Raspirivanje egzodusa

Odavno je Filozof tvrdio da “kad Boga ne bi bilo, valjalo bi ga izmisliti”. Ta logika sledi misao i iskonska strahovanja da je zbog evidentne kvarljivosti ljudskog materijala Čoveku nekakva “viša kontrola” potrebna, inače se on lako odmetne od morala, dobrih običaja, svoje suštine i drugih ljudi. Posebno je sklono raspusnosti ljudsko biće u vreme velikih raspada. Da ti pamet stane!

To se izgleda desilo Mareku Novickom, ombudsmanu na Kosovu i Metohiji, kada je odlučio da u svoj službeni izveštaj od 4. juna 2005. godine stavi lik i čudno delo bivšeg ministra inostranih poslova ove zemlje Gorana Svilanovića. Poljak, kome niko ne osporava častan pristup teškom zadatku brige o ljudskim pravima u pokrajini od koje celu Evropu boli glava, zabeležio je reči Goranove. A ovaj političar, koji se ne samo usput pozivao na svoje biološke veze s Kosovom, sugestivno se, kako prenosi ovdašnja štampa, obraća nesrećnom Srbinu seljaku koji brine o troje nejake dece u selu Gojbulje kod Vučitrna: “Šta čekaš, zašto ne ideš s Kosova? Kosovo je već nezavisno i zbog toga treba da sklonite svoju decu van Kosova!”

Gotovo da nije zamislivo da ovakve reči seljacima Srbima koji žive u getima i čiji se život sveo na strah za goli opstanak, izrekne ni Hašim Tači, ni neko drugi uz koga ide ovakva ponuda za rešenja kosovske drame. Jer, neke reči se ne govore nekim ljudima, čak i kad su vam uvek na pameti. A albanski političar bi razumeo i da od toga može imati ozbiljne štete. Jer se u tom poslu nekad ne isplati govoriti ono što se misli.

A da li je moguće da se tako ovom narodu obraća srpski političar (ma koliko to bila slika bez rama, pojam rastegljiv do gubljenja smisla)? Moguće je, potvrdio je novinama predsednik Mesne zajednice Gojbulje Bratislav Krstić. Moguće je, jer tu vrstu propagandnog spota svuda po svetskim prestonicama “emituju” aktivisti lobističke Međunarodne komisije za Balkan, a “lokalni borac” Svilanović je dobio zadatak da to prvo obelodani u Beogradu (sećate se te uzbune u javnosti), a onda i da siđe u bazu.

Hoće li se konačno u ovoj političkoj kulturi uspostaviti razlika između prava lobiste da se u intervjuu ili na konferenciji za štampu “izjasni” za nezavisno Kosovo i neprava na “izazivanje panike” (Novicki) i raspirivanja očaja kod ljudi u čijim životima “dan ne zna noć šta nosi”. I lobiranje – ma koliko zna biti s onu stranu etike – ima neka pisana i nepisana ograničenja. Na stranu što zaista treba biti čovek srca kamenog pa u Gojbulji kod oca s troje unezverene dece lobirati za nezavisno Kosovo, ali valjda ovde još ima osećaja za “društveno dopustivo”. Može li se “ideja o vlastitom progonu” ljudima nuditi po principu prodaje “cepter-šerpi”, od kuće do kuće? Kakva je razlika između onih koji su raspirivali rat, a seljacima govorili da je to “odbrana vekovnih ognjišta” i ovih koji “raspiruju mir” objašnjavajući sve velike prednosti “napuštanja svojih ognjišta”? Etničko čišćenje u mirisu baruta i krvi je zločin! A etničko čišćenje govorom? Da li ljudima koji su svoje karijere uglavnom napravili besomučno kritikujući Miloševića zbog “prejakih reči” na opasnim mestima – može biti sve dopušteno? Pa i upotreba istih metoda?

Druga strana Goranovog angažmana tiče se odnosa narod-političar. Kome su ti ljudi odgovorni i dokad? Goran Svilanović nije bio bilo koji političar, pa on je još koliko posle prošlih demokratskih izbora bio na visokom položaju u državi – ministar inostranih poslova! – predstavljao zemlju po svetu, kreirao njenu politiku, rešavao “kosovsko pitanje”. Šta možemo očekivati od onih koji su danas na vlasti? Koje komisije i za kakve poslove ih već angažuju? Šta možemo očekivati od Vuka Draškovića kad završi mandat? Da otima “ravnogorcima” sveže iskovane i podeljene spomenice i ukida penzije? Šta ostaje od velikih načela demokratije ako ljudi koje biramo veruju da je predstavljanje narodnih interesa manja obaveza nego zaposlenje u multinacionalnoj korporaciji?

Demokratija nije stolnjak bez mrlja, ali neće baš biti da je to sve čorba u garavom karakazanu gde mi služimo kao različite vrste ribe, da bi “izabranim predstavnicima naroda” koji mešaju masu sve bilo ukusnije. Ali, neke neverovatne stvari na evropskom kontinentu danas se mogu dešavati samo u Srbiji. Znate li ikog ko može da zamisli, recimo, bivšeg ministra inostranih poslova Španije koji posle isteka mandata počne da lobira za nezavisnu Baskiju!? Da li postoji novac (neke međunarodne NVO) kojim bi se čovek takvog političkog bekgraunda mogao “nagovoriti” na poslove tog tipa? A i kad bi se našla ruka koja bi primila takav novac, da li bi se našao neko ko bi posle udara javnog prezira koji bi stigao “surovog profesionalca” pristao da sedne za njegov sto u kafani?

Među najteže posledice “Miloševićeve ere” valja ubrojati neumereno rabljenje reči čiji su sadržaji neka vrsta finog vezivnog tkiva društva, onog što pojedince iz jedne državne zajednice čini različitim od onih drugih. Kad to postoji, onda se ono vidi i na fudbalskim navijačima i “našem” ministru inostranih poslova. Ogoljenom političkom veštinom kod nas su do likvidacije zloupotrebljeni toliki značajni pojmovi:i “patriotizam”, i “dostojanstvo”, i “izdaja”, i “tradicija”, i “odbrana” i “naša istorija”. Sve što normalni narodi nazivaju pravim imenima, kod nas zvuči kao izanđala fraza. A kad su sapete reči, onda su zbrkane misli, o akcijama da i ne govorimo. Zajednica ne može ni da se dogovori o problemima a kamoli da ih rešava. Kad bi bilo ozbiljne političke elite, lakše bi se našao izlaz iz bespuća. Ovako, život teče dalje. Do sledećeg “čuda neviđenog”.