Nacionalna pravda

Koliko su nacionalna pravosuđa nespremna da procesuiraju zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije, svedoči i slučaj suđenja u Kantonalnom sudu u Mostaru za ubistvo Slavka Suše i Novaka Lijeskića iz Konjica. Haški tribunal je predmet o ubistvu ove dvojice penzionera ustupio pravosuđu Bosne i Hercegovine, a Kantonalni sud je posle traljavo sprovedene istrage i farse od suđenja okrivljene oslobodio. Tužilac se žalio Vrhovnom sudu BiH, ali predmet već skoro godinu dana čami u nekoj od fioka najviše pravosudne instance u toj republici. U međuvremenu je u Sarajevu osnovano posebno odeljenje Suda za ratne zločine, pa je nejasno da li će ovaj mostarski slučaj preuzeti Sud za ratne zločine u Sarajevu, ili će se opet vratiti u Kantonalni sud u Mostaru.

Prema navodima tužioca, početkom maja 1992. godine, tadašnji načelnik Centra javne bezbednosti u Konjicu Jasmin Guska naređuje Seidu Padaloviću, komandiru jedinice Teritorijalne odbrane BiH, da uhapsi Slavka Sušu i Novaka Lijeskića. Miralem Salihović, Safet Sarajlić i još dvojica nepoznatih pripadnika Teritorijalne odbrane, hapse Sušu u njegovom stanu, tuku ga, odvode u motel “Borašnica” u Konjicu, gde Sarajlić i Muharem Hujdur nastavljaju da ga fizički zlostavljaju. Potom ga ispituje Jasmin Guska, a pošto nije dobio potvrdu za optužbu da Suša “sarađuje sa neprijateljskom vojskom”, dva puta ga udara nogom u leđa i naređuje da “vode mrcinu u podrum”. Posle višestrukog “saslušavanja” i zlostavljanja, Lijeskić i Suša su podlegli povredama. Guska nije sprečio zlostavljanje, niti ubijanje Suše i Lijeskića, već je naredio Senadu Begluku, Safetu Sarajliću i Muharemu Hujduru da leševe uklone, tako što su ih, prvo odvezli do sela Mrakova, a kada su leševi otkriveni, leševe su Muhamed Sarajlić i Muharem Mravović vezali sajlama i bacili u Jablaničko jezero.

- Iako su mnogi o ovom zločinu znali, ćutalo se sve dok Luiz Arbur, tadašnja tužiteljka Haškog tribunala, nije došla u BiH – kaže Predrag Suša, sin ubijenog Slavka Suše, koji godinama vodi pravu borbu ne bi li odgovorni za ovaj zločin bili privedeni pravdi. – Moga oca odveli su iz stana, tukli su ga, majku su udarili dva puta kundakom. Pošto ni moga oca, a ni Novaka Lijeskića nije bilo 7-8 dana, moja majka i supruga Novaka Lijeskića, Mirjana, odlaze u SUP, nalaze predsednika Ratnog predsedništva opštine Konjic Rusma Hayihuseinovića, mole ga za pomoć, a on ništa ne preduzima.

Leševi Slavka Suše i Novaka Lijeskića pronađeni su u Jablaničkom jezeru, komandir policijske stanice Salko Hondo, prepoznaje bivšeg kolegu Slavka Sušu, javlja Centru bezbednosti u Konjic, ali nikakav postupak se ne pokreće. Predsednik Rusmo Hayihuseinović ne dozvoljava da budu sahranjeni u Konjicu, već njihove posmrtne ostatke sahranjuju lokalni Srbi na seoskom groblju u mestu Ostrožac.

Ubrzo posle ubistva Slavka, njegovu suprugu Rajku iseljava iz stana u Konjicu Sveta Anđelić, pripadnik Centra bezbednosti iz tog mesta, a stvari pljačka Miralem Yino. Kada je posle Dejtonskog sporazuma, i napora da se u BiH prestane sa međusobnim ubijanjem, stan vraćen porodici Suša, podneta je tužba protiv Miralema Yina. On je priznao da je opljačkao stan, ali je opštinski tužilac Yevad Murtab odbacio tužbu zbog zastarelosti!

Suprotno praksi Haškog tribunala, Kantonalni sud u Mostaru nije okrivljenima odredio pritvor, pa se dešavalo da optuženi Jasmin Guska, kome se na teret stavlja ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ulazi u sudnicu zagrljen sa svedocima! Na suđenju je Rajka, supruga Slavka Suše, prepoznala dvojicu okrivljenih tvrdeći da su baš oni bili u grupi koja je odvela njenog muža iz stana, ali sudija Slavko Pavlović njenu izjavu ne uzima kao relevantnu jer smatra da je emotivna. Kao svedok na suđenju pojavio se i Faik Špago, visoki funkcioner Federalne obaveštajne službe, koji je u vreme rata prikrivao zločine koje su Bošnjaci činili nad Srbima.

- Danas je postalo uobičajeno da se licitira velikim brojevima, jer smatraju da je zločin veći ako je broj impozantniji. Zločin je ubistvo svakog pojedinca. Moj otac je živeo običnim životom u Konjicu; u trenutku kada je ubijen, imao je 62 godine i bio je u penziji. Odgovorni za njegovu smrt se znaju. Očekujem odluku Vrhovnog suda, a ukoliko pravosudne institucije BiH nisu spremne da ubice moga oca sude prema zakonima, obratiću se Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu – kaže Predrag Suša.

Predrag Suša je zatražio da ga primi Rasim Qajić, predsednik Saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. Od ministra Qajića traži da se energičnije zauzme kod Haškog tribunala za suđenje odgovornima za zločine u Konjicu.

- Već nekoliko godina nas zasipaju pričama o toleranciji, neophodnosti da se opet živi zajedno, a ništa ne preduzimaju da se krivci za zločine izvedu pred sud. Kako mogu da se vratim u Konjic i srećem ubice svoga oca, među kojima i glavnog inspiratora Jasmina Gusku? – pita se Predrag Suša.

Prema podacima Komiteta SR Jugoslavije za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, na teritoriji Konjica, muslimanske i hrvatske paravojne formacije ubile su 174 lica srpske nacionalnosti, među kojima ima dece, staraca, žena i invalida. Kao odgovorne za počinjene zločine, ali i brojna zlostavljanja, iseljavanja, pljačke stanova, otimanje i uništavanje imovine, označavaju se Jasmin Guska, načelnik Centra bezbednosti u Konjicu i Rusmo Hayihuseinović, ratni predsednik opštine Konjic, inače lekar (diplomirao u Beogradu). Među brojnim zločinima, svedoci potvrđuju da je Jasmin Guska naredio ubistvo Branka Đogića, radnika fabrike “Igman” u Konjicu.

Ranko Milosavljević