” potreba koja proizlazi tek iz fenomena radoholičara i psihološka kompenzacija nedovoljno vidljivom uspehu?

Prema rečima Aleksandre Janković, oni imaju potrebu da i spoljnim atributima pokažu da su uspeli. “A kad se uhvate samo za te spoljne atribute, onda žele da im i automobil i žena i prijatelji budu u trendu. On ima unutrašnju potrebu da naglasi statusne simbole, ali pošto je čovek socijalno biće, on uvek ima i poziv grupe kojoj pripada na takmičenje.

Čak i ako se zamori, on i dalje ima očekivanje grupe da bude na nivou zadatka. I upada u začarani krug koji mu ograničava slobodu. Centralno pitanje japizma je sloboda. Oni imaju u svom uspehu opravdanje da su se nečega oslobodili, a zapravo postaju zavisnici srebroljublja, želje za moći i drugog. U želji za stvarima, i sami postaju postvareni. Wihov zlatni dvorac pretvara se u zlatni kavez”, kaže psiholog Janković.

To potvrđuje i retki primerak japi žene u Srbiji, Lidije Bogdanović (videti antrfile), sa retkim primerkom njenog novog telefona za koji je još samo Dejvid Bekam mogao dati sedam hiljada evra. Takvu ženu teško je uloviti. Ali ne i japijevce, ukoliko su i dalje poželjni kao i Miki Rurk onomad i ukoliko nisu već oženjeni koleginicama, jedinim ženama koje imaju vremena da vide. NJihovo stratište je, naime, u Masarikovoj. Tamo gde im je i stratište firmi. A pravo vreme je, logično, u jedanaest ujutru. Vreme njihove jedine kafe pauze.

Lidija Bogdanović, vlasnica “Ardorisa”,prve agencije za organizaciju venčanja kod nas Telefon od 7 000 evra - Smatram se školovanom za japija, naporno radim i moji rezultati to pokazuju. Japi žena mora da bude aktivna od ujutru do uveče, da prati tokove i da bude sposobna u komunikaciji s ljudima. Radne navike sam stekla u porodici i oduvek sam vaspitavana da svoj yeparac moram i da zaradim. Jedina loša strana takvog života je što provodim manje vremena sa svojom decom nego što bi trebalo. Za prijatelje nemam mnogo vremena, neki su se naljutili i možda misle da sam se uobrazila. Svojim radom želim da zaradim novac kojim ću moći sebi da kupim mnogo toga, ali i poslovno okruženje od mene zahteva da dobro izgledam i da, na primer, imam dobar telefon. Iako je logično da dobar telefon ima onaj ko ga mnogo koristi, to svakako nije morao biti telefon od sedam hiljada evra. To je bila moja želja koju sam mogla sebi da priuštim. Miroslav Mitić, producent Nisam japi, ja sam hepi Biografija srpskog japija može da počne i ovako: Prve pare je zaradio devedeset i neke na aparatu za kokice. Napravio ih je deset od bugarskih inoks-šerpi i – prodao. Od zarade je kupio kockarske aparate i flipere, pa otvorio kockarnicu u rodnom Nišu. Te 1994. godine, bio je student mašinstva i zarađivao je dve hiljade maraka dnevno. Posle je sve rasprodao i rešio da diplomira. „Znao sam da se u Srbiji neću baviti mašinstvom kad su mi, na praksi, u Mašinskoj industriji Niš pokazali američku mašinu iz 1891. na kojoj se obrađuje jedan deo točka za vagone. Onda sam se zaposlio u prvom slobodnom dnevnom listu „Puls”, posle promena u Nišu 1997. Tu sam vodio marketing. Posle sam otvorio reklamnu agenciju, usavršavao sam se u propagandi, produkciji, i tako je sve počelo”, kaže Miroslav-Miško Mitić (34), koji je za poslednje tri godine kao producent potpisao tri filma: „Zona Zamfirova”, „Pljačka Trećeg rajha” i „Balkanska braća”. Za „Pljačku”, film koji je i vaša prva koprodukcija, dobili ste na ovogodišnjem Desetom evropskom festivalu za koprodukciju u Sofiji Gran pri za najboljeg producenta u Evropi. - Neću vam reći kako nisam očekivao Gran pri. Ja volim nagrade, i volim da budem prvi. Nek se javi neko ko ne voli. Da li vam je neprijatno kad vam neko kaže da ste japi? - Nije. Ali, ja nisam japi, ja sam hepi. Zato što uživam u poslu kojim se bavim. Japiji rade po 24 sata, nervozni su, kukaju da im je dan kratak, ne mogu da završe sve poslove i obaveze koje im nameće tržište. Napeti su. Bar sam ja takve sretao. Japiji su u londonskom Sitiju i u Wujorku nosili crna odela, bele košulje, crne kravate, i non-stop su bizi, i u akciji. I njihovo vreme je prošlo... Nikola Jurišić, direktor advertajzinga Burde, Kosmopolitena i Mens Helta Pomalo se ne uklapam - Priroda mog posla je takva da uvek i posle radnog vremena imamo dosta obaveza, ali se ne osećam kao japi. Uglavnom sam živeo u inostranstvu i tamo sam navikao tako da živim, da radim i da slobodne vikende provodim u drugom gradu ili drugoj državi, da tako održavam kontakte sa prijateljima koji žive i na drugom kontinentu. Nemam problem s tim da se uklopim u okolinu, a drugo pitanje je koliko se osećam prijatno. Teško mi je da pronađem ljude koji su slični meni, jer je dosta onih koji su želeli da žive drugačije, otišlo devedesetih i nije se vratilo ili su to ljudi sličnog mentaliteta, žive ovde i žele da odu. Srećem se sa onima koji žive kao ja, ali oni dolaze iz inostranstva i odlaze. Većina vidi bolju perspektivu van zemlje, ali znam neke koji su se, kao ja, vratili, jer smatraju da je u početnom periodu karijere u poređenju sa cenama života na Zapadu bolje raditi ovde nego tamo.