Kapitalizam na Balkanu

Godine 1995, prilikom proslave Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u čast 50-godišnjice osnivanja, tadašnji američki predsednik Bil Klinton otkrio je svoj strah od mračne strane globalizacije. Organizovani kriminal i teror, nagovestio je on, stoje rame uz rame kao ružno lice sveta posle hladnog rata. Međutim, od 11. septembra terorizam je postao glavni razlog za strah u Britaniji i Sjedinjenim Državama, dok je organizovani kriminal postao drugorazredna briga. Ova promena prioriteta odgovara svima koji su umešani, s obzirom na to da terorizam neprestano traži publicitet, a organizovani kriminal ga se kloni. Ipak, naša opsednutost terorizmom nam skreće pažnju sa mnogo većeg uticaja koji organizovani kriminal ima na naše živote.

Neprijateljski stav prema daljem širenju Evropske unije – pre svega francusko negativno glasanje na referendumu o Evropskom ustavu – delimično je odraz rasprostranjenog verovanja da će prijem balkanskih zemalja i Turske u Uniju još više učvrstiti moć gangsterskih udruženja organizovanog kriminala. Pristalice članstva balkanskih zemalja ukazuju na to da se organizovani kriminal hrani neskladom u blagostanju između zapadne i jugoistočne Evrope i da jake granice između ove dve oblasti samo uvećavaju dobit od kriminala.

Rezultati nedavnih istraživanja o gangsterskim aktivnostima u bivšem Sovjetskom Savezu i na Balkanu govore o tome da je Zapad značajno, iako nesvesno, doprineo ovom fenomenu ranih 90-ih godina. A pošto je organizovani kriminal započeo proces poznat kao “zarobljavanje države”, kroz koji utiče na politiku, veoma je teško da se taj proces zaustavi.

“Ekonomija iz senke” je uvek igrala odlučujuću ulogu, kako u oružanim sukobima, tako i u nasilnom formiranju država. Međutim, od 80-ih godina je ova aktivnost iz senke počela da dobija sve veći udeo u globalnoj ekonomiji. Prema procenama Svetske banke, MMF-a i akademskih istraživača, transakcije iz senke su u 2001. iznosile između 6,5 i devet biliona dolara, što čini između 20 i 25 odsto globalnog bruto domaćeg proizvoda (imajući na umu da to uključuje i mene i vas ako varamo oko prihoda od poreza).

Ovaj porast bez presedana omogućila su dva značajna događaja: krah komunizma 1989-90. i, neposredno pre toga, pritisci sa Amerikom i Britanijom na čelu, u cilju deregulacije međunarodnih finansijskih tržišta. U haotičnom prelasku preko noći sa komunizma na kapitalizam u Rusiji (za šta Boris Jeljcin snosi krajnju političku odgovornost), ogromne količine sredstava ove zemlje su pretvorene u gotovinu koju su marljivo izvezli oligarsi i gangsterska udruženja organizovanog kriminala.

Oligarsi nikada nisu bili u tolikoj nemilosti kao što su to bili gangsteri koji su sa njima izbili na površinu širom bivšeg Sovjetskog Saveza ranih 90-ih. Pa, ipak, da nije bilo reketa koje je udarala mafija, slobodno tržište se nikada ne bi povuklo iz Rusije, a oligarsi su apsolutno zavisili od gangsterskog kapitalizma u težnji da istrgnu milijarde iz države u bestidnoj, ali neophodnoj žurbi. Ni KGB ni Ministarstvo unutrašnjih poslova nisu imali nikakvo iskustvo u zavođenju reda nad ovim zakonom, što je bilo neophodno za ono što je postalo očigledan primer primitivne akumulacije kapitala u istoriji. Gangovi koji su od Moskve napravili tako spektakularno nasilno i romantično mesto, pre 10 godina su jednostavno privatizovali agencije za nasilno sprovođenje zakona koristeći raskorak na tržištu – “nasilni preduzimači”, prema rečima Vadima Volkova, sociologa koji je intervjuisao i proučavao gangstere tokom više godina.

Kapitalizam je ono što je Zapad želeo u Rusiji, a dobio je kapitalizam u jednom od njegovih najčistijih oblika. U institucionalnom smislu, nije bilo razlike između naftnih imperija koje je izgradio Mihail Hodorkovski ili Roman Abramovič i preduzeća (kao što su gangovi “Solntsevskaja” i “Tambovskaja”) koja su prešla sa reketa na drogu i prostituciju.

“Vladala je opšta ideološka klima pomoću koje je država trebalo da se povuče i, dakle, nisu ulagani napori u vršenje bilo kakve ekonomske uprave. Sve je u isto vreme bilo legalno i ilegalno. Svaka ekonomska aktivnost je bila legitimna”, kaže Volkov. Zahvaljujući finansijskoj deregulaciji, domaće i međunarodne banke su iznenada postale sposobne da prebacuju ogromne sume preko granice, a da vlade nisu imale nikakvu nadu da će im ući u trag.

Međunarodna kreditna i komercijalna banka je bila prva u velikom pranju novca. A pre toga, finansijske institucije izgrađene uz pomoć lukavstva pojavile su se širom bivšeg komunističkog bloka i priključile se postojećim lukavim operacijama u domenu of-šora na teritorijama kao što su Kipar, Švajcarska i Kajmanska ostrva. Wihova osnovna funkcija zasnivala se na pomoći novoj preduzimačkoj klasi u Rusiji u skretanju sredstava, njihovom pretvaranju u dolare i prebacivanju iz Rusije nakon toga. U načelu, one su samo sledile zapadne korporacije. Novi ruski bogataši nisu gubili vreme u zauzimanju za slobodno kretanje kapitala širom sveta. Sa samo parcijalnim pristupom zapadnim tržištima, novi preduzimači istočne Evrope i drugih delova zadovoljavali su potražnju u sektorima u kojima zapadni preduzimači nisu želeli da operišu: droga, cigarete oslobođene poreza, prostitucija i oružje. U svojim odnosima sa tržištem gangovi su uzorni globalizatori.

Ranih 90-ih, bivša holandska ostrvska kolonija Aruba u Karipskom moru postala je omiljeno mesto za sastanak gangstera iz Kolumbije, Rusije, Španije, Nigerije, a kasnije i iz balkanskih zemalja. Pošto su uništeni neki karteli, posle čega je usledio “plan Kolumbija” (američki rat protiv proizvodnje kokaina), vodeći igrači u kokainskoj industriji su doneli odluku da je vreme za reorganizaciju. Kolumbijci su želeli da spolja nabave još proizvoda koje su distribuirali i koje su čak podvrgavali tehničkom postupku (faza pretvaranja u prah je predstavljala deo proizvodnje najpodložniji racijama koje su vršene po naređenju američke i kolumbijske vlade). Rezultat su bila proširena zapadnoevropska tržišta, zajedno sa značajnim porastom na novim tržištima – naročito poljskom, češkom i mađarskom. Za proizvođače i distributere, mogućnost bankrota je poslovni rizik vredan izlaganja s obzirom na potencijalnu dobit.

Kao što je ukazao Lav Timofejev, ekonomista koji se specijalizovao za analizu tržišta droge koje izbija na površinu u Rusiji, “godišnji obrt u industriji narkotika u Rusiji iznosi između osam i devet milijardi dolara. Godišnji državni ruski budžet je 20 milijardi dolara.” A droga predstavlja jednu od grana vojnoindustrijskog kompleksa organizovanog kriminala.

Rat je bio izuzetno plodonosan za mafiju na pomolu u istočnoj Evropi i, u novije vreme, u Africi. Oblasti koje su zapale u oružani sukob tokom 90-ih odigrale su važnu ulogu u omogućavanju uvlačenja prljave gotovine u regionalnu ekonomiju, kako u vidu kapitala za nove kriminalne poduhvate, tako i u vidu legitimnog čistog novca u raznim oblicima, od “ferarija” do čitavih fudbalskih klubova (biti poznat po pranju novca je isto toliko značajno koliko i pranje novca). Sve dok nisam započeo istragu o jednom incidentu iz rata u Jugoslaviji pre 10 godina, nije mi bilo jasno šta se dešava. Nacionalizam, etnička mržnja i verski fanatizam nosili su sa sobom zaslepljenost koja je služila za prikrivanje pravih uzroka ovih ratova – novac i ljudska pohlepa.

Krajem maja 1995. lideri bosanskih Srba Radovan Karadžić i general Ratko Mladić su zarobili više hiljada mirovnjaka u znak osvete zbog bombardovanja srpskih položaja oko Sarajeva po nalogu UN. Pred televizijskim kamerama neki od talaca su bili vezani lancima za strateške vojne mete kao ljudski štitovi. Krhki mirovni sporazum u kome su Amerikanci pregovarali sa srpskim diktatorom Slobodanom Miloševićem bio je blizu propasti. Ogromna kriza je pretila da preraste u veliki sukob između Srbije i Zapada. Milošević je poslao svog šefa bezbednosti Jovicu Stanišića da sredi ovaj haos. Stanišić je prisustvovao većem delu njihovih prljavih aktivnosti tokom rata i ako je iko mogao da nagovori bosanske Srbe da oslobode taoce, to je bio Stanišić. Međutim, čak ni on nije bio pripremljen za ono što ga je čekalo kada je stigao u njihov štab.

Karadžić i njegov pomoćnik su dobili potvrdu o prijemu torbi sa gotovinom od grčke vlade – 20 miliona dolara u novčanicama, što su i ne znajući finansirali grčki poreznici u zamenu za taoce. Stanišić je planuo, rekavši grčkim ministrima da se gube i upozoravajući liderstvo bosanskih Srba da ih čeka strašna kazna Beograda ako se ovaj dogovor ostvari. On je u tome uspeo (kasnije su mu zahvalile i čestitale britanska i američka obaveštajna služba). Neki kažu da je Stanišićev postupak bio Pirova pobeda. Mesec dana pošto je on izdejstvovao oslobađanje talaca, lideri bosanskih Srba, koji se još nisu oporavili od gubitka novca, izveli su neopisiv napad na Srebrenicu. Ali, Stanišićevo otkriće je iznelo na videlo suštinski karakter bosanskih Srba – mali gangsteri koji su, istorijskom igrom slučaja, pravili novac dok je na desetine hiljada ljudi umiralo. Zaista, umiranje je bilo ključno za njihov kriminalni poduhvat.

Takvo oportunističko ponašanje paravojnih lidera i njihovih političkih gospodara dobilo je zadivljujući podstrek zahvaljujući jednoj od najglupljih zapadnih strategija u ranim godinama posle hladnog rata – nametanju sankcija UN ostatku Jugoslavije u maju 1992. To je pretvorilo jugoistočnu Evropu u gangsterski raj. Embargo na oružje nametnut Bosni i Hrvatskoj godinu dana ranije već je bio doveo do uspostavljanja kriminalnih kanala za uvoz oružja u ove dve republike. Međutim, dok je Hrvatima i Bosancima nedostajalo oružje, Srbima je preko potrebna bila nafta. I zbog toga što su ekonomije u susednim zemljama bile u naglom opadanju i u istorijskoj zavisnosti od Srbije zbog tranzitnih puteva i tržišta, svaka susedna država je bila primorana da produbi svoje odnose sa gangsterima i nastavi da trguje uprkos embargu. Pre toga, kriminalci su snabdeli Srbiju svačim – čitavim jezerima nafte, brdima cigareta i svim drugim što je bilo potrebno. Izuzetna svebalkanska mafija je rođena.

U javnosti, kriminalni šefovi iz različitih republika osuđivali su svoje državne neprijatelje kao demone koji sprovode genocid i istrebljenje. Ali, privatno, hrvatski, bosanski, albanski, makedonski i srpski gangsteri bili su prisni prijatelji. Oni su kupovali, prodavali i razmenjivali sve vrste robe, znajući da je visok nivo ličnog poverenja između njih bio snažniji od tranzicionih skokova histeričnog nacionalizma. Oni su doprineli podsticanju ove ideologije u običnom narodu kako bi zamaskirali sopstvenu podmitljivost.

Sve novije vojne intervencije Zapada (sa delimičnim izuzetkom Istočnog Timora) dale su istinski podstrek organizovanom kriminalu. Pouke iz Jugoslavije (da ne pominjemo “plan Kolumbija”) bile su kristalno jasne do 2001. Pa, ipak, u žurbi da uspostave vojno prisustvo u Avganistanu posle 11. septembra, Sjedinjene Države su stvorile uslove u kojima su proizvođači i distributeri heroina mogli da dožive preporod. Obećanje o iskorenjivanju heroinskog zla iz britanskih gradova je predstavljalo najnaivniju politiku Tonija Blera u njegovom drugom mandatu: proizvodnja je porasla za više od 1 000 odsto od 2001. Proizvođačima nije ponuđena nijedna ozbiljna alternativa za uzgajanje opijuma, a koalicione snage nisu baš bile sposobne za zavođenje kontrole u oblastima u kojima se uzgaja opijum. Ako mu je verovati, britanski sekretar inostranih poslova Yek Strou priznao je da su pokušaji vlade da zaustave proizvodnju opijuma posle pada talibana imale suprotan efekat.

Povratak prednosti država i teritorija pošto su one već pale u ropstvo kriminalnih interesa, uvek je neizmerno težak, budući da je jedina solidna alternativa sistem funkcionalnih demokratskih institucija za čije je uspostavljanje, čak i pod najboljim okolnostima, potrebno više decenija.

Međutim, to je skoro nemoguće uraditi u dobu globalizacije u kojem čak i sila moćna kao

Amerika nije sposobna da kontroliše čak ni deseti deo ovih aktivnosti iz senke.

I Amerika i Britanija su uspostavile nove službe čiji je posao razvijanje strategije za postkonfliktne situacije. Relativno dobrostojeće u finansijskom smislu, one se ugledaju na rad istraživačkih i savetodavnih organizacija na polju razvijanja i bezbednosne politike širom sveta. Osnovna pouka koju su njihovi operativci već naučili je da će intrevencija uvek dovesti do ozbiljnog i dugoročnog pogoršanja u domenu bezbednosti, ostavljajući prostor za uspon gangova. Ukoliko se ne uspostave političke i razvojne strategije koje bi apsorbovale strašne posledice vojnih akcija.

(Tekst prenosimo iz britanskog časopisa New Statesman.

Autor piše knjigu o transnacionalnom organizovanom kriminalu)