„Kupuj domaće” kad ostariš

Da je Srbima najvažnije da se dobro najedu i nije neka novost. Novost je da ni Srbi neće da jedu bilo šta, već pažljivo biraju hranu u koju imaju poverenja. Pa tako, samo jedan posto ovdašnjih građana češće bi kupio strane od domaćih prehrambenih proizvoda. A čak devedeset posto njih kupilo bi domaće. I muško i žensko, i staro i mlado, obrazovano ili ne, urbano i ruralno, ni u šta drugo, ipak, nema tako mnogo poverenja kao u pršut i kajmak iz domaćih krajeva. Jer, za Srbe neuobičajena patriotska sloga ne vidi se ni u jednoj drugoj vrsti proizvoda iz domaće radinosti kao u hrani, a posebno ne u televizorima, šporetima, veš-mašinama.

Ovo pokazuje istraživanje koje je Stratedžik marketing sproveo za Ministarstvo za trgovinu, turizam i usluge povodom završetka prve faze kampanje „Kupujmo domaće – obnovimo Srbiju”. I osim hrane, sve drugo u Srba ima neke veze sa godinama, obrazovanjem, demografijom, polom i primanjima. Doduše, ne uvek zdravorazumske veze. Jer, da ne prestajemo da trošimo i ono što nemamo potvrđuje podatak da se oko četrdeset posto onih koji imaju primanja samo četiri hiljade dinara po članu domaćinstva odlučuje za skuplju, stranu, belu tehniku i elektroniku. Ili, da se isto toliko procenata studenata i drugih koji uopšte nemaju primanja uvek hvata za uvezenu kućnu hemiju. O stranoj garderobi da i ne govorimo. Weni najveći kupci su oni čijeg je godišta najviše na šalterima biroa za zapošljavanje.

Ipak, nije baš sve nelogično u našim kupovnim navikama i sposobnostima. Na primer, nula posto ljudi preko šezdeset godina kupuje više stranu od domaće robe, deset posto podjednako, a preostalih čak devedeset i više domaću od strane. Kako se i očekivalo – penzije i prohtevi se smanjuju, a osećaj nacionalne pripadnosti i ljubavi prema rodnoj grudi rastu.

Osim penzionera, domaće više vole slabije obrazovani i oni sa manjim primanjima, stanovnici neurbanih naselja i centralna Srbija. A strano, obrnuto – mladi, imućniji, visokoobrazovani, iz Beograda. Tako, uglavnom bogataši kad biraju domaće, biraju zbog kvaliteta. Može im se. Polovina potrošača to pak čini zbog cene, a tek dvanaest posto kao akt svesne podrške domaćoj privredi.

Posle gomile reklama u kojima se paketić umotan u boje zastave vrteo na TV kanalima i kojima je Ministarstvo želelo da privoli građanina da dobro razmisli šta je njegovo, a šta tuđe, kad se lati korpe u samoposluzi, kampanja će se nastaviti u septembru. I to karavanima koji će sa domaćim proizvođačima i javnim ličnostima obilaziti gradove i prodavati robu budzašto, donošenjem Zakona o trgovini i formiranjem nezavisne agencije koja bi pomagala firmama u marketiranju i izdavala markice za kvalitet i domaće poreklo robe.

A o dosadašnjoj uspešnosti kampanje, koja traje već godinu dana, da se diskutovati. Ciljevi koje je Ministarstvo želelo da postigne reklamom „Kupujmo domaće” mogli bi se svesti na: poboljšanje domaće proizvodnje, stvaranje brendova, otvaranje novih radnih mesta i smanjenje spoljnotrgovinskog deficita. I, istina, spoljnotrgovinski deficit u prva četiri meseca ove godine znatno se smanjio u odnosu na prva četiri meseca prošle.

Moguće je da je kampanja tome mnogo doprinela.

Iako većina građana poštuje samu ideju kampanje, tek osamnaest procenata kaže da je ona na njih uticala i to najviše u kupovini kućne hemije, deterdženata, sredstava za ličnu higijenu. Trideset posto kaže da nije i da su nastavili da kupuju stranu robu, a čak pedeset pet posto da nije, ali zato što su oduvek kupovali domaću. Ako to što više od polovine (69 posto) građana oduvek češće kupuje domaću robu nije pomoglo ovdašnjoj privredi, da li će joj pomoći dodatnih osamnaest posto?

Srđan Srećković, pomoćnik ministra trgovine, turizma i usluga kaže da su tvorci kampanje zadovoljni, zbog tih osamnaest posto kao i zbog činjenice da ih većina građana podržava.

„Važno je da za ovu kampanju nismo potrošili nijedan dinar iz budžetskih sredstava, već smo novac dobili od sponzora, domaćih firmi koje su podržale kampanju. U tom smislu smo očekivali veći odziv, kojeg nije bilo, ali dobro, predstavnici svih medija su nam izašli u susret i puštali reklame besplatno.

Na jesen, kada krene druga faza, u kampanju će se uključiti javne ličnosti i pravićemo karavane po gradovima. Biće donesen i novi zakon o trgovini kojim je predviđeno osnivanje agencije za brendiranje, koja će biti nezavisna od Ministarstva, sastavljena od ljudi nezamenljivih u svojoj struci. Cilj kampanje, a i osnivanja agencije je da država stane iza svojih proizvođača i da im pomogne plasman u inostranstvo. Razlog je i spoljnotrgovinski deficit, koji se smanjuje i povećanjem izvoza”, kaže Srećković.

Međutim, osim dvadeset posto građana, i to uglavnom mladih i buntovnih, koji smatraju da je kampanja kontraproduktivna jer ubija zdravu konkurenciju, ona je mnogo više razbesnila udruženja kojima je stalo da potrošača sačuvaju od visoke cene i lošeg kvaliteta. U Udruženju potrošača Vojvodine pitaju da li se akcija „Kupujmo domaće” vodi tek da nagovori potrošača na nešto što se smatra dobrim za Srbiju ili je osmišljena i da stvori kvalitetniji proizvod, čime bi se građani po zdravoj logici opredelili da ga kupe.

„Ako je u pitanju prva pretpostavka, ona zalazi u čistu demagogiju u službi nečijeg dnevnopolitičkog marketinga, jer nije potkrepljena jasno definisanim ciljem, strategijom i metodologijom”, kaže Goran Papović, direktor ovog udruženja.

„Ako je u pitanju druga pretpostavka, ona bi zahtevala prethodno sprovođenje niza aktivnosti, od izrade studije izvodljivosti, jasnog definisanja standarda, procedura, kriterijuma, do ocene celog projekta sa stanovišta održivog razvoja. U svemu tome nisu konsultovane regionalne privredne komore, strukovne organizacije, nadležne institucije, a pogotovo ne potrošačke organizacije. Nezadovoljni smo prvenstveno načinom na koji se vodi kampanja, jer ne postoje kriterijumi ni standardi po kojima bi se neka domaća firma uključila u kampanju. Trgovački lobi je prevagnuo. Ta kampanja ne podrazumeva i kontrolu kvaliteta proizvoda. Šta je sa proizvodima kojima su dodeljene silne nagrade na sajmovima? Potrošač ih nikada ne vidi, jer sajamski pravilnik kaže da se oni mogu proizvoditi šest meseci pre sajma na kojem su dobitnici nagrade za kvalitet, a proizvođač tehnološki nije sposoban da ih proizvede. Takođe, Ministarstvo tokom kampanje nikako ne utiče na cenu proizvoda. Zahvaljujući strogim uslovima pod kojima izvozimo i kontroli kvaliteta koje nema kad uvozimo, kod nas dolaze i domaći i strani prevaranti. Postali smo deponija Evrope, a majstori smo prepakivanja i plagijata. Zakoni koji bi mogli rešiti ovaj problem, zakon o trgovini i zakon o zaštiti potrošača, nisu ugledali svetlost dana. Ta kampanja nema argumenata, ona je čist politički marketing jedne stranke, jer da nije – podrazumevala bi i kontrolu kvaliteta. Ovde se ne zna čak ni šta je domaći proizvod. Ne treba biti mnogo pametan da bi se videlo koliko preduzeća ne radi. U Evropu se ne ide bez potrošača i nijedno ministarstvo ne postoji zbog sebe. Na kraju, mi ćemo morati da uskladimo svoje propise sa evropskim, ali će opet neko da nas natera na to kao i na sve drugo. Kampanju su podržale banke, javna preduzeća, televizije, pa sad, ako potrošači mogu da jedu usluge...,” kaže Papović.

„Merkator” i „Frikom” pobijaju razloge za ljutnju Papovića što su u kampanji učestvovale samo firme koje prodaju usluge. Ove dve, naime, iako strane, prodaju i nešto što se jede. E sad, domaće ili strano..

Ako su potrošači najbolji svedoci kvaliteta, onda će oni koji imaju para da biraju (onih dvadeset tri posto na koje utiče kvalitet) uticati i na brendiranje domaćih proizvoda, jer će Ministarstvo organizovati glasanje o kvalitetu na velikim prodajnim mestima. Ili, ako ne govore procenti, možda je bolje reći da će uticati oni koji spadaju u kategoriju bolje materijalno situiranih, odnosno oni čiji su prihodi preko šest hiljada dinara po članu domaćinstva. Pa sad, ko ima šest hiljada u džepu, nek' izvoli i poseti „Merkator”. Makar jednom mesečno.

Da li više kupujem domaću ili stranu robu? Koju domaću, a koju stranu? Da li je kampanja Ministarstva za trgovinu, turizam i usluge uticala na moje odluke pri kupovini? Isidora Bjelica, književnik Imam svest o tome Uglavnom kupujem domaće prehrambene proizvode. Mislim da je u redu da se prave takve kampanje. Prilikom kupovine obraćam pažnju na sve, na cenu, kvalitet i proizvođača, ali imam svest o tome da, kad mogu, pre treba da kupim domaću robu. Ali, ako je nešto bacanje para, onda je bacanje para. Mirko Vukomanović, kompozitor i producent Bez diktata - Sama kampanja nije uticala na mene pozitivno da kupujem domaću robu, pre negativno, jer me iritira da mi neko diktira šta ću da kupujem. Nemam predrasude ni prema domaćoj ni prema stranoj robi, cenim po kvalitetu i po tome koliko košta. Kupujem domaću hranu, posebno sireve. Sve smo bolji u prehrambenim proizvodima i to je ono u čemu smo konkurentni. Ne kažem da nema i drugih kvalitetnih proizvoda, ali, kad malo bolje razmislim, tu se priča uglavnom završava. Snežana Dakić, TV voditelj Nisam gadljiva - Kupujem domaće proizvode, pre svega namirnice i razmišljam da, ukoliko su cena i kvalitet slični, pre kupim domaće. Nisam “gadljiva” ni na domaću modnu proizvodnju, ali cipele i galanteriju uvek kupujem strane. U poslednje vreme kupujem i MUB-ove cipele, takođe. Nemam nacionalističke stavove u odnosu ni na šta, ali mislim da treba da vodimo računa o tome da bi i domaća ekonomija trebalo da zaživi. LJubiša Samardžić, glumac i reditelj Žena odlučuje - O svim kupovinama prevashodno moja supruga odlučuje i ona gleda da na trpezi uvek imamo najkvalitetnije. I uglavnom kupuje domaće proizvode, jer to je i najpouzdanije. Ona kupuje i garderobu i druge proizvode, jer ima ukusa i dobar osećaj, ali znam da se najviše okreće onome što je proizvedeno kod nas.