Srebrenica, krv i pepeo

Zločin možda i nije politika, ali ratni zločin jeste politika, neminovan je zaključak neuspelog dogovaranja u Skupštini Srbije o Rezoluciji o osudi ratnih zločina.

“Ovo je moj poraz”, nemoćno je raširio ruke Predrag Marković, predsednik Skupštine. Ali, tamo gde treba, u međunarodnoj zajednici, to će biti svaljeno na pleća naroda i države. Znali smo da oni ne mogu da se suoče sa zločinom, a bez toga nema demokratije...grmeće horski međunarodna zajednica.

Sve je počelo prikazivanjem snimka ubistva šestorice Srebreničana kod Trnova. Snimak još nije uvršćen u dokazni materijal Haškog tribunala, ali je ponovo zapalio svetsku javnost koja je o Srbima počela da govori ponovo kao i 1999. godine kada je trebalo opravdati NATO agresiju na Srbiju. Hladna nije ostala ni domaća javnost, a osam nevladinih organizacija je ponudilo tekst Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Tu Deklaraciju u kojoj se govori o zločinu genocida u Srebrenici Skupštini su kao svoju dostavili Nataša Mićić i Žarko Korać ne konsultujući se pri tom sa šefom poslaničkog kluba Demokratske stranke Dušanom Petrovićem. Predsednik Skupštine je objasnio da su potrebna 84 poslanika da bi Deklaraciju stavio na dnevni red, zato je morao da je stavi ad akta.

Nekako u to vreme Tomislav Nikolić, ne znajući za Deklaraciju Mićić-Korać, telefonira premijeru Vojislavu Koštunici i predlaže da Skupština Srbije uradi ono što nije uradila nijedna druga: da rezolucijom osudi ratne zločine. Razlog: niko osim Srba ne mora da dokazuje da osuđuje ratne zločine.

Sedam dana kasnije Marković okuplja predsednike poslaničkih klubova i daje im svoj predlog Rezolucije o osudi zločina u kojoj se imenom pominju Bratunac i Srebrenica a i očekuje da i parlamenti država u regionu takođe osude zločine. Tu su i predstavnici socijaldemokrata, oba krila SPO-a, Nove Srbije...Počinje pogađanje. Wegova suština možda je u stavu Miloša Aligrudića: “Zašto da se posipamo pepelom više nego što moramo.”

Na sastanku demokrate idu u susret 11. julu kada će se u Potočarima možda naći i nekoliko sadašnjih i bivših predsednika država koje vladaju svetom. Demokrate misle da u Rezoluciji mora da se jasno i glasno govori o Srebrenici i da to bude jedino mesto zločina pojedinačno pomenuto. Radikali nemaju ništa protiv pominjanja Srebrenice, ali ne dozvoljavaju da se zaborave zločini nad Srbima, hoće u Rezoluciji i Bratunac, i Sarajevo i Krajinu i Klečku.

Nema dogovora. Odluka je da se u ponedeljak ponovo svi okupe, a Marković upodobi tekst onome što je rečeno. Predsednik Skupštine saopštava da će Rezolucija biti usaglašena jer zna da su svi osudili zločin.

U ponedeljak na sastanak svi donose svoje papire. Marković dostavlja tekst za koji veruje da sadrži sve što se čulo na razgovoru od četvrtka. Ako se ne ide u sitna crevca, novina je da se od “Ujedinjenih nacija i država u regionu očekuje da omoguće bezbedan i trajan povratak proteranih”.

Naslov dokumenta koji nude demokrate je “Deklaracija o osudi ratnih zločina počinjenih na prostoru bivše Jugoslavije, sa posebnom osudom masovnog ratnog zločina počinjenog nad bošnjačkim narodom pre 10 godina u Srebrenici”. To je jedino mesto zločina koje demokrate pominju, uverene da će Srebrenica postati simbol ratova na tlu Jugoslavije kao što je Aušvic postao simbol za Drugi svetski rat, a nisu postali Drezden ili Hirošima.

Radikali daju svoj tekst. U njemu Skupština odbacuje “odgovornost države Srbije i kolektivnu krivicu njenih građana za pojedinačne zločine počinjene u ratu”. Kao mesta zločina radikali nabrajaju: Bratunac, Srebrenicu, Republiku Srpsku Krajinu, Klečku...Mora tako, jer ne može Skupština Srbije da ćuti o zločinima nad Srbima. Radikali veruju da je u Bratuncu pobijeno oko 2000 Srba, koliko je i Muslimana likvidirano u Srebrenici i da je zločin u Bratuncu prethodio onome u Srebrenici.

Svoj tekst u čijem uvodu piše “Protivpravni raspad SFRJ je prouzrokovao krvave građanske ratove”, nudi i Demokratska stranka Srbije. Osuđuju se svi zločini počinjeni u novijoj istoriji Jugoslavije “u kojima je srpski narod bio najveća žrtva”. DSS tvrdi da neotkriveni i nekažnjeni zločini ohrabruju nove zločince. Uz Srebrenicu se izričito pominju zločini prema srpskom narodu u “Bljesku”, “Oluji”, Sarajevu, Tuzli, Bratuncu, a potom i “neotkrivene masovne grobnice Drugog svetskog rata na stratištima nekadašnje Jugoslavije počev od glavnog grada do granice Austrije”.

Kreću konsultacije. Petrović odlazi kod Borisa Tadića, koji potom zove Markovića...Aligrudić tvrdi da su pokazivali tekst stranim diplomatama, da su ga one podržale, i misli da bi podržale i radikalski predlog. Marković se nećka da je zvanična Bosna i Hercegovina saglasna sa njegovim tekstom. Posle će reći da ga je Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, pogrešno razumeo, te da nije on tražio stav zvaničnog Sarajeva, a radikali će sumnjičavo vrteti glavom i pitati a odakle im taj papir.

Skupštinari su se razišli da se sastanu sutradan, u utorak. A u ponedeljak su se posle njihovog razlaza sastali Koštunica, Tadić, Labus, Dinkić, Davinić ...da pričaju o Vojsci i da ne progovore nijedne reči o skupštinskoj rezoluciji.

U utorak je bilo jasno da dogovora nema. Radikali su predlagali da neki od tekstova koji je mogao da ima većinu, bude ponuđen Skupštini: Markovićev, DSS-ov ili radikalski. Ni to nije prošlo.

Što bi rekao Marković, “to je, valjda politika”, ali time neće sprečiti da se ova tvrdnja primeni i na njega. DSS, osokoljen inostranim tapšanjem po ramenu zbog slanja optuženika u Hag, dao je oduška svojoj nacionalnoj i antikomunističkoj struji. Radikali i socijalisti su gurali svoje. Demokrate su bile tvrđe nego inače pripremajući put u Srebrenicu svom lideru. Zato Marković nije hteo da dozvoli “da se oko osude zločina predstavnici naroda preglasavaju jer bi to ohrabrilo zločince koji moraju da budu privedeni pravdi”.

Kako li će ih tek ohrabriti činjenica da Skupština nije postigla saglasnost!