Država zanemaruje opasnost od uranijuma

Primarijus dr Radomir Kovačević i načelnik Centra za zaštitu od jonizirajućih i nejonizirajućih zračenja beogradskog Instituta “Dragomir Karajović” jedina je osoba koja je NIN-u potvrdila da se u Beogradu srela sa profesorom doktorom Zigvartom Horstom Ginterom. Prema saznanjima dr Kovačevića, profesor Ginter je po zanimanju lekar hematolog, dva puta je kandidovan za Nobelovu nagradu, a bio je profesor i na Univerzitetu u Bagdadu gde se naročito posvetio deci oboleloj od leukemije izazvane upotrebom municije sa osiromašenim uranijumom. Profesor Ginter ima iza sebe “veoma jaku humanitarnu organizaciju Žuti krst” i profesor Kovačević je veoma zadovoljan što se on zainteresovao za naš slučaj, ali on kao neposredni učesnik svih merenja ne može da potvrdi tvrdnje o prisutnosti osiromašenog uranijuma u zgradama u centru Beograda. Prema saznanju dr Kovačevića, profesor Ginter je u Srbiju došao praktično sam sa jednim pratiocem, koji je po zanimanju filmayija, i nijedan ni drugi nisu svome domaćinu pominjali bilo kakve merne instrumente kojima bi merenja obavili. Što se Ginterovih tvrdnji tiče, da je izmerio povećano zračenje u beogradskom naselju Sremčica, dr Kovačević kaže da se tamo nalazio jedan od tri odeljka Vojno-tehničkog instituta, da je tamo simulirana turbina za naš supersonični avion koji je trebalo da ima brzinu od dva maha (dvaput probijanje zvučnog zida) i da je tamo merenja vršila samo Vojska. “Svi podaci su se slivali u saveznu vladu i mi držimo da nam nisu prikrili ništa.” Kovačević ne isključuje mogućnost pojačanog zračenja, ali je veliko pitanje odakle to potiče. Ako ga je Ginter uopšte imao čime registrovati.

Dakle, da preciziramo, vi ste lično vršili kontrolu Beograda i tu nije korišćena municija sa osiromašenim uranijumom?

- Ja sam za vreme bombardovanja predvodio ekipu koja je trebalo da zbrine eventualno otrovane i ozračene. Nismo računali sa upotrebom ovog oružja nego smo se plašili da ne bude pogođen sarkofag sa nuklearnim otpadom u Vinči. Svakodnevno smo sa Interneta skidali potencijalne ciljeve i ono što je pogođeno. Sećam se jutra kad su bombardovane zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova, s obzirom da je u neposrednoj blizini zgrada Ginekološko akušerske klinike, znači porodilište, ja sam lično otrčao sa ekipom da uzmem uzorke. Tada smo već imali podatke da je municija sa osiromašenim uranijumom korišćena. Ni tada, a ni kasnije nismo dokazali prisustvo osiromašenog uranijuma. Kontrolisali smo i kad je bombardovana zgrada Generalštaba, rezultat je bio isti. Da su krstareće rakete bile osiromašenim uranijumom pojačavane na svojim vrhovima da bi se potencirala njihova probojna moć, mi dokazali nismo. A NATO to nije priznao. Ni toranj na Avali nije gađan osiromašenim uranijumom nego krstarećim raketama. Kad vršimo merenja mi sklapamo ugovor sa vladom, koja našim izveštajima raspolaže. Mi ne smemo da izlazimo u javnost. Ali postoji član 8. Zakona o zaštiti životne sredine koji kaže: svaka ustanova i svako lice koje se bavi tom delatnošću, a naiđe na podatke koji su značajni za celokupnu javnost, a ne objavi ih, može biti sankcionisana do četiri godine zatvora.

Držite li se vi toga zakonskog člana?

- Apsolutno.

U procepu između tog člana i obaveza prema vladi, čemu dajete prednost?

- Doktrini i zakonu. Nažalost, vlada se ne drži zakona. Zemlja nema informacioni sistem, nema nikakvu bazu podataka o malignitetima. Taj Nikčević i ministar Aleksandar Popović načisto su omanuli. Oni ne bi smeli da spavaju dok se ne pokupi svaki metak sa teritorije Srbije.

A nije još pokupljeno?

- Ma kakvi.

Hoćete da kažete da se umanjuje ozbiljnost opasnosti od osiromašenog uranijuma?

- Da, da. I nije samo problem u tome što ne objavljuju sve informacije nego što se ne radi kako treba. Vlada neće da finansira projekte. Dekontaminacija je zaustavljena.

Na kom području Srbije se mogao ili može naći osiromašeni uranijum?

- Od 112 tačaka na kojima je registrovana upotreba tog uranijuma, 107 su na Kosovu, četiri u jugoistočnoj Srbiji i jedna u Crnoj Gori – Luštica. Na jugoistoku Srbije to su četiri sela: Bratoselce, Reljan, Borovac, Bukurevac, a kod Vranja Pljačkovica. Što se Pljačkovice tiče, tamo je nađeno 400 projektila, a ispucano je nekoliko hiljada. To se traži detektorima. Uzme se u ruku i traži.

To nije komplikovano?

- Apsolutno nije. A dekontaminacija se ne radi, jer navodno nema para. Da bi se

napravila adekvatna dekontaminacija, da se skine bar jedan metar zemlje sa površine od jednog hektara, potrebno je dve milijarde dolara. Jeste, na Luštici je ta dekontaminacija izvršena, Crnogorci su našli pare. Mi smo pregledali te ljude koji su vršili dekontaminaciju, po njenom završetku. Već tada smo dokazali promene na genetičkom materijalu. Zamislite, sa svim merama zaštite koje su primenjene.

Da li su posledice po našu zemlju opasnije od Černobilja ili od osiromašenog uranijuma?

- U svakom slučaju od osiromašenog uranijuma, jer uranijum je tu. Cezijum i svi ti radionukleidi, koji su došli iz Černobilja već su se nataložili negde. I mi smo to odavno registrovali i sad samo pratimo posledice.

Na kojim su područjima te posledice najizraženije?

- Na Kopaoniku.

Posle bombardovanja 1999. godine kontrolisali ste i ljude?

- Jeste, imali smo četiri grupe ispitanika 2002. godine, koje smo detaljno ispitali. Prva je bila grupa koja je radila na dekontaminaciji Luštice, druga stanovništvo sa juga Srbije, treća stanovništvo sa visoravni Štrpce na Kosmetu i četvrta su bili radnici RTS-a, jer oni imaju emisionu tehniku koja je bombardovana. To su repetitori po planinama Srbije. Svaka grupa je brojala od 15 do 29 ispitanika.

Šta su rezultati ispitivanja?

- Pa, svuda smo našli promene.

Kakve, genetske?

- Našli smo i genetske, ali smo našli i uranijum u organizmu tih ljudi.

Što se RTS-a tiče, kakvi su bili rezultati njihovih radnika?

- Od sve četiri ove grupe, oni su imali najbolje rezultate. Nisu bili strašni jer su oni bili najmanje izloženi. Wih uopšte ne bi trebalo spominjati.

Pratite li vi i dalje te četiri grupe?

- Ne. Za praćenje su potrebne pare. Ove četiri grupe je o svom trošku analizirao Klinički centar Srbije, i kod 90 odsto ispitanika sa juga Srbije pronađene su promene na genetičkom materijalu. Istovremeno, te promene može da ima dva do četiri odsto stanovništva. Neke koje nisu specifične može da ima još dva do četiri odsto. Tako da je sve to ispod 10 odsto. Za pojavu raka postoji latentno vreme. Zato mi kopamo po genetičkom materijalu tražeći marker ranih oštećenja. Recimo, posle Hirošime 1945. godine prve leukemije su se pojavile tri godine kasnije, a učestalost u Hirošimi je bila 11 puta veća nego u ostalim delovima Japana. Posle Černobilja, kod dece je leukemija nastajala već šet meseci posle eksplozije. Naša je procena, mada još nismo kadri da računamo radijacioni rizik, da će do porasta svih oboljenja, a naročito malignih, doći otprilike šest do 10 godina posle NATO bombardovanja. Taj specifični morbilitet, obolevanje po osnovu upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom biće minimalno 10 odsto iznad normale. Na nivou cele Srbije. Prema sadašnjoj strukturi morbiliteta 53 odsto otpada na kardiovaskularne bolesti, 37 odsto na maligne. Za jednu deceniju će, prema našoj prognozi, procenat malignih oboljenja samo po ovom osnovu biti povećan za 20 odsto.